Samo dan nakon otvaranja izložbe u „Kući Vojnovića“ u Inđiji posvećenoj slikarki Danici Jovanović, nenadano mi se ukazala prilika da je posetim. Nije loše kad suprug i sin za potrebe svoje male firmice krenu službeno put nekog mesta u kome ima lepa izložba. Kad su već na putu, što da se ne pridružim. Tako smo u petak po podne krenuli put Inđije, svako svojim poslom.
Mala digresija, primećujem da me ove jeseni neverovatna sreća prati što se tiče vremenskih uslova. Kad god pomislim da obiđem neku izložbu, u Beogradu ili van njega, koliko god da su dani pre toga bili tmurni, kišni ili hladni (a možda i sva tri), sine sunce. Hm, ko zna možda potreba za umetnošću izaziva sunce.
No, da se vratimo na temu ovog teksta izložba „Danica Jovanović (1886–1914)“ u „Kući Vojnovića“ u Inđiji. Galeriju ne možete da promašite, kada dolazite iz pravca Beograda skrenete levo kod zgrade Opštine odmah u nastavku je renovirana kuća u neoklasicističkom stilu koja je nekada pripadala Đorđu Vojnoviću. Đorđe Vojnović bio je poznati veleposednik koji je između dva svetska rata doprineo razvoju Inđije, a onda je malo pre svoje smrti 1974. kuću poklonio Opštini na korišćenje. Treba napomenuti da je kao legat gradskoj biblioteci, još za života, poklonio zbirku od šest hiljada knjiga. Hm, isto kao i današnji velikoposednici. Samo kažem.
Prilaz “Kući Vojnovića”
“Kuća Vojnovića”
Već pogled na utegnutu kućicu nekako greje srce. Stalna je borba za muzeje, za njihovu obnovu, za podsticaj i omogućavanje normalnog rada, pa nekako ono što bi trebalo da je normalno deluje kao ekstra lepo. Kad se u kućicu uđe e tu već, slobodno se može reći pomalo zastaje dah.
Ulazak na izložbu
Izložba koja nas upoznaje sa slikarkom zamišljena je kao priča o njenom, izuzetno kratkom i uzbudljivom životu, okolnostima koje su je okruživale i o njenom radu. Postavka u dobroj tradiciji pregalnika Spomen zbirke Pavla Beljanskog iz Novog Sada savremena, tečna, intrigantna. Možete joj se vraćati stalno i ne bi vam bilo dosadno, svaki put biste pronašli nešto novo.
Svega 28 godina je poživela Danica Jovanović, a prošla toliko toga, pitam se šta bi bilo kad bi bilo da je poživela još i da je stvarala u vreme uzbudljivih novih pokreta na početku XX veka, koji se u njeno vreme tek razvijaju. Rođena u Beškoj, školovala se u Novom Sadu, Beogradu i na kraju u Minhenu.
Slikarka i njen životni put
„Mada je planirala da od naredne školske godine pohađa neku umetničku školu, u avgustu 1907. godine Danica Jovanivić nije znala da li će uopšte moći da nastavi školovanje (ROMS,7145). Razlog tome je bila iznenadna smrt ujaka koji je preuzeo na sebe brigu „da se akademski i stručno vaspitam i usavršim u ovom mi neobično milom i jedinom predmetu za koji vrlo jaku volju imam, a prema tome držim i dara imam u slikarstvu“. Svesna da njena reč neće biti dovoljna da beščanska Crkvena opština, koja je „vrlo bogata“, priskoči u pomoć, Danica Jovanović moli svoju nekadašnju nastavnicu crtanja Anđeliju Sandić, da uputi pismo Opštini. „I još da kažete da je šteta kao zame da se ne usavršim u ovoj struci. I da im malo više i podvalite i to ovako: kako postoji Viša škola u N. Sadu da nije bilo tako vredne učenice u crtanju i da divno crta kao ja… Jer našim paorima treba podvale. Inteligencija sva je zame da mi dade pomoć, ali ima ovi zavrnuti paori pa mi ne daju, jer oni omalavažavaju crtanje, to njima nije ništa“. Odlučna da ne propusti godinu, „jer nisam sada od 14 godina pa da mogu čekati“, dobro je obaveštena o mogućnostima daljeg školovanja: zna šta mogu da joj pruže škole u Beogradu i Zagrebu.“ – citat iz kataloga „Danica Jovanović (1886–1914)“ autorke dr Jasne Jovanov.
Pomoć beške Crkvene opštine je dobila. Kada je neko sa 21-om može ovako zrelo i racionalno da razmišlja zaista je predodređen za veličinu. Na žalost njen život je prekinut pre nego što je predodređene visine dosegla.
Izložene slike pretežno su srednjeg i manjeg formata, osim jedne velike koja predstavlja kompoziciju po Rubensovoj slici „Otmica Leukipovih kćeri“. Ono što oduzima dah, bar meni, svakako su njeni portreti: ekspresivni, intenzivni, sugestivni, prava slika duše onoga ko joj je ispred platna sedeo. A tek crteži… Možda zato što autorka ovog teksta inače ceni crtež iznad svega, ali ne mora da znači. Sa toliko malo tako mnogo prikazati, to treba umeti.
Dokumenta, fotografije, uskršnja čestitka udvarača, radovi Danice Jovanović, faksimili novinskih članaka sve to čini priču o ovoj umetnici s početka XX veka. Umetnici u nastanku, aktivnoj, hrabroj, društveno angažovanoj.
Na levom zidu u centru Danicina ilustracija za naslovnu stranu drame “Kosovska tragedija 1389 – 1912”
Uskršnja čestitka Danici od udvarača
Faksimil teksta čestitke i fotografija udvarača (sedi na klupi levo)
Zbog angažovanosti, a ne zbog umetnosti streljana je 12. septembra 1914. godine na Petrovaradniskoj tvrđavi. Sokolsko društvo je 1935. godine podiglo spomenik na mestu gde su Danica Jovanović i ostali beščani streljani. Kako dr Jasna Jovanov kaže u katalogu „Pored njega svakodnevno prolaze studenti Akademije likovnih umetnosti, a da mnogi ni ne znaju šta on predstavlja“.
Možda najlepši opis slikarke o kojoj će se zahvaljujući istraživačkom radu dr Jasne Jovanov tek pričati dao je Andra Franičević, dečji pisac poznat pod imenom „čika Andra“ u razgovoru sa novinarom Vukom Dragovićem početkom XX veka (citat prenet iz kataloga Dr Jasne Jovanov):
„O Danici priča skoro s nežnošću. Bila je, veli, neobično skromna devojka. Gledajući njene fotografije veli da je najvernija ona gde sedi pred kućom u Beški, među klipovima kukuruza. ‘Stalno je bila s nama, muškarcima, u muškom društvu. Bila je kao najbolji drug i skromna i mila. Zgranuo sam se kada sam čuo da su je streljali… Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek. bila je kao jedna ptica… Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…’“
Danica Jovanović ispred kuće u Beškoj
Ako nije dovoljno to što je njen život bio kratak a bila je svuda gde se umetnost učila i moderna nastajala, ako nije dovoljno to što se tako dramatično i herojski završio onda je možda dovoljno to što se pretpostavlja da su je još u Minhenu i Beču pratili mađarski špijuni i nadležne izveštavali o njenom kretanju i druženju sa ‘naprednima’ i rodoljubima, pa su joj na kraju i glave došli.
Neprocenjivo je kada istoričar umetnosti ima priliku u svom radu da otkrije zaboravljeni i sakriveni biser, a za nas druge je neprocenjivo kada istoričar umetnosti, u ovom slučaju istoričarka umetnosti tome posveti godine i sazna toliko toga, a onda i ta saznanja podeli kroz izložbu poput ove.
Ima vremena do 12. novembra, a Inđija nije preko sveta, obiđite je i time odajte poštu jednoj nanovo otkrivenoj srpskoj slikarki.
Fotografije Majda Sikošek
