Vest da se u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu otvara izložba „Zaostavština Olje Ivanjicki“ poklopila se pronalaskom jedne fotografije iz jednog od mojih prošlih života. Da ne bude zabune, ne pričam o reinkarnacijama već o mom lamentiranju poslednjih meseci kako mi tokom našeg jednog trajanja zapravo proživimo više različitih života, stasavajući od deteta do odraslog čoveka/žene, menjajući poslove, društva, okruženja…
Narečena fotografija – moja malenkost (s leve strane) poklanja buket cvea Olji Ivanjicki na muzičkoj večeri priređenoj u galeriji Dannia Art tokom trajanja njene izložbe, april 1993. Sa desne strane Nikica Marinović
Tako je jedan od mojih prošlih života bio vezan za galeriju Dannia Art u Beogradu. Te 1993. godine, jedne među najtežim godinama na kraju XX veka na ovim prostorima, moj najmlađi (treći) sin punio je dve godine i ja sam odlučila da je sada vreme da se zaposlim. Najstariji je rođen nedelju dana posle odbrane mog diplomskog rada pet godina ranije, a u međuvremenu još dvojca. U tom trenutku svi su već bili u jaslama/obdaništu i ja sam mogla da krenem u potragu za poslom.
Ni u najluđim snovima nisam zamišljala da bi moj prvi, redovni, pravi (ne računam razne honorarne zanimacije pre toga, onako usput da ne ispadnem iz fazona) posao mogao da bude baš u struci i to istoričarsko umetničkoj. No, ‘čudni su putevi Gospodnji’ i tako u Politici se pojavi oglas u kome galerija Dannia Art, dve ulice od moje kuće!, traži istoričara umetnosti da vodi galeriju. U neverici okrenuh navedni telefonski broj, ponesoh dokaze o svojoj stručnosti, na više različitih polja i, po zahtevu poslodavca, na jednoj stranici otkucan predlog kako bi galerija trebalo da funkcioniše. Nakon tri dana pozvaše me i rekoše da sam dobila posao. I sada mi izgleda kao naučna fantastika.
Na tom zanosnom poslu, o kakvom sam sanjala na studijama, prvi radni zadatak mi je bio organizacija dogovorene izložbe Olje Ivanjicki, baš u martu (kao i ova izložba). Tako sam imala priliku da lično upoznam osobu koja je na mnogo načina obeležila XX vek, koja je među prvima donela savremenu umetnost na ove naše prostore, osobu čije ime i dan danas izaziva buru reagovanja od nemerljivog obožavanja do potpunog negiranja, od veličanja do nipodaštavanja. Ne mogu reći da u početku nisam imala tremu koja je brzo nestala sve uz razgovor sa Oljom Ivanjicki u galeriji i u njenom domu.
Olja Ivanjicki i Nikola Kusovac na mojoj autorskoj izložbi u Dannia Artu, septembar 1993. U sredini Momčilo Moša Todorović
Jedna prijateljica je skoro u svojoj priči o izložbi rekla „ostavimo sviđanje ili nesviđanje po strani, to je tek naredni nivo u priči…“ i sa time se ja do slova mogu složiti. Sa ovom umetnicom nije stvar sviđanja ili ne, o tome koliko je i da li je kao likovna umetnica doprinela istoriji umetnosti tek će se govoriti i pisati, istorija će prosuditi, sa njom je potrebno prepoznati veličinu i pojavnost, pomeranje granica, izazivanje, provociranje. Prepoznati želju za aktivizmom, komentarom sveta oko sebe, prepoznati beg od umetnosti radi umetnosti, od ‘lepe slike’, od ukrasa.
Rekonstrukcija Oljinog doma na izložbi
Možda je najbolji opis zapravo citat iz knjige „Vodič, kroz umetnost i život“: „I tako je u nekom trenutku počeo da nastaje Vodič, priča nekoga ko je voleo i živeo umetnost, a ne samo posmatrao“ (knjigu je izdao Fond Olje Ivanjicki, a priredila je Suzana Spasić direktorka Fonda). Vodič je zapravo Oljin alter ego, onaj ko posmatra i komentariše, razmatra, promišlja, sumira… Sve ono što je radila svakodnevno u svom malom svetu.
Sa Suzanom Spasić, direktorkom Fonda Olje Ivanjicki razgovarala sam u šetnji kroz izložbu.
Suzana Spasić, direktorka Fonda Olje Ivanjicki
Lepota života: Da li smo svesni veličine onoga što Olja Ivanjicki nosi?
SUZANA SPASIĆ: Pa možda nam ova izložba, bar delimično, to dočara. Naravno Olja je kompleksna ličnost i ne može jednom izložbom da se prikaže. Možda bi taj muzej koji je ona zamislila kao Muzej Olje Ivanjicki, kao građevinu Sinteze, njene duhovne sinteze svega, kojom se bavila od početka svog stvaralaštva, mogla da pokaže Olju sa te strane. Njeno mesto u umetnosti, u istoriji umetnosti kod nas nije do kraja definisano. Ona je možda kroz život posmatrana malo površno.
Portali – nastali posle 2007. godine, pred kraj života. Posvećeni su brojnim ličnostima koje je cenila i sa njima bila prijatelj.
Da li možda promišljanje politike, bivanja u ovom ili onom okruženju, predrasude utiču na taj zaborav i nedostatak objektivnog posmatranja njene važnosti?
Pa možda i utiče. Pogotovu što mi živimo u tom užarenom političkom vremenu već decenijama. Olji se zamera što je naslikala portret Slobodana Miloševića, a zaboravlja se priča da je Milošević dobio taj portret tako što je list Student došao do transkripta Osme sednice koji su hteli da objave, a da bi ublažili ili zamaskirali celu stvar naručili su portret od Olje. Taj Student nikada nije izašao jer ga je policija u štampariji zaplenila, portret je Olji vraćen, a ona ga je poklonila Miloševiću u trenutku kada joj je on uručivao Sedmojulsku nagradu. Uostalom i Paja Jovanović je slikao, kao hroničar jednog vremena i kralja i kraljicu i Tita.
Olja je kao hroničarka vremena i kao neko ko je smatrao da umetnost mora da komentariše i da bude angažovana slikala i beležila razne političke događaje i političare širom sveta. Smatrala je da preko tih poruka koje slike mogu da prenesu, može da se utiče i svet.
Šta god ko mislio o stvaralaštvu jedine članice grupe Mediala, slikarke, kreatorke pozorišnih kostima, pesnikinje, pomalo vajarke neosporno je da je obeležila jednu eru, i da je kroz svoju rusku senzibilnost, dramatiku, preteranost ostavila ozbiljan pečat u umetničkom stvaralaštvu. Da li ćemo i kada to prepoznati i prihvatiti, da li će i kada nastati Muzej Olje Ivanjicki koji bi pre svega nama, a onda i svima ostalima pričao priču o jednom fenomenu ostaje da se vidi. Do tada prošetajte hodnicima vremena i Oljinog sveta, najbolje u vreme stručnih vođenja, a posebno ako je to vođenje Suzane Spasić koja je provela godine u druženju sa Oljom slušajući njene priče i vodeći diskusije na mnoge teme.
Olja i bista njenog oca koju je sama napravila
Bista Oljinog oca
Fotografije – Majda Sikošek
Na naslovnoj fotografiji – sa izložbe, fotografije Olje Ivanjicki koje je napravila Vukica Mikača
