Praznična nedelja 15. februara (Sretenje, Dan državnosti Republike Srbije) osvanula je sunčana i hladna, taman zgodna da se provede u otkrivanju i uživanju u biserima našega grada (Beograda). Troje prijatelja koji sebe vole da zovu Pustolovni trio odlučio se za posetu Legatu Petra Lubarde na Senjaku.
Fotografija – Sofijana Stamenković
U decembru 2014. godine konačno je, nakon mnogo muka i peripetija, za javnost otvorena kuća Petra Lubarde – njegov legat. Velikan slikarstva XX veka, rođen u Crnoj Gori, školovan po svetu, živeo, radio i preminuo u Beogradu, zaveštao je svoja dela, kuću, biblioteku, arhivsku građu, nameštaj gradu u kome je proveo najveći deo svoga života. Muku je mučio njegov grad dok nije uspeo legat da privede nameni. No, bilo ne ponovilo se.
Kuća se nalazi u Iličićevoj ulici broj 1, maloj uličici iza Hajd parka, na uzvišici. Obnovljena, sređena, umivena čeka da bude otkrivena. Spolja deluje grandiozno, a kada se uđe grandioznost smenjuje prijatnost i prisnost.
Ulazi se kroz „svetlarnik“ polukružno veliko predsoblje sa celim zidom od prozora, popločano crno belim pločicama. Posetioce dočekuje ekran na kome se emituje film o „osvajanju“ i renoviranju kuće. Potresno svedočanstvo o nesretnom stanju u kojem se ovo zdanje nalazilo.
Fotografija – Sofijana Stamenković
Prelaz u manje predsoblje u kome se baškare starinski pisaći sto, komoda, stočić i crvena plišana fotelja.
Na levoj strani su dve prostorije sa slikama većih i manjih formata, ukupno u prizemlju i na spratu njih 16. Neke od njih su po prvi put dostupne javnosti. Zidovi, parket i slike sa osvetljenjem koje potencira ekspresivnost umetnikovih dela.
Fotografija – Majda Sikošek
Lubarda je bio ekspresivan slikar, emotivan, ujedno i grandiozan i intiman, moglo bi se reći na granici apstrakcije. Veliki formati nekada deluju prisno i smireno, skoro malo, dok često mali formati u sebi nose snagu i nametljivost velikih dimenzija. Njegova oštra, izlomljena linija mene je oduvek podsećala na planinski krš, na Crnu Goru. Boje intenzivne a opet „ugašene“, sve kao da je pomalo sputano, zauzdano i samo čeka kada će da eksplodira.
Fotografija – Majda Sikošek
Uz prelepe, strme, drvene stepenice stiže se na sprat gde su osim slika izložene i neke od ličnih stvari poput štafelaja i palete, boja, pastela, porculanskog posuđa, suvenira i televizijskog aparata marke Nju Jork u odgovarajućoj komodici, hitu onog doba.
Fotografija – Majda Sikošek
Fotografija – Sofijana Stamenković
Zid sa uramljenim crtežima i studijama za velike kompozicije svakako je moj najomiljeniji i za mene najuzbuljiviji. Dokumentovani proces nastanka, ideje zabeležene u trenutku, bez prepravki i doterivanja, čista emocija, potez i misao trenutka.
Fotografije Sofijana Stamenković i Majda Sikošek.
Fotografija – Majda Sikošek
Fotografija – Majda Sikošek
Kuća miriše na novo, još je nekako „hladnjikava“ (ne mislim na temperaturu), kao da se umetnikova duša sklonila na neko vreme dok ne proveri da li je sve u redu i da li se vredi u kuću vraćati. Čini mi se kao da će se vratiti. Nije pretrpano, ima mesta koja mame da se sedi i uživa u pogledu na radove ovog velikana i zamišlja kako je izledalo živeti i raditi u ovoj kući u ono vreme.
Fotografija – Majda Sikošek
Informacija ima svuda, zanimljivosti iz njegovog života, za sada postoje i stručna vođenja (mada im se ne zna tačan raspored pa se može dogoditi da se propuste). Predviđeno je da se u dogledno vreme u kući otvore kafe i suvenirnica što je i dobro i loše, zavisi od toga kako se organizuje, ali sačekajmo da se dogodi.
Toplo se nadam da će kuća vremenom oživeti i biti jedno od važnih kulturnih stecišta našeg grada, Petar Lubarda je to svakako zaslužio, a i mi.
Fotografija Majda Sikošek
Fotografija Majda Sikošek
122 1