Beogradske vedete i vedute
Pričom o Jeleni Grujić rođenoj Jovanović započinje ciklus Beogradske vedete i vedute. Zamisao je da se pričama o poznatim, manje poznatim ili potpuno nepoznatim ženama Beograda ispriča o istoriji, kulturi, umetnosti, društvenim promenama i uopšte razvoju ovoga grada od polovine XIX veka do 40-tih godina XX veka.
Neke osobe, kao i delovi grada će sigurno biti preskočeni, ali ni ne može se svaka pomenuti i o svakoj priča napisati, niti može ceo grad u ove priče stati. Dovoljno će biti da pripovedanja posluže kao inspiracija da se više sazna i vidi.
Šetaćemo se lagano, ni hronološki ni geografski precizno i povezano. Šetaćemo se kako nas vetar i inspiracija nosi.
Pogled u prošlost započinjemo od Doma Jevrema Grujića, danas muzeja srpske istorije, umetnosti, diplomatije i avangarde, i njegove prve gazdarice Jelene Grujić rođene Jovanović.
Portret Jelene Grujić, rođene Jovanović
rad Steve Todorovića, 1888.
Dom Jevrema Grujića u Svetogorskoj broj 17
Kuća se nalazi u Svetogorskoj ulici broj 17 deleći zid sa zgradom Ateljea 212. Gradnja u stilu istoricizma sa elementima neobaroka i neorenesanse završena je 1896. godine. Kao dom srpskog diplomate i političara koji je krojio novu Srbiju, bila je prva zgrada koju je tada novo osnovani Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda zaštitio. Jedina je u Beogradu sa fasadnom dekoracijom u tehnici zgrafita (tehnika grebanja).
Zgrafito tehnika ukrašavanja, jedan od retkih sačuvanih primera
Ukrasi na fasadi u tehnici zgrafito
Po današnjim standardima nije prevelika, ali je onomad bila udoban dom Jevremu Grujiću i njegovoj Jeleni.
Gospođa Grujić bila je posvojenica Teodora Herbeza i Jelenke Herbez, ćerka Jelenkine sestre Ane i Đorđa Jovanovića iz Pančeva. Jelena je danas, potpuno nepravedno, u senci svoje pomajke Jelenke koja je neosporno imala buran život. Nije nevažno i to što je pre udaje za Teodora Herbeza bila ljubavnica kneza Miloša koju su zvali ‘mala gospođa’ i koja je stolovala u njegovom konaku u Kragujevcu.
Jelenka Herbez, fotografija preuzeta sa interneta
Kada je došlo vreme za završetak te ‘romanse’ (zli jezici kažu da je dojadila Milošu), knez je želeo da pošteno razreši stvar. Tako joj je našao đuvegiju Teodora Herbeza, oficira, političara, ministra finansija… Pošteno joj je i miraz upriličio davši joj plac koji se nalazio na prostoru gde je danas Dom Grujića, Atelje 212 i još mnoge kuće jer se protezao sve do ulice Milutina Bojića.
Kada je došlo vreme da i Jelena Jovanović krene put bračnog života pošteno su Teodor i Jelenka taj plac kao miraz poćerki dali. Tako na placu velikome niče važna i nevelika kuća.
Ko bi nam bolje o gospođi Jeleni mogao kazivati do njen pra-pra unuk Lazar Šećerović, jednog utorka uz već tradicionalnu podnevnu kafu.
LEPOTA ŽIVOTA: Kako je počela priča Jelene i Jevrema?
Zahvaljujući zapisima (kako ih je on zvao po srpski, ne želeći da koristi stranu reč memoari) mog pra-pra dede Jevrema tačno znamo kako je započela njihova ljubavna priča: „Na balu dvorskom o udadbi Kleopatrinoj, još godine 1855. zagledoh se u jedno devojče što ne beše nakićeno kao ostale, no u prostoj haljini.“ Vidite to, ta njena skromonost, se Jevremu jako dopala. Evo šta kaže dalje u zapisima o tome: „Posle doznadoh da joj je ime Jelena, da joj je otac Đorđe Jovanović iz Pančeva pogiuno u ratu srpsko-madžarskom 1848, što me sve više interesovaše, i da je potom usvojeno kći svoga srodnika Teodoro Herbeza iz Beograda, bivšeg člana Zemaljskog saveta do 1842, koju su vaspitali po srpski i naučili srpskoj knjizi, francuskom i nemačkom jeziku i klaviru. I s njom se oženih 4. novembra 1856. godine. Po običaju prostog venčanja koji htedosmo uvesti i koji behu pokušali Kosta Cukić i Ranko Alimpić, i ja som zvao samo moga oca, mojku, braću i stričeve, kuma od starine iz sela, starog svata i devera…“
Pra-pra baka je bila jako mlada svega 16 godina. Njena venčanica se smatra za najstariju sačuvanu venčanicu u Srbiji. Restauracija u Centralnom institutu za konzervaciju u Beogradu trajala je skoro 2 godine. Morali su skroz da je rašiju. To je neverovatna količina materijala: svile, brokata, zlatnog i srebrnog konca. Sve su praktično morali nanovo da izvezu. Osam faza rada je bilo u konzervaciji i restauraciji te venčanice. Imali smo sreću da nam je baš Fion Zarubica, koja je jedan od najvećih svetskih stručnjaka za prezentiranje odeće postavila i montirala na stalku tu venčanicu i svečanu uniformu Jevrema Grujića.
Venčanica Jelene Grujić, najstarija sačuvana venčanica u Srbiji
Detalj venčanice
Rukav, detalj
Mlada je postala supruga važnog čoveka, kako je dalje tekao njihov život?
Jelena Grujić je rodila 10-toro dece, a mi potičemo od najstarije ćerke Stane. Naravno neka deca nisu preživela, kako je to onda bilo, ali je ona bila ogromna pomoć svome suprugu, nije bila samo majka. Naravno ona nije vodila domaćinstvo, to nije bilo tako nekada, tako da su se damice razne podsmevale malo mojoj mami i tetki da su četvrta generacija koja ne zna da kuva.
Zato je baka radila druge stvari. Bavila se humanitrarnim radom i bila je podpredsednica Beogradskog ženskog društva. Ona je i Jevremu jako pomagala. Sva ona dela koja je on pisao ona je prepisivala.
Fotografija porodice Grujić za vreme službovanja u Carigradu 1866.
Na slici: Jevrem i Jelena, ćerke Stana, Kosara, Mirka i Milica i sinovi Grujica i Slavko.
Nije mala stvar biti podpredsednica prvog srpskog ženskog društva – Beogradskog ženskog društva. Da li je činjenica da je sa svoje dve ćerke Stanom i Kosarom kao dobrovoljna bolničarka učestvovala u raznim borbama i ratovima koje je Srbija tada vodila tome doprinela?
Kako da ne. Ona je započela taj humanitarni rad u našoj familiji, a posle je to nastavila njena ćerka Milka Grujić kultna ličnost našeg humanitarnog rada.
Uprava Beogradskog ženskog društva 1876.
U drugom redu treća s leve strane Jelena Grujić podpredsednica društva. Fotografija vlasništvo Muzeja grada Beograda
Vidimo na njenom portretu da je okićena sa tri ordena. Možete li nam reći kako ih je zaslužila?
S ponosom mogu da kažem da je ona prva žena ikada koja je dobila orden od turskog sultana. Zašto? Za svoj humanitarni rad. Pošto se bavila humanitarnim radom i ovde i u Carigradu za vreme službovanja Jevrema Grujića. Drugi deo njegove karijere bio je vezan za diplomatiju. On je poslat kao ‘kapućehaja’ što bi danas bilo ambasador u Carigrad, zvaničan naziv je bio ‘opunomoćeni ministar – izaslanik’, tek kasnije je uzeta reč ambasador.
Pohvaliću se i time ko je njoj i Jevremu predao ordenje? Jevrem Grujić je dobio orden Medžed prvoga reda (najviše odlikovanje tada), običaj je bio da neki visoki zvaničnik sa dvora ili neki paša preda taj orden, ali ovoga puta orden Jevremu je predao lično sultan Abdul Hamid II, pretposlednji turski sultan. Zašto? Objašnjenje smo našli u memoarima sultana Abdula Hamida gde kaže da je od svih izaslanika stranih najbolje mogao da se sporazume i nađe dogovor sa našim Jevremom Grujićem. Jeleni Grujić orden je predala prva sultanija, a sultanija je bilo 25. Uzbudljivo zar ne?
Osim turskog ordena Jelena, kao što vidite nosi još dve medalje. Jednu od srpskog Crvenog krsta, a druga je zlatna medalja kraljice Natalije. Tih medalja je jako malo podeljeno, možda negde 20-tak. Kako je tokom čitavog XIX veka svako malo bilo nekih borbi, pa i 1876. rat sa Turcima, ona je svuda učestvovala sa svoje dve najstarije ćerke Stanom i Kosarom kao dobrovoljna bolničarka. E zato je ona dobila taj orden kraljice Natalije.
Odakle vašoj pra-pra baki recept za tortu kraljice Natalije?
Jelena i Jevrem su bili veliki prijatelji sa kraljem Milanom i kraljicom Natalijom, a Stana i zet Stevan Ćurčić su za venčanje dobili na poklon od kralja i kraljice staklenu škrinju sa setom za liker. Oni su svi bili veliki obrenovićevci, pa kada je onda u majskom prevratu ubijen kralj Aleksandar i kraljica Draga dosta su propatili.
Stakleno-zlatni kovčežić sa servisom za liker.
Venčani poklon kralja Milana i kraljice Natalije ćerki Jelene i Jevrema Grujića Stanki
Sve njihove stvari (kralja i kraljice) su posle prevrata predati muzejima (naciji), međutim ostao je veliki broj predmeta koji se, dve godine kasnije 1905, našao na aukciji u Doroteumu, najčuvenijoj bečkoj aukcijskoj kući. Naš pradeda Stevan Ćurčić je otišao u Beč i kupio je veliki broj predmeta koji su ostali iza Obrenovića njihovih velikih prijatelja.
Ta četiri odevna predmeta koja je on kupio (između ostalog) su upravo restaurairani: jelek kneza Mihajla, džumbe knjeginje Julije, zubun i anterija kneza Mihajla. Premijerno njihovo izlaganje će biti u septembru u Muzeju grada Novoga Sada.
A što se torte tiče kraljica Natalija je prabaki dala recept te čuvene čokoladne torte s obzirom da su bile prijateljice i da je često svraćala na čaj ili kafu. Recepti su svi manje više isti, naravno čokolada, orasi, nema brašna, ali šta je tu nešto plus – po njoj se kapne malo najfinijeg francuskog konjaka.
Da li je Jelena na svoju decu prenela nešto od svog znanja i shvatanja sveta?
Svakako. Kao što sam rekao nije ona vodila računa o domaćinstvu u smislu da je čistila, kuvala i slično, za to su imali poslugu, ali je zato veoma vodila računa o obrazovanju dece i o dobrom primeru. Tako su sva deca morala znati ‘nemecki’ za početak, jer smo bili okrenuti toliko prema Austriji.
Takođe bilo je veoma važno predstaviti svoju decu, uvesti ih u svet. Evo na primer toaleta koju vidite na Jeleninom portretu, koji je naslikao Steva Todorović, sašivena je za čuveni bal u Londonu kada je kraljica Viktorija slavila svoj zlatni jubilej 50 godina vladavine (1887). Oni su prisustvovali tom balu sa četiri stasale ćerke, Stana, Kosara, Mirka i Milica i dva sina Grujica i Slavko. Slavko koji će postati veliki diplomata i humanitarni radnik, tako je za svog života upoznao četiri engleska kralja i četiri kraljice.
Kad smo kod kraljice Viktorije koja je na zapadu prva ponela belu venčanicu, mislite li da je venčanica vaše pra-pra bake možda uvela novu modu, modu belih venčanica u Beograd?
Ne znam da li je Jelenina venčanica doprinela promeni mode venčanica, ali je sigurno da je njena pomajka Jelenka Herbez bila prava trendseterka. Bila je pretplaćena na Žardan de mod (Jardin de mode) prvi pariski modni časopis, i onda su dame iz kneževske familije dolazile pre podne listale i birale modele. One su onda prve uvele i krinoline, ogrtače, dugačke rukavice od jelenske glaze kože sa malim dugmetima, prve lakovane na šnir čizmice.
Znamo da je Jevrem pisao zapise iz svog života i rada, da li je i pra-pra baka Jelena ostavila neki pisani trag za sobom?
Imamo puno njenih pisama, koja sad tek dolaze na red za restauraciju i sređivanje. Tako na primer piše iz Londona (dok su živeli tamo tokom službovanja Jevremovog kao izaslanika), kako se sprema velika svetkovina ‘za baba kraljicu’ – to je ona proslava jubileja kraljice Viktorije. Naročito je zanimljivo u jednom pismu, opet iz Londona, kada kaže ‘deco izvinte nemamo šta da vam donesemo gazdarica nam je mnogo naplatila ručak’. Kao što vidite nije baš bilo lako sa izaslaničkom platom živeti u Londonu koji je i onda, kao i danas bio skupo mesto.
Hvala vam na priči o Jeleni Grujić, a čekaju nas još mnoge o damama iz vaše porodice.
Na zidu levo portret Teodora Herbeza, desno portret Jelene Grujić i venčanica
Na levoj strani portret Jevrema Grujića, rad Steve Todorovića
Kroz kratku priču o prvoj domaćici/gazdarici Doma Grujića vidimo kako je novonastajuća Srbija hvatala korak sa Evropom. Shvatajući važnost obrazovanja, humanitarnog rada i posvećenosti. Hvatala je korak i u modi, muzici, opremanju doma.
Na primeru venčanice iz 1856. vidimo kako se prepliću uticaji evropski i orjentalni. Gornji deo još uvek donekle podseća na jelek, ali ipak sve zajedno neodoljivo liči na oblik venčane haljine kraljice Viktorije. Naravno, ne znamo sa sigurnošću da li je ili nije Jelenina ‘najvažnija haljina u životu’ bila prva bela i da li je bila prekretnica u beogradskoj venčanoj modi, ali je svakako među prvima koje pokazuju uticaj društava kojima je Srbija težila da se približi.
Činjenica da je Jelena bila podpredsednica Beogradskog ženskog društva nas uvodi i u buduće priče o ovom društvu i njegovim članicama koje su donele početke emancipacije u beogradsku a kasnije i sve srpsku čaršiju.
„Beogradsko žensko društvo je osnovano kada se ‘godine 1875. nekoliko plemenitih gospođa, rukovođenih humanom mišlju da osnuju društvo kome bi bio cilj da sprema sirote devojke za valjne radnice, da neguje humane osećaje, da pomaže sirote i nevoljne, osnovalo Žensko društvo.’“ (iz knjige „Sestre srpkinje“ Ane Stolić, Evoluta).
Zamišljajući Jelenu Grujićku krećemo se ka beogradskom XIX veku, njegovim vedetama i vedutama.
Naslovna fotografija – porodica Grujić u Carigradu 1866,
Fotografije – Majda Sikošek
Fotografija Jelenke Herbez preuzeta sa interneta
Fotografija Uprave Beogradskog ženskog društva vlasništvo Muzeja grada Beograda