OSLOBAĐANJE

„Na uglu ulica Mišođer i Nev Sen Ogisten nalazila se pomodna robna kuća čiji su izlozi blistali živim bojama u blagom i bledom oktobarskom jutru… Ispred glavnih vrata dva trgovačka pomoćnika popela su se na dvokrake lestvice i vešala vunenu robu, dok je u izlogu s Ulice Nev Sen Ogisten drugi trgovački pomoćnik klečao i leđima okrenut ulici pažljivo nabirao parče plave svile. U robnoj kući, gde još nije bilo kupaca i kuda je zapošljeno osoblje tek pristizalo, brujalo je kao u košnici koja se budi.

Bogme, – uzviknu Žan, – naš Valonj može pred ovim da se sakrije… Tvoja radnja nije bila tako lepa.

Deniz klimnu glavom. Dve godine provela je kod Korneja, prvog trgovca pomodne robe u tom gradu, a ova radnja na koju je iznenada naišla, ova za njene pojmove ogromna zgrada potpuno je rastuži i zaokupi. Bila je uzbuđena i toliko zainteresovana da je na sve drugo zaboravila.“

Ovako Emil Zola u svojoj knjizi „Kod ženskog raja“  opisuje prvi susret dvadesetogodišnje Deniz, pristigle iz malog grada sa svoja dva brata, sa velikom robnom kućom.

Naizgled deluje neobično činjenica da je Emil Zola svoj roman izgradio na priči o društvenim promenama sredinom XIX veka, o rađanju moderne maloprodaje i promenama u planiranju grada i arhitekture, možda je još čudnije što razmatra i feminizam, a sve pripovedajući u maniru Pepeljuge priču o životu Aristida Busikoa, u knjizi Oktava Murea, idejnog tvorca prve robne kuće na svetu. Sve to je samo naizgled neobično.

Šta je to zajedničko za arhitekturu s kraja XIX i početka XX veka, pokretu za emancipaciju žena s kraja XIX i početka XX veka i žensku modu iz tog istog perioda? Na prvi pogled malo toga, a zapravo… Ako bi to zajedničko trebalo opisati jednom rečju onda bi to bilo Oslobađanje.

Baš tako, Oslobađanje.

„Odevanje žena druge polovine XIX veka u celini i detaljima nosi pečat umetničke klime svog vremena za koju je karakteristično smenjivanje tzv. istorijskih stilova. Odelo u celini, a naročito u detaljima reminiscira na ranije stilske epohe rokoko, barok, renesansu, a ima i elemenata klasicizma.“ Dobrila Stojanović, katalog izložbe „Ženska moda od sredine XIX veka do tridesetih godina XX veka, iz zbirke Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu 1966.“ (u daljem tekstu – Ženska moda)

‘Arhitektura druge polovine XIX veka u celini i detaljima nosi pečat umetničke klime svog vremena za koju je karakteristično smenjivanje tzv. istorijskih stilova. Arhitektura u celini, a naročito u detaljima reminiscira na ranije stilske epohe rokoko, barok, renesansu, a ima i elemenata klasicizma’ – mogao bi takođe da glasi tekst i bio bi ispravan. Za arhitekturu ovo važi mnogo duže nego za žensku odeću. U krajnjoj liniji odeća je nešto što se relativno lako menja i gde novine lakše prolaze nego što je to slučaj u arhitekturi. Možda i zato što je moda ‘carstvo prolaznog’, a arhitektura je nešto što ostaje i traje.

Kako arhitektura, tako je i način odevanja „ne samo odraz načina života, već i umetničkog shvatanja i stremljenja svoga vremena“ (Ženska moda). Sve do pre jednog veka podela u društvu bila je jasna i čvrsta, sloj, funkcija, zanimanje podrazumevali su određeni način odevanja, određeni izgled kuća u kojima se živi. Sa drugom industrijskom revolucijom, od polovine XIX veka, stvari se drastično menjaju i granice podele društvenih slojeva, pa i granice podele polova postaju manje čvrste i sve maglovitije.

U trenutku kada umetnost, a može se reći i način života, odnosi klasa, odnosi polova od sredine, a naročito kraja XIX veka i početka XX ulaze u ‘revolucionarnu’ fazu, fazu promena, fazu otpora istoricizmima, zahvaljujući industrijskoj revoluciji, novim mašinama i materijalima arhitektura, žene i ženska moda doživjavaju Oslobađanje.

„U istoriografiji postoji saglasnost da je 60-ih godina XIX veka trajno organizovan ženski pokret u Evropi… Od 80-tih godina XIX veka započeta je široka kampanja za sticanje prava glasa za žene koju su pratili novi oblici aktivnosti: masovne demonstracije, rasturanje proagandnih pamfleta i povremene manifestacije građanske neposlušnosti“ Ana Stolić „Sestre Srpkinje“.

Gde se sve spaja i preklapa? U robnoj kući. Revolucionarni koncept koji će na neki način obeležiti drugu industrijsku revoluciju. Koncept koji će po prvi put omogućiti ženama da negde krenu bez pratnje, a da nije groblje. Koncept koji će spasiti žene od „zelene bolesti“, bolesti koja se dobija kada se žena suzdržava da ide u toalet, jer će genijalni um Aristida Busikoa znajući da dame nemaju svoj javni toalet, a pouzdano imaju potrebu za istim otvoriti prvi javni toalet za dame u svojoj robnoj kući. Koncept koji će ženama ponuditi fin posao i mogućnost da napreduju, da se osamostale.

U robnim kućama žene po prvi put van svog doma skidaju rukavice da bi probale nove koje bi kupile. Čajdžinice i kafei koji se otvaraju u robnim kućama po prvi put su mesto gde žene mogu bez muške pratnje da izađu, ručaju ili samo popiju čaj/kafu sa prijateljicom.

Po prvi put se na jednom mestu sreću pa i razgovaraju i razmenjuju ideje žene iz različitih slojeva. Robna kuća je mesto gde je rođena ‘ženska solidarnost’. Čajdžinice u ovim velikim magazinima bile su mesto gde su se sifražetkinje sastajale i dogovarale o akcijama.

Robna kuća Aristida Busikoa – Le Bon Marché (dobra pogodba) oslobodila je duha iz boce i zauvek promenila mesto žene u društvu. Donela je Oslobađanje ženama i arhitekturi.

1852. godine Busiko je postao partner u istoimenoj radnji, a 1869. napravio je novu zgradu i prvu robnu kuću na svetu. Koristeći najnovija dostignuća u arhitekturi i tehnologiji za konstrukciju zgrade osloniće se na Gustava Ajfela, a kao arhitekta bio je angažovan Luj Avgust Bualo.

Otkriće čelika i govzdenih konstrukcija omogućilo je izgradnju visokih zgrada koje ne moraju da nose veliki, debeli zidovi, već unutrašnjost može biti otvorena sa balkonima i galerijama. Pronalazak načina da se veliki stakleni paneli postave na gvozdene konstrukcije omogućile su ogromne izloge, puno svetla i staklene kupole.

„Na tupom uglu koji je gledao na Gajonov trg, između zamršenih i raskošno pozlaćenih elemenata, dizala su se sve do međusprata visoka staklena vrata“ (E. Zola „Kod ženskog raja“).

U arhitekturi pravu revoluciju donose arhitekte pokreta koji se kod nas zove Secesija po austrijskoj secesiji, u Nemačkoj Jugendstil, u Francuskoj i Belgiji Art Nuvo, Liberti stil u Italiji, Modern stajl ili Arts and Krafts muvment u Velikoj Britaniji…

Shvatajući koju širinu im novi materijali omogućavaju, želeći da raskrste sa strogoćom istorijskih stilova, želeći slobodu za svoje stvaralaštvo arhitekte secesije prekidaju sa strogim pravilima, donose nove oblike, oslobađaju forme, uvode boje, oblike (prozor/vrata mogu biti i okrugli ili Ω oblika), asimetriju, svetlost… Oslobađaju arhitekturu teških, monumentalnih zdanja.

Lakoća i sloboda koju donose najbolje se vidi u robnim kućama. Iako se investitori (kako to danas zovemo) u Srbiji ustručavaju da za svoje kuće prihvate stil secesije, koja im u odnosu na klasicističke predloške deluje neozbiljno, relativno lako prihvataju ovaj stil za izgradnju robnih kuća/magazina.

Prvi robni magazin, robna kuća u Beogradu, a verovatno i u Srbiji, izgrađena je 1907. u današnjoj ulici Kralja Petra. Projektovao ju je Viktor Azriel, bečki đak, a investitor je bio bankar i narodni poslanik Bencion Buli.

Azriel je napravio impresivnu građevinu, skoro bez zidova, grandioznih staklenih površina i otvorene unutrašnjosti sa galerijama. Sve u skladu sa novim shvatanjem izgleda ovakvih objekata koje je patentirao Busiko a formulisao vrlo jasno i jednostavno ‘da bi imala emotivni uticaj na kupca, mora da izgleda savršeno’.

Nije potrajalo dugo a u Beogradu je nikla još jedna savremena robna kuća. Ovoga puta u sklopu Zgrade oficirske zadruge u Masarikovoj 4, mnogi je pamte kao ‘Kluz’. Zgrada Oficirkse zadruge podignuta je 1908, po nacrtima trojce arhitekata Svetoatara Jovanovića, Danila Vladisavljevića i Vladimira Popovića. Dragocen je primer korišćenja novog načina gradnje trgovačkih prostora, sa otvorenim središnjim delom i galerijama, a ne klasičnim zatvorenim spratovima. U potkrovlju i na bočnim stranama bile su smeštne radne prostorije i radionice te je i fasada u skladu sa tim klasičnije komponovana, dok je centralni deo fasadnog platna sa velikim modernim otvorima i naglašenim vertikalama. Robna kuća u sklopu Zadruge imala je takođe stakleni krov nad središnjim delom, danas je prekrivena.

Tako dobra arhitektura počinje od ljudi i njihovih potreba, a završava se zgradama.

Oslobođena arhitektura se šepuri po robnim kućama dajući prostor robi. Po oslobođenim robnim kućama hodaju i uživaju žene koje lagano otkrivaju svet van svojih domova shvatajući da, uprkos pokušajima medicinskih nauka XIX veka da dokažu kako je ženski mozak manji od muškog ‘pa moraju da budu u kući na sigurnom’, nema nikakavog razloga da ne osvoje svet i budu samostalne.

Sve do 1910. godine kada je konačno prihvaćen reformisani kroj haljine, to jest kada su se dame najzad oslobodile korseta i svi mogućih i nemogućih stega, žene su i modom bile sputane u kretanju i boravljenju van kuće.

„Stvarno reformirani kroj haljine prihvaćen je oko 1910. godine, iako su se njeni prvi oblici promovisali u modnim časopisima i ranijih godina. Godine 1906. Pol Poare je kreirao haljinu visokog struka, koja nije zahtevala upotrebu korseta, čime je započeta reforma u istoriji ženske mode. Karekateristike reformiranog kroja bile su jednostavne i ravne linije, bez naglašenog struka, a za njeno nošenje nije bio potreban korset, jer joj primarni zadatak nije bio isticanje oblika ženskog tela, već pre svega udobnost, praktičnost i slobodnija pokretljivost.

Eemancipacijom su žene više bile uključene u rad i sportske aktivnosti, što je uslovilo i prilagođavanje odeće novom životnom stilu. Ženski kostim, nastao po uzoru na muška odela, u kombinaciji sa suknjom i bluzom, oko 1910. postaje sastavni deo ženske dnevne garderobe.“ Iz teksta „U korak sa novim modnim trendovima“ Ljubica Vuković Dulić, Publikacija „Secesija u subotičkim javnim zbirkama“ Ggradski muzej Subotica, 2013.

Kao i u arhitekturi i u ženskoj modi period secesije bio je period eksperimenta, ekstravagancije i razmetanja.

„Kada je u pitanju žensko odevanje, istorija beleži da je vreme od sredine ’90-ih godina XIX veka do početka I svetskog rata poznato kao epoha promena i eksperimenata, ekstravagancije i razmetanja.

Oko 1910. godine javili su se pokušaji reformi odevanja, delimično i pod uticajem avangardnih umetničkih krugova koji su zagovarali pojednostavljenje odeće i oslobađanje ženskog tela svih stega…“ napisala je Ljljana Lazić u tekstu „Ženski kostim u Novom Sadu oko 1900. godine“. Putevi kulture – Secesija, Zbornik radova istoimene konferencije, Gradski muzej Subotica 2014.

Kao što je pronalazak armiranog betona, čelika, gvozdenih konstrukcija, omogućilo jeftiniju, bržu i slobodniju gradnju tako je konstruisanje mehaničkog razboja i otkriće šivaće mašine omogućilo razvoj konfekcije, pristupačnost moderne odeće širem sloju žena. Novi materijali i sintetičke boje slobodu u kroju i dezenu.

Možda arhitekte nisu uspele da secesiju uvedu na velika vrata u gradnji domova i zvaničnih institucija u Beogradu i Srbiji, ali zato za modu nije bilo nekih većih prepreka. Moda uvek prati ritam pa makar država nije razvijena koliko one iz kojih stiže modni diktat.

„Mada se zbog specifičnih političkih prilika Srbija relativno kasno uključuje u evropski način odevanja, ona ni po čemu ne pokazuje provincijske elemente, nego naprotiv istovremeno prati sve modne novosti, koje tokom druge polovine XIX veka donose Beč, Pešta i Pariz, centri koji su uticali i na formiranje ukusa novostvorenog i obogaćenog građanskog staleža u Srbiji.“ (Ženska moda).

Prvi svetski rat promenio je mnogo toga, ne samo geografski kroz nestajanje nekih a stvaranje novih država, promenio je shvatanje života i odnosa polova. Žene sve više izlaze u javnost, zalaze u takozvanu javnu sferu, zapošljavaju se, školuju se, kroz razna udruženja lagano ulaze u politički život.

Period između dva svetska rata po mnogo čemu je bio revolucionaran i buran, pa tako i u modi.

“Njeni tvorci bili su pripadnici mlađih generacija, koji su stvaralački sublimisali saznanje da žive u vreme koje se – po svojim idealima, etici i, ne najmanje važnom, odnosu polova – umnogome razlikuje od sveta kome su doskora pripadali. Zahtevima

sadašnjice trebalo je prilagoditi i način odevanja.

Gabrijela-Koko Šanel (Gabrielle Chanel), Žan Patu (Jean Patou) i Lisjen Lelon (Lucien Lelong) svojim ostvarenjima su najbolje umeli da izraze potrebe moderne, emancipovane žene. Ponudili su joj praktičnu odeću stroge, jednostavne siluete, oslobođene suvišnih detalja, u kojoj se ona osećala nesputanom u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, prilikom zabave ili bavljenja sportom.” Bojana Popović, Moda u Beogradu od 1918 – 1941, katalog izložbe održane u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 2000. godine.

Bavljenje sportom, odlazak naposao, drugačiji način života zahtevalo je laganiju, komotniju, slobodniju odeću za žene. Drugačiji način trgovine zahtevao je veći, nov, otovren, slobodan prostor robnih kuća.

Tako su se naizgled sasvim različite stvari – arhitektura, trgovina, ženska moda i emancipacija žena – ukrstile na jednom mestu i doprinele međusobnom Oslobađanju.