p04

SPAVAĆEŠ U BEOGRADU

 Po treći put sedam pred kompjuter i spuštam ruke na tastaturu sa željom da napišem priču o svom vikend putovanju u Zagreb. Priču o sticanju novih prijatelja, priču o užitku druženja sa pametnim, zanimljivim, širokim i nadasve toplim ljudima sličnih interesovanja. Priču o izložbi snova. Priču o čistoj i potpunoj sreći, na koju smo skoro zaboravili.

Pokušavam da smislim pravi pristup, pravi početak, Onu prvu rečenicu, Onaj prvi pasus koji će me odvesti na put bez povratka sve do kraja teksta. Mislim o svojoj želji da posetim Zagreb posle dugo vremena; mislim o tome kako sam kao članica studentskog udruženja 1983. sa kolegama/nicama organizovala putovanje u ovaj grad kako bi videli izložbu grafika Albrehta Direra; prisećam se nekih davnih poseta porodičnim prijateljima; šetnji Ilicom (jedna od glavnih zagrebačkih ulica), šetnji Gornjim gradom… Mislim, sećam se, smišljam i tražim. Opet možda je najbolje po preporuci dede čoveka mog života: „pa hajde dete što ti je teško da počneš, pa to je bar lako – Mili Bože čuda velikoga – i udri…“

Elem, Mili Bože bi petak i kombi dođe po mene da me odvede put Zagreba put Cvetnog naselja. Nije li to već dovoljno za radost? Put i baštensko odredište. Vozim se i zamišljam kako će izgledati moj prvi realni susret sa višegodišnjim virtuelnim prijateljima. Da li ćemo ‘kliknuti’, hoću li im se dopasti, hoću li ispuniti njihova očekivanja? Udaljenost se smanjuje a moje nestrpljenje raste.

Parkira se kombi i moja zagrebačka čarolija počinje… Kenan me dočekuje na kapiji, dug zagrljaj kao da smo se rastali pre nekog vremena pa se opet vidimo. Ulazak u moj dom narednih dana i susret sa licima koja znam sa kompjuterskog ekrana, a osobe iza tih lica zapravo znam ceo život. Zagrljaji, smeh, toplina, čista ljubav na prvi pogled…

Stigla, a Kenan je dočekao i doček ovekovečio

Stigla, a Kenan je dočekao i doček ovekovečio

Puno toga za reći, ispričati, pitati, odgovoriti. Ispade da smo svi bili na Direrovoj izložbi te 1983. godine, da smo svi odlazili u čuveni Saloon, da smo svi pili kafu sa automobilskih krovova ispred čuvene Zvečke, da smo svi slušali iste bendove, neki od nas poput Dragice su imali i tu čast da budu devojka nekima iz tih čuvenih bendova, radovali se istim koncertima, kako reče Branimir, nesvesni da prisustvujemo istoriji. Dobro, hajde ne baš svi, neki poput Vedrana nisu ni bili rođeni, ili su se rodili nešto docnije.

S leva na desno u prvom redu: Dragica Vidaković Jurčević, Kenan Muslić, moja malenkost. Drugi red: Branimir Vidaković Jurčević, Vedran Baljan, Nikola Gračanin

S leva na desno u prvom redu: Dragica Vidaković Jurčević, Kenan Muslić, moja malenkost. Drugi red: Branimir Vidaković Jurčević, Vedran Biljan, Nikola Gračanin. Foto Vedran Biljan

Toliko tema, toliko toga za iskazati, teško se postiže, malo u glas, malo na preskok. Oko tri sata ujutru prvi put je izrečena rečenica koja će postati lajt motiv ove posete Zagrebu ‘spavaćeš u Beogradu’.

Romanski rečeno subota je osvanula sunčana, za šetnju podatna. Posle jutarnje kafe, doručka i razgovora krenusmo put grada i Klovićevih dvora gde je smeštena izložba „Izazov Moderne, Zagreb – Beč oko 1900“. Vredi napomenuti da je Kenan istoričar umetnosti i stručnjak za XVII i XVIII vek, za barok pre svega. Zašto je ta napomena važna? Zbog činjenice da je izložbeni prostor u koji smo se zaputili smešten u sred zagrebačkog Gornjeg grada u zgradi negdašnjeg manastira jezuitskog reda,  a ima li bolje šetnje kroz vreme i barokni grad od šetnje sa vrhunskim znalcem.

Oduvek mi je bilo nestvarno penjanje do Gornjeg grada malom uspinjačom. Sigruna sam da je to pravi način da se započne putovanje, odvajanjem i izdizanjem iz Donjeg grada u visine gornjeg. Ovoga puta kratka vožnja donela je i jedno novo saznanje, čuvši kako mi moj drug pripoveda o istoriji grada starija gospođa, po njenim rečima rođena gornjogradčanka, ispričala nam je priču o tome kako je uspinjača sa parnog pogona prešla na električni. Zaslužni su momci ložači, koji su voleli čašicu, pa nisu baš ložili kako valja te je svako malo zafalilo pare za dobar rad uspinjače. Napredak nekada stiže na najčudnije načine.

Ulaz za uspinjaču

Ulaz za uspinjaču

p02

Pogled sa uspinjače na Donji grad

Pogled sa uspinjače na Donji grad

Gornji grad je jedan od retkih u Evropi koji je tako kompaktno i skoro identičnog rasporeda očuvan od XIII veka do danas. Doduše, kuće su većinom iz XVII i XVIII veka, ali ipak.

Sve tako kroz vekove i priče stigosmo do Klovićevih dvora i zakoračismo u drugu polovinu XIX i početak XX veka. Više od tri sata šetali smo kroz sobe i priču o secesiji, vremenu njenog nastanka, ljudima koji su je stvorili, umetnicima bečkim i umetnicima hrvatskim. Čitali, gledali, divili se. Ja se topila, gubila u vremenu, upijala, nalazila potvrde svojih hipoteza i dobila inspiraciju za jedno novo istraživanje i otkrivanje. Izložba ‘Izazov Moderne, Zagreb – Beč oko 1900′ zaslužila je priču za sebe, i biće je ovih dana.

Kroz Gornji grad

Kroz Gornji grad

Njstarija očuvama kuća na Gornjem gradu (Prva s leve strane)

Njstarija očuvama kuća na Gornjem gradu (Prva s leve strane)

Zgrada apoteke koju je 1399. godine u Zagrebu otvorio Nikolo Aligijeri, praunuk Danteov

Zgrada apoteke koju je 1355. godine u Zagrebu otvorio Nikolo Aligijeri, praunuk Danteov

Mesto izložbe Klovićevi dvori

Mesto izložbe Klovićevi dvori

Ponovni susret sa Dragicom i Branimirom u kafeu ispred, ručak u jednom od starih zagrebačkih lokala sa konobarom staroga kova koji videći dva gospodina i dve dame zaključuje da mora da su dva para te nas smešta u posebnu prostoriju i donosi vazu punu malih ružičastih ruža i sveću u staklenom svećnjaku. Nove priče, Branimirove knjige o starom Zagrebu, nadopunjavanja, saznanja, jednostavna, čista uživanja. Uživanja bez pretenzija, uživanja u onome što se čuje, uživanja u nadopunjavanjima, uživanja u čistoj i potpunoj sreći na koju smo skoro zaboravili.

Okrepljenje pre ulaska na izložbu

Okrepljenje pre ulaska na izložbu

Sačekali nas

Sačekali nas

Telefonski poziv, novo mesto, nova lica, nova upoznavanja, isti smeh, nove priče i ista čista i potpuna sreća.

A onda dolazi i taj trenutak kada ćemo se polako rastajati, kada će Dragica i Branimir otići svojoj kući u Dubravu, a Kenan i ja njegovoj u onom naselju divnog imena. Nije tužno, ne. Nije teško, iako je rastank jer sada znam zasigurno da ćemo se uskoro opet sresti bilo kod njih u njihovom ‘belom Zagrebu gradu’ ili u našem Belom gradu –Beogradu. Znam da smo sada prijatelji za ceo život i da smo uvek tu, na istoj talasnoj dužini. Ne, ne plačem ni kada mi Branimir i Dragica zahvaljuju što sam došla i što sam ih obogatila za ova dva dana svog boravka. Ne, ne plačem iako sam dobila jedan od najlepših i najdivnijih komplimenata ikada. Ne, ne plačem ja sam ipak velika devojka.

Drugo veče, poslednje veče i ponovo rečenica o spavanju u Beogradu. Jasno toliko toga treba ispričati, apsolivirati, analizirati, a vremena malo – spavaću u Beogradu. I spavala sam naredna tri dana ne verujući da ću ikada pronaći dovoljno pravih reči da opišem svoju sreću u malim stvarima, u sticanju novih prijatelja, u uživanju u jednoj izložbi, svoju čistu i potpunu sreću na koju smo skoro zaboravili.

p09

Fotografije – Majda Sikošek, Kenan Muslić i Vedran Biljan.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>