mrtvapriroda

ŽENE U UMETNOSTI – III

Bogatstvo i preterivanja Renesanse doveli su do reformističkog pokreta – Reformacije u okviru katoličke crkve sa željom da se ista vrati svojim korenima i onima kojima je, zapravo najpotrebnija, ljudima koji ne žive u izobilju sa raznim mogućnostima, običnim ljudima. Tekstonski poremećaji u crkvi izazvali su decenijske ratove, ali više ništa nije bilo isto. Umetnost katoličke renesanse bila je raskošna, bogata, obrazovana, Reformacija insistra na skromnosti pa je i umetnost takva.

Na severu Evrope nastaju gradovi, koji nisu „samo“ okruženje feudalnog zamka, već su jedinice za sebe. Novi poredak rađa potrebu za novim zanimanjima, a to opet vodi do nove klase – građanske. Trgovci, advokati, zanatlije, uskoro i bankari polako, ali sigurno preuzimaju važnost od aristokratije, sami su svoji tvorci i zadovoljni su mogućnostima koje im pruža svet „posle otkrivanja Amerike i oplovljavanja Afrike“ čiji se „gravitacioni centar promenio“ (Pjero Bjankoni – Brojgel, Biblioteka imaginarni muzej, Izdavački zavod Jugoslavija, 1981) i krenuo na Sever van Italije, Španije i Portugala. Italijanski istoričar Frančesko Gučardini nazvao je  Antverpen (grad u današnjoj Belgiji, u pokrajini Flandrija) početkom XVI veka: „zajedničkom domovinom svih hrišćanskih nacija“, tvrdeći da se tu mogu upoznati priroda i običaji polovine sveta.

Pored skromnosti Reformacija je insistriala i na obrazovanju i pismenosti, smatrajući da Bibliju treba vratiti običnim ljudima prevodili su je na narodne jezike, a samim tim bilo je važno da ljudi mogu sami da je čitaju i uspostavljaju direktnu vezu sa Bogom, bez posrednika. Insistirali su i na obrazovanosti žena, jer će one sutra biti supruge i majke, te koje će uz svog muža voditi domaćinstvo i potomstvo po ugledu na crkvu.

Sve to išlo je na ruku onim ženama koje su želele da se oprobaju u umetničkim vodama.

Nova klasa želi da ukrasi svoje domove, koji su skromniji od aristokratskih, ali ipak želi sliku na zidu. No, teme koje bi voleli da vide na njima su drugačije, od sakralnog okreću se svetovnom. Mrtve prirode izbijaju na vrh. Prava prilika za školovane umetnice kojima je uskraćeno obrazovanje o anatomiji i velikim istorijskim kompozicijama.

Važno mesto u istoriji ovog žanr motiva zauzima Klara Piters (Clara Peeters). Možda se borila sa prikazivanjem figure (autoportret na slici Vanitas), ali je savršeno precizno i minuciozno slikala posuđe, cveće, nakit… U knjizi „Istorija žena: renesansni i prosvetiteljski paradoksi“ grupa autora („A History of Women, Remaossamce amd žemčoghtenment Paradoxes“, group of authors) nalazi se opis jedne od njenih mrtvih priroda na kojoj su predstavljeni pehari i školjke. U to vreme počinje „moda“ kolekcionarstva, od prirodnih kurioziteta poput školjki, do onih koje je čovek napravio te se to lepo i vidi na njenim mrtvim prirodama, kao što je to slučaj na ovoj koja se opisuje u knjizi. No nisu na njoj, za našu priču, toliko važni skupoceni pehari predstavljeni gotovo savršeno, već to što je na svakoj od kružnih osnova (a ima ih 7) na površini manjoj od 13 milimetara predstavljen po jedan autoportret! Em što je vrlo jasno i odlučno naznačila TU SAM, VIDITE ME,  em što je toliko talentovana i spretna da naslika tako male, malecke portrete. I nije to bio jedini put. Ako se slika ispod (preuzeta sa Wikipedie) pažljivije pogleda, ne samo što je umetnica naslikana u pravom maniru autoportreta, već se na mehuriću pored njene glave, iznad vaze sa cvećem, vidi odsjaj prozora i njena figura posmarana sa zadnje strane.

Vanitas_painting,_selfportrait_most_probably_Clara_Peeters

Inače slika nosi naziv Vanitas, a javlja se kao tema u doba reformacije kao opomena na prolaznost života i besmislenost ljudskih postupaka. Kao i većina slika flamanske i holandske umetnosti tog doba prepuna je simbolike, ali to je priča za neki drugi put.

Da bi bila dosledna moram da napomenem da ni ova umetnica nije pronašla svoje mesto u velikoj Enciklopediji likovnih umjetnosti, a ni u čuvenoj knjizi Istorija Umetnosti H.W. Jansona (treće dopunjeno izdanje).

Clara_Peeters_Stillleben_1611

Lodoviko Gučardini, srodnik Frančeska, italijanski pisac i trgovac napisao je knjigu „Opis niskih zemalja“ i u toj knjizi napomenuo je da je Majken Verhalst (tašta čuvenog slikara Pitera Brojgela Starijeg) bila „jedna od četiri glavne slikarke u Holandiji (niskoj zemlji)“ – iz knjige Seven Painters Who Changed the Course of Art History, Brian Thom McQuade Ma. Doduše možemo samo da verujemo na reč Gučardiniju jer do dana današnjeg, kako Mekkvejd kaže, ni jedno delo nije identifikovano kao njeno. U svoje vreme je bila poznata kao minijaturistkinja, a pre svega po svojim akvarelima na platnu. Umnogome je pomogla svom zetu, naročito kada su prešli u Brisel, gde je ona nakon muževljeve smrti vodila prodavnicu umetničkih dela.

mayken verhulst et son mari

Mejken Verhalst sa mužem

Možda bi ovde bilo zgodno napomenuti da je u „niskim zemljama“ u vreme Majken Verhalst žena koja izgubi muža sa statusom udovice sticala i sva građanska i zakonska prava (koja su joj do tada bila uskraćena – prim. aut) te je mogla da radi kao odgovorna strana (izvor „Istorija žena: renesansni i prosvetiteljski paradoksi“ grupa autora).

Najbolji primer koliko su žene na severu Evrope odlučno osvajale slobodu možda je upravo onaj slikarke, ilustratorke i entomološkinje (poznavalc i proučavalac insekata) i to jedne od prvih na svetu – Marije Sibile Merion (Maria Sibylla Merian). Rođene nemice koja je nakon razvoda, nečuvenog za to doba, sa svoje dve ćerke krenula put Holandije u potrazi za dobrim obrazovanjem koje će ćerkama omogućiti bolji i kvalitetniji život.

Kratko po dolasku u Amsterdam imala je prilike da u kućama gradske elite vidi kolekcije flore i faune koje su pasionirani putnici donosili iz dalekog Surinama, holandske kolonije u Južnoj Americi. Videla i bila opčinjena. Opčinjenost je dovela do odluke da će po svaku cenu otputovati u Surinam i proučavati floru i faunu.

Maria_Sibylla_Merian_Stammbuchblatt_mit_Rose_1675

Osam godina je pasionirano proučavala primerke u kolekcijama dok joj grad Amsterdam nije dao novac za put sa zadatkom da prouči u prirodi, na licu mesta ono što je toliko opčinjava. Naravno da donese crteže za uzvrat. Ovaj detalj je takođe jako važan, jer je do tada bilo nečuveno da jedan grant za istraživanje bude dodeljen ženi.

Na put je otišla sa svojom mlađom ćerkom, dve godine je provela radeći ono što je toliko silno želela, a onda se razbolela od malarije te je bila prinuđena da se vrati. Tri godine po povratku izdala je knjigu „Magnus Opus, Metamorphosis Insectorum Surinamensium“. Mnoge od vrsta koje je prikazala i opisala u svojoj knjizi su do tada bile potpuno nepoznate u Evropi.

Merian: plates 18, 20, 29

Ne samo da je, kako piše u Gardijanovom članku iz aprila 2013, “Marija je sada priznata kao jedan od najboljih naučnih ilustratora insekata i cveća njenog vremena – i zasta, svih vremena”, već je i prva koja je dokumentovala životni ciklus određenih insekata.

XVII vek je definitivno najavljivao velike promene do kojih će doći u odnosu na žene i njihovo mesto u umetnosti. Nisu ga dobile na tacni, nije im poklonjeno, već su svojim radom, trudom, strašću, istrajnošću i odlučnošću dokazale svoju vrednost.

U četvrtom i poslednjem delu naše priče o ženama u umetnosti pozabavićemo se umetnicama sa našeg prostora.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>