Zašto je najlepše u muzej ići kada je kiša, kada je sivo, kada duva, kada je u gradu u kojem živiš potpuni haos i nervoza nateže nerve sugrađana sve do one opasne linijice pred pucanje? Čini mi se da je odgovor u samom pitanju – baš zato. Zato što je muzej oaza sreće, topline, svetla, emocija, znanja, smirenosti i zadovoljstva. Muzej je mesto osame sa taman onoliko ljudi koliko je jednoj lepoj i srećnoj osami potrebno.
Ne sećam se tačno kada sam prvi put kročila u Muzej savremene umetnosti na beogradskom Ušću. Ne sećam se jer je dovoljno godina prošlo od mog detinjstva koje je uključivalo i posete muzejima. Ne sećam se jer je obilazak muzeja bio deo školovanja u vreme kada sam ja pohađala škole. Zasigrno mogu reći da je prva samostalna poseta muzeju o kome danas pišem bila dovoljno davno da nije važno ni pominjati je.
U stvari važno je jer se živo sećam trenutka kada sam kao srednjoškolka sama ušla u ovu zgradu, koja je eksponat sama po sebi, i bila preplavljena najnobičnijim spletom osećanja do tada: strahopoštovanje, divljenje, ushićenje, radost, ponos, nestrpljenje, važnost, pripadnost. Kako znam da se živo sećam tog talasa emocija koji zapljuskuje šesnaestogodišnjakinju na ulazu u Muzej savremene umetnosti na beogradskom ušću, zato što se talas podjednakih osećanja obrušio na, sada, pedesetčetvorogodišnju ženu na ulazu u Muzej savremene umetnosti na beogradskom ušću.
Obnovljena zgrada Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, oktobar 2017.
Doduše, onomad me na ulazu nisu dočekali kontrolori i pregledači tašni sa napravama za komunikaciju i majcama na kojima piše Security, no druga su neka vremena došla.
Ni sama nisam sigurna kako ovaj tekst treba da izgleda. Da li bi bilo dobro da opišem izgled Muzeja, hmmmm malo oteži zahvat. Da li bi bilo zgodno da prozborim reč dve o postavci pod nazivom ‘Sekvence’ koju je osmislio Dejan Sretenović, a kustosi su Mišela Blanuša, Zoran Erić i Dejan Sretenović; ne, nije na meni da razjašnjavam i pričam o tome, a možda bi bilo i zamorno/suvoparno. Da li da se osvrnem na poneko umetničko delo ili da se držim onoga što provereno mogu lepo i dobro da uradim – svog doživljaja.
Sve ono što je deo moje višeleme najbolje je da svako sam pogleda i proceni, nauči, shvati, doživi. Zato ću ostati pri onome što mi ide sa željom da čitaoce podstaknem da posete Muzej koji je po mnogo čemu jedinstven u svetu, a tu je na beogradskom Ušću.
Pet nivoa ovog Muzeja, koji u svoju postavku uvlači i spoljašnost i pruža zanimljivu istorijsku igru, lagano vode kroz priču o nastanku moderne umestnosti na početku XX veka i neprimetno dovode do savremenog trenutka. Pun je krug od figuracije, preko apstrakcije, reči, koncepta, objekat, video radova, da bi se opet vratili na figuru.
Na desnoj strani slika Milene Pavlović Barili, na levoj Sava Šumanović ‘Pijana Lađa’
Šetajući lagano kroz geometriju Muzeja prolazih kroz vreme i njegove nevolje, shvatajući da se vrtim u krug i da taman kada čovek pomisli da je nevolji došao kraj, ona krene sa nekog drugog kraja. Koliko god da ljudski rod sebi ponavlja, u nadi da će na kraju zapamtiti, da je istorija učiteljica života, iznova i iznova pravi iste nevolje sam sebi, a umetnosti ne preostaje ništa drugo do da bude svedok.
Razmišljam kako bi izgledalo obići ovaj prostor ‘u gluvo doba noći’, s obzirom da radi 24 sata sve do petka 27. oktobra. Kako bi recimo izgledala ‘Pijana lađa’ Save Šumanovića ili ‘Kartaši’ Vase Pomorišca ili dramatična slika Milice Ružić ‘Srbija 2004, Zrenjanin, Jugoremedija’. Uostalom kako bi izgledala i slika za koju dobro pamtim da me je u potpunosti očarala kada sam je prvi put ugledala na zidu MSU ‘Devojka u belom prostoru’ Gabrijela Stupice. Da li bi i koliko bio drugačiji doživljaj? Da li bi sva njihova potisnuta drama isplivala i mnogo jače udarila posmatrača?
Sava Šumanović ‘Pijana lađa’
Vasa Pomorišac ‘Kartaši’
Šetam, zastajkujem i razmišljam kako se evo vratilo jedno od onih mesta koje će mi služiti za uspostavljanje ravnoteže sa samom sobom, za intelektualni podsticaj i nikad završeno učenje i sagledavanje umetnosti, života, istorije, ljudskog društva.
Milica Ružić ‘Srbija 2004, Zrenjanin, Jugoremedija’
Ima u Muzeju i kutaka predviđenih da se zaklonite, a da ostanete tu, da sednete i posmatrate svet iz jedne potpuno drugačije vizure i da se osetite zaštićeno i srećno.
Fotografije – Majda Sikošek
