DSCF2389

SECESIJA, ART NUVO, JUGEDNSTIL, MODERN STAJL…

U susret 10. junu Svetskom danu Art Nuvoa ili Secesije.

Sajt Lepta života će u naredna četiri dana zaključno sa samim 10. junom objaviti četiri teksta o secesiji, sa prikazom četiri beogradske zgrade građene u tom stilu. Na taj način sajt će dati skroman doprinos evropskoj inicijativi obeležavanja ovog dana. U Beogradu na žalost neće biti organizovanih razgledanja, ni tribina, dok će u Subotici u utorak 10. juna od 18 sati biti organizovano vođenje sa stručnim objašnjenjima o subotičkim bajnim secesionističkim zdanjima.

Polovinom XIX veka mladi, novi slikari su bili željni ozbiljne promene. Umorni su bili od ustaljenih akademskih pravila koja su propisivala šta sme, a šta ne da bude na slici, kako to što sme treba da bude naslikano, kakva je dozvoljena paleta boja. Sve teže im je padala činjenica da priroda na slikama zapravo nije priroda i da nije odraz stvarnosti, jer akademska pravila nalažu da se slika stvara u ateljeu. Prihvatljivo je napraviti skice u prirodi, možda započeti neki lagani akvarel, ali sve ostalo, pogotovu ako je u pitanju ulje na platnu, mora biti rađeno u ateljeu. Želja za promenama je rasla, a i Prva industrijska revolucija koja je  donela do tada ne zamislive promene u svim društvima Evrope podsticala je u umetnicima želju za promenama. Uostalom ako su u društvenim sistemima, thnologiji, načinu rada moguće tako dramatične promene zašto bi umetnost ostala na začelju uzbudljivog novog sveta.

Tako je 1863. Eduard Mane, francuski slikar, na zvaničnom likovnom salonu u Parizu izložio svoju, za današnje pojmove veoma konzervativnu, a za tadašnje revolucionarnu sliku Doručak na travi – ostalo je što bi rekli istorija. Umetnost je nezadrživo krenula u promene, suočavanje sa stvarnošću, eksperiment i u zašto ne društveno/političku borbu.

Nakon prvih uzburkanih duhova, vremenom impresionizam i njegovi naslednici, poput postimpresionizma i poentilizma, postaju novo akademsko slikarstvo. Četrdesetak godina kasnije, 1890-tih, neki novi mladi umetnici ponovo imaju želju za promenom. Za razliku od impresionizma koji je u početku bio francuski pokret novi stil koji će nastati naglo, trajati kratko i sagoreti u svojoj strasti, od početka je bio međunarodni. Rađao se skoro simultano u različitim državama i u svakoj je nosio drugačije ime, ali je imenitelj bio zajednički – „pod raznim imenima okupljale su se u svim zemljama grupe umetnika koji su odbacivali naučnost zvanične umetnosti i u svom sopstvenom svetu osećanja pod uticajem literature i simbolističkog pokreta tražili svoj individualni, često neobičan princip stvaranja“ (Gabrijela Šterner – Jugendstil).

U Nemačkoj je bio Jugendstil, u Austriji Secesija, u Francuskoj Art Nuvo, u Engleskoj Moderni Stil ili Liberti, u Italiji Cvetni stil, u Kataloniji Katalonski modernizam i tako dalje. Puno imena, puno različitosti u stilovima, ali zajednička ideja.

Konačno napravljen je prvi korak u potpunom oslobađanju od istorijskih uzora. Ne samo to, već nešto, po meni mnogo važnije, se tada dogodilo. Stvaraoci u umetnosti bez obzira da li su u pitanju slikari, vajari, arhitekte, stolari, keramičari, zlatari, književnici, pesnici, muzičari… našli su se zajedno sa istom željom i udruženo su nastupali. Korenita promena svih sfera i izazivanje uobičajenog.

Danas nam sve ovo ne zvuči toliko dramatično i važno. Izazivanje uobičajenog, pisaći sto koji nije pravougaonog oblika, izlog polukružno-suzastog oblika, tehničkim dostignućima koja su služila javnosti dati umetnički okvir. Zaista u čemu je to nešto tako revolucionarno, pa to se dešava svaki dan. Tada je bilo revolucionarno i najavilo je sve ono što će se u umetnostima dešavati i što se dešava i dan danas.

Nije nevažno napomenuti da je između ostalog ovaj međunarodni pokret u sebi nosio i pobunu protiv tehnološkog napretka Druge industrijske revolucije. Nafta i struja dramatično će promeniti svet mašina, mnogo više nego što su to uradile prve parne mašine sa pognom na ugalj u Prvoj industrijskoj revoluciji. Ljudi će se naći u okolnostima koje su ih plašile, a imali su osećaj da će ih mašine zameniti u potpunosti (hmmm, kompjuteri, roboti…). Po prvi put se pojavljuje hiper produkcija upotrebnih i dekorativnih predmeta koji su dostupni svima. Umetnici, osim što žele promenu u pristupu umetnosti, materijalima, shvatanjima, žele i da vrate vrednost zanatske proizvodnje.

Tako poslednja decenija XIX veka počinje istupanjem minhenskih umetnika iz zvaničnih udruženja, a ubrzo i austrijskih, pre svega bečkih. Bečki umetnici pod vodstvom arhitekte Ota Vagnera i slikara Gustava Klimta formiraju potpuno novo udruženje i prigodno ga nazivaju Sezession – Secesija to jest otcepljenje, odvajanje. Pokreću i istoimeni časopis i kreću u napad na svim frontovima. Za nas na prostorima Zapadnog Balkana ova varijacija i pokret je veoma važan jer je najviše uticao na ovdašnje stvaraoce. Mnogi su se u Beču školovali, a drugi su jednostavno primili najbliži uticaj.

Vagner je zahtevao novo umesto obnavljanja starog. Iskreno mu je bilo dosta „terora“ Austrijskog muzeja za umetnost i industriju umetnosti koji je propagirao stil renesanse  kao obaveznog uzora za sve grane umetnosti. Takav stav izazvao je mlade umetnike da svoje putokaze potraže u modernom životu, a ne u podražavanju istorijskih stilova. Godinu dana po osnivanju udruženja Secesija otvorili su svoju izložbenu zgradu koju je projektovao mladi, perspektivni arhitekta Jozef Malrija Olbrih. Iznad ulaza stoji natpis koji izražava njihov stavi: „Vremenu njegova umetnosti, umetnosti njena sloboda“.

arhitbec

OLYMPUS DIGITAL CAMERA      detalj paviljon

Za secesiju se svakako može reći da je pre svega linearna umetnost, jer linija preovalđuje u ornamentici i obliku, bilo u arhitekturi, dizajnu, izradi nameštaja, slikarstvu. Neki istoričari umetnosti smatraju čak i da je upotreba linije u secesiji zapravo početak puta u apstrakciju. Asimetričnost se takođe može smatrati kao jedna od karakteristika ovog stila. Bitno svojstvo bečke secesije, pa samim tim i za ovu priču važne beogradske secesije je stilizovana biljna dekoracija i ornament. S jedne strane u arhitekturi, na primer, arhitekte primenjuju jednostavne geometrijske oblike sa škrtom ornamentikom, a s druge u izradi dekorativnih predmeta i nameštaja nekada se preteruje u ukrasima i stilizovanoj ornamentici. No, s obzirom da je ovaj pokret trajao svega dvadesetak godina nije imao vremena da lagano prođe kroz sve faze: nastajanja, razvoja i preterivanja tj. manirizma već se sve dešavalo paralelno.

Koliko je  razvoj tehnologije i tehnički napredak bio jedan od negativnih podsticaja za nastanak ovog stila kao kontre masovnoj proizvodnji, toliko je isti taj tehnološki napredak doprineo da u arhitekturi bude ostvaren neverovatan napredak. „Koncepcija prostora i konstrukcije menja se pod uticajem tehničkih dostignuća u novoj primeni građevinskih materijala (gvožđe, staklo, armirani beton)“ – Enciklopedija likovnih umetnosti.

sto1   ogledalo

casopis

U beogradskoj secesionističkoj arhitekturi na početku XX veka, pre svega kod onih arhitekata školovanih pre secesije, još uvek je zadržan tradicionalan prostorni raspored, a novi stil se javlja u dekorativnim elementima. Vremenom rešavanje prostora se osavremenjuje kako u javnim tako i u privatnim prostorima.

U našoj maloj šetnji kroz beogradsku secesiju poći ćemo od privatnih kuća i završiti sa javnim objektom. Odabir koji sam napravila upoznaće čitaoca sa zgradama koje nisu uvek prva asocijacija na pomen secesije u Beogradu sa idejom da se približe gradski dragulji koji su često nepravedno zaboravljeni. Namenski su ovoga puta uključene svega četiri, s obzirom da četiri dana traje akcija na sajtu  Lepota života povodom Svetskog dana Art Nuvoa tj. Secesije.

U ovom postu malo bolje ćemo upoznati porodičnu kuću jednog od beogradskih arhitekata koji je stvarao u ovom stilu. Porodična kuća arhitekte Milana Antonovića nalazi se na ćošku Hilandarske i ulice Đure Daničića.  Kuća je prizemna i ritam polukružnog  zaokreta iz jedne u drugu ulicu prenosi se na ritam zakrivljenih linija fasade. Ponavljanje tri uža vertikalna dela na kojima je smešten po jedan prozor, jednog šireg centralnog na samom uglu vertikalnog takođe sa jednim prozorom i dva horizontalna sa po dva prozora daje ritmičnost ovoj maloj zgradi, takoreći pravi gužvu. Prozori su identični, osim što se iznad onih na vertikalnim segmentima nalaze još i mali polukružni otvori sa postamentom u sredini, dodatno naglašavajući vertikalnost.

DSCF2397

Talasasta linija zabata na vertikalnim delovima ponavlja se, umanjena naravno, i kao mali zabat iznad prozorskog medaljona.

Ornamenti su pretežno biljni, stilizovani u kombinaciji sa geometrijskim ornamentom gde je to bilo potrebno zarad ritma i smirenog prelaska. Smenjuju se od čisto linijskih i jednodimenzionalnih oko polukružnih otvora iznad prozora, preko izrazito reljefnih i skoro pa realističkih u gornjim uglovima prozora, do dvodimenzionalnih smirenih manje reljefnih ispod prozora.

DSCF2380

Za razliku od gornjih uzburkanih, skoro pa naguranih linija, ritmova, ornamenata, donji deo prozora i deo zida ispod prozora svojim nešto oštrijim geometrijskim rasporedom, smirenošću i manje izraženom reljefnošću daju balans celoj kompoziciji i učvršćuju, ako tako mogu da kažem, kuću kako se prilazi postamentu i ulici.

DSCF2383    DSCF2386

DSCF2391                    DSCF2394

Na žalost, kao što je to slučaj sa mnogim zgradama bilo one nove ili stare, i ovaj primerak stila s početka XX veka nije u zavidnom stanju. Radovao bi se jednoj ozbiljnoj restauraciji, a za početak bi bilo lepo kada na njegovoj fasadi ne bi bilo raznih pisanija, da ne kažem škrabotina. Da se razumemo nisu u pitanju grafiti kao umetnost, protiv čega nemam ništa kada su zaista umetnost, ovoga puta su u pitanju zaista samo škrabotine besmislene za sve nas osim možda za one koji su ih naškrabali. Videćete i sami na slikama da uz škrabotine ovaj biser skrnave i spoljne jedinice klima uređaja, postavljene bez milosti i bez trunke griže savesti.

U ovu kuću se na žalost ne može ući tek tako, s obzirom da je tu smeštena već neka kancelarija RTS-a i da je čuvar u jednom trenutku izašao da proveri zašto se dve dame sa foto aparatima toliko dugo zadržavaju po prozorima. Bez obzira na to nadam se da sam uspela bar donekle da vam dočaram izgled jedne secesionističke porodične kuće i da ćete i sami poželeti da je lično vidite.

U sledećem postu još jedna stambena zgrada u kojoj je živeo jedan velikan naše umetnosti. Ta kuća će mi pomoći da vam pokažem i objasnim kombinaciju tradicionalnog i secesionističkog, odnosno kako su arhitekte zadržavale klasicistički raspored i izgleda zgrade, a obogaćivale je secesionističkom ornamentikom. Obavezno pročitatjte i sledeći nastavak dopašće vam se sigurna sam.

Fotografije kuće Milana Antonovića – Majda Sikošek

Ostale fotografije su preuzete sa interneta.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti and tagged , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>