kropovano2

PUTOVANJE (NE BAŠ OBIČNO)

Poziv na dvodnevni seminar u Poljskoj koji je stigao u poslednjem trenutku i činjenica da je bilo jako teško organizovati avionski prevoz, a da ne košta previše, podstakao me je da razmislim o neuobičajenoj opciji. Kako moj muž i ja volimo da putujemo kolima rešenje se nametnulo samo. Uostalom zašto ne iskoristiti priliku da obiđemo još po koju zemlju kontinenta na kome živimo.

Glavno pomagalo u organizovanju ovakvih poduhvata je svakako internet koji pomaže da se pronađe najbolji put, jeftin i dobar smeštaj, informacije o putarinama, cenama goriva i još mnogo toga. Posle ustanovljavanja najkraćeg puta uz pomoć mapa, usledilo je pronalaženje smeštaja na tom putu. Od Beograda do Varšave nije mali put, više od hiljadu kilometara pa je dobro podeliti ga na dva dana. Tako sam za naše prenoćište na putu do Varšave odabrala porodični pansion Antolski mlin (Antolský mlyn) u selu Sv. Anton u Slovačkoj.

mlin2         mlin

Po prvi put u dugačkoj istoriji naših putovanja automobilom krenuli smo opremljeni tek kupljenim najnovijim čudom tehnike spravicom koja se skraćeno naziva GPS a označava Global Positioning System to jest sistem globalnog pozicioniranja. Radi vrlo jednostavno, ukucate polaznu adresu i dolaznu adresu i sistem globalnog pozicioniranja vas uz komunikaciju sa satelitima dovede tamo gde ste naumili. Čudo jedno, možete da odaberete samo sliku na ekranu sa strelicom koja vas vodi po putevima i ulicama grada, a možete odabrati i zvučnu navigaciju kada uz sliku prijatan ženski glas daje instrukcije. Ženski glas nije bezimen, na meniju uz svaki jezik na kojem uputstva mogu biti saopštena stoji žensko ime, u našem slučaju na putu po srednjoj Evropi vodila nas je Nataša. Vrlo korisna naprava, pogotovu kada se upotrebljava onako kako proizvođač preporučuje, što znači da pred svaki dalji put GPS obavezno treba odneti u servis da mu osveže informacije o najnovijim putevima i evenutalno novim adresama.

Nakon obezbeđenog prenoćišta u Slovačkoj na putu za Varšavu i u Budimpešti na putu od Varšave do Beograda sa najsavremenijom spravom za navigaciju, bez stare dobre auto karte (čemu to kad imamo poslednji krik tehnike) krećemo put Varšave. Da li treba napomenuti da NISMO odneli navigator na osvežavanje informacija jer zaboga „tek smo ga kupili pa je valjda sve urađeno“. Nije nas dala zbuniti ni činjenica da nekako ne možemo da pronađemo našu kućnu adresu i da je unesemo kao početnu tačku, nije da se ne pojavljuju ulice sa istim nazivom u Zemunu i Kaluđerici. Ne, ne, nas ništa ne može zbuniti i iznenaditi to ćemo srediti kada se vratimo. Ukucali smo odredište Antolski mlin u selu Sv. Anton u Slovačkoj i krenuli na put.

Nataša nas je ludo zabavljala na delu puta koji smo poznavali kao svoj džep. Doduše malo nas je zbunjivao način na koji obaveštava da treba da se skrene, naročito ako je u pitanju skretanje polu levo ili polu desno, te odabir pravog puta na kružnoj raskrsnici. Nismo se zamarali time išli smo dobro poznatim putem pa nam je samo bilo smešno. U tren oka smo ušli u rutinu kojoj podležu svi oni koji po prvi put voze sa ovakvom spravom, imitirali smo Natašin glas i instrukcije i pričali sa njom kao da sedi na zadnjem sedištu našeg auta.

Već na prolazu kroz Budimpeštu prem Slovačkoj uočili smo da baš i nije smešno kada na auto putu ne dobijemo baš razumljivu instrukciju za izlazak u pravom momentu. Posle drugog ili trećeg puta već smo se navikli na sada legendarnu formulaciju „rekalkulacija rute“, što jednostavno rečeno znači da ste promašili put i da sada GPS uz pomoć satelita pronalazi najbolji put da bi ste se našli tamo gde ste krenuli. Kako će se kasnije ispostaviti te dve reči će biti lajt motiv ovog našeg putovanja.

Nakon nekolicine „rekalkulacija“ i malo prepirke iz Mađarske prelazimo u Slovačku, na vrlo čudnom mestu, nekadašnjem graničnom prelazu, sada samo podsetniku da je tu bila granica. Mađarska i Slovačaka su te 2009. godine već uvelike bile deo šengenske granice Evrope, što znači da među njima više nema graničnih prelaza i kontrola. Mrak je nigde žive duše, prodavnice i pumpa koje su radile dok je granica postojala sada više ne rade, te uprokos potrebi za malim predahom nastavljamo put kroz sablasno seoce. Vozimo po mraku malo gore, malo dole, levo, desno. Mesta kroz koja prolazimo nekao su pusta, iako je tek nepunih devet sati uveče, prodavnice ne rade, na ulici retko koji automobil, a naročito pešak. Prolazimo pored restorana koji ne rade, kafanica koje rade, ali nam se u njih ne ulazi, no potrebe su potrebe te stajemo kod jedne kafanice iz koje se čuje neka muzika i ulazimo unutra. Bilijar na jednoj strani sale, na drugoj stolovi, skoro da je potpuni mrak, mnogo, mnogo dima i preglasna muzika, sve „deca“ mladići i devojke ne preko 18, 19 godina, doterani, vidi se da je to jedino mesto gde mogu da izađu i da se provedu, ako se to provodom može nazvati. Mračno je pa ni ne obraćaju pažnju na nas, iovako su poprilično popili iako je tek nepunih devet sati uveče. Tuga novog doba.

Uz još koju rekalkulaciju rute nastavljamo putem prema našem selu. Sada je to idilični put kroz šume sa još manje automobila. Ulazimo u selo Sveti Anton, Nataša nas vodi do centra sela. Može da posluži kao slikoviti primer kako su sela nicala u srednjem veku, na brdašcetu u sred sela zamak, gde je stolovao lokalni vlastelin, odmah tu i crkva, malo nizbrdo spomenik „kugi“, kako se to govorilo dok sam ja bila mala, ustvari spomenik koji je podignut kao zahvalnost za sve one koji su preživeli kugu, ali i kao zalog da je neće ponovo biti, a onda kuće. Sada su to naravno savremene kuće ili obnovljene kuće iz doba baroka i klasicizma. U centru sela nedaleko od spomenika, neizostavno,  lokalni bircuz.

SAMSUNG DIGITAL CAMERA

Baš do tog bircuza nas je dovela Nataša, a da bi pronašli pansion u koji smo se uputili zaključili smo da je najpouzdanije ući u lokalnu kafanu, bar naše iskustvo iz Šumadije govori da je najsigurniji način da se nešto u selu sazna pitati u kafani ili ljude ispred prodavnice (ako selo nema kafanu). Suprug je ušao prvi. U ovom trenutku, zbog shvatanja celog događaja, veoma je važno dočarati njegov izgled: visok dva metra, suvonjav, duge nekada rićkasto plave sada prosede kose i brade, sa dva izrazito morski plava oka. Nosi se kao i svaki preostali hipik „dečak cveća“ ne baš nove farmerke, teksas košulja i kožna jakna. Prilikom ulaska pozdravio je sve goste bircuza sa „dobro veče dobri ljudi“, računajući na to da su nam jezici slični pa će ga razumeti. Za njim sam ušla ja sa svojih 164 santimetara, malkoc više kilograma nego što mi sleduje, plave kose u tri četvrt pantalonama i šarenom džemperu sa tašnicom preko ruke. Kada smo kroz dim od mnogobrojnih cigareta uspeli da vidimo ljude koji su sedeli ili stajali bili smo zatačeni, ali moram priznati da ni oni nisu bili ništa manje zapanjeni, možda čak i više od nas. Prizor takoreći filmski i to iz onih akciono-kriminalističkih: oko dvadesetak skinhedsa, mladića između 16 i 25 godina, ćelavih, razvijenih, vojničkih ili crnih pantalona uvučenih u čizme „martinke“ koje golih do pasa, koje sa pripadajućim košuljama vrlo zbunjeno odgovaraju sa dobroveče. Kratka stanka i zamrznut kadar, ili se to samo meni učinilo. Suprug nastavlja kao da ćaska sa prijateljima u najnormalnijem okruženju i dalje na srpskom jeziku pita gde se nalazi pansion Antolski mlin. Ne mogu baš da se zakunem da je pogodio pravi naziv pansiona, ali mislim da u ovoj situaciji to i nije bilo baš najbitnije. Jedan od momaka, malo stariji je razumeo šta tražimo, pa je objašanjavao ostalima, što je bar meni delovalo kao neko domunđavanje u smislu šta da radimo sa njima. U trenutku mi je kroz glavu proletela scena iz legendarnog američkog filma „Niz reku“, u kome sve teče idilično, ekipa u prirodi hoće da se spusti čamcem niz reku, nailaze na lokalce malo čudne, ali dobro tako i treba, polaze niz reku, a film dalje polako prelazi u užas. Samo za trenutak, već u sledećem se osećaj menja, mladi skinsi se utrkuju ko će nam objasniti da treba da okrenemo auto i vratimo se nekih stotinak metara unazad te ćemo na svojoj levoj strani videti kapiju i natpis. Da bi bili sigurni kako smo pravilno razumeli instrukcije izašli su za nama. Ljubazno smo se zahvalili i otišli do pansiona. Dan danas nam je krivo što nismo ostali da posedimo sa slovačkim skinsima, no šta je tu je za prolivenim melkom ne vredi plakati.

Pansion je bio pun pogodak, skromne udobne sobe, prijatna trpezarija i još prijatniji domaćini. Uz malo engleskog malo srpskog uspeli smo da se sporazumemo. Prespavali smo kao bebe i nakon doručka rano ujutru nastavili svoje putešestvije ka Varšavi. Nataša se solidno držala, mi smo se već izveštili u dešifrovanju njenih poruka te je ostatak puta do Varšave protekao bez rekalkulacija ruta i zalutavanja. Doduše po povratku smo ustanovili da smo mogli ići i kraćim putem, pa još auto putem, ali to je cena koju ćemo na ovom putu često plaćati zbog nemarne konstatacije da je navigatorska spravica nova i da su svi podaci osveženi, da ne kažem ažurirani te da nas vodi pravim i najkraćim putevima.

To što smo u putu ka Varšavi od Sv. Antona išli malo dužim putem i nije bilo ništa strašno, videli smo mnogo toga i uživali u zaista prelepim predelima Visokih Tatri, čak smo blizu onoga što je nekada bio granični prelaz između Slovačke i Poljske videli izdaleka presladak restoran sa veoma povoljnom ponudom kompletnog dnevnog menija za 3,5 evra i dogovorili se da ćemo baš tu ručati na povratku, verujući da ćemo se upravo tim putem i vraćati prema Budimpešti. Da smo samo znali u kolikoj smo zabludi bili.

Pravi danak zastarelim informacijama u našem GPS-u platili smo na povratku iz Varšave putujući prema Budimpešti, gde ćemo provesti tri dana pre povratka u Beograd. Krenuli smo rano da bi u Budimpeštu stigli što pre,  a i da bi smo imali vremena za stanku u Krakovu. Do te stanke sve je teklo bez problema, uostalom tu nam spravica nije ni trebala, ipak je to put između današnje i nekadašnje prestonice. Nevolje se nastale od Krakova prema Budimpešti.

Ne shvatajući da je upaljač kod prednjeg sedišta pun pepela te ne provodi struju kako treba, kasno ustanovljavamo da nam se navigator ne puni baš najbolje te da nema dovoljno struje da bi pet sati radio bez napajanja. Iz nekog nepoznatog razloga ne proveravamo da li je nešto drugačije ako se puni iz upaljača kod zadnjeg sedišta i odlučujemo da je najbolje štedeti mu struju što više možemo, da bi bio spreman da nas provede kroz Budimpeštu do adrese na kojoj se nalazi apartman koji sam rezervisala za naš trodnevni boravak. Taktika je da se koristi samo onda kada nam je zaista neophodan, uostalom putem od Krakova do Budimpešte smo već prošli pa znamo kuda idemo. Eh, kada bi sve bilo tako jednostavno.

Relativno brzo je počelo da se smrkava, putovali smo lagodno dobrim novo izgrađenim putem do trenutka kada je trebalo skrenuti ka Slovačkoj. Sećanje nam je govorilo da Zakopane imaju neke veze sa našim odvajanjem sa puta na kojem smo, ali nikako da zaključimo da li idemo u pravcu Zakopana ili na suprotnu stranu. U tom trenutku donosimo sudbonosnu, kako će se kasnije uspostaviti pogrešnu, odluku i to na osnovu mog genijalnog zaključka da putokaz na kome piše Lysa Polana označava poljsku granicu i da je to smer u kome treba ići. Šta je u tom trenutku navelo mog muža, inače veom skeptičnog čoveka ne uvek sklonog da veruje na reč, a pogotovo na čudan zaključak, da prihvati tako nešto i skrene ka Lisi Polani nikada nećemo saznati ali od tog momenta naše putovanje ka Budimpešti poprima epski karakter. Bez stare dobre auto karte i bez funkcionalnog navigatora koji bi stalno radio i imao informacije o činjenici da je kroz Slovačku urađen auto put niti smo znali gde se tačno nalazimo niti kuda idemo. Mogli smo samo da se pouzdamo u sreću.

Mesec je novembar hladno je i mračno, a uskoro počinje i sneg. Nedugo nakon silaska sa lepog, širokog novog puta nailazimo na veliki zastoj. Dugačka kolona u mrklom mraku, sa desne strane se jedva nazire jedna drvena kuća sa čkiljavim svetlom i to je to. Čekamo, šta drugo možemo. Ćaskamo, slušamo razne poljske radio stanice i komentarišemo poljski mrak. Posle 45 minuta kolona konačno kreće, isklizavanje na putu bilo je uzrok zastoja, sva sreća sve se dobro završilo, nema razlupanih automobila i niko nije povređen, samo malo ponos vozača. Prolazimo kroz sela sa drvenim kućama u nizu uz sam put, koja nam se čine poznata, pa samouvereno komentarišemo kako smo tuda prošli u dolasku. Stižemo i do table Lysa Polana, da bismo ustanovili da je to ime slovačkog seoceta odmah nakon prelaska mostića preko rečice koja je nekada bila granica između ove dve države.

lisapolana

Tada postajemo skeptični i shvatamo da nas je moj „genijalan“ zaključak odveo u potpuno nepoznatom pravcu, da svakako nećemo večerati u onom divnom restorančiću sa jako povoljnom cenom menija i da zapravo nemamo pojma gde se nalazimo. Povremeno uključujemo „čudo moderne tehnologije“ a Nataša nam samouvereno govori nakon toliko i toliko metara skrenite desno ili levo ili već nešto treće. Prolazimo kroz skijaške centre, malo hoteli stari i novi, malo prelepa piktoresnkna slovačka sela na Visokim Tatrima. Povremeno „rekalkulišemo rutu“, zalazimo u slepe ulice, ali i dalje guramo napred. Sneg je sve ozbiljniji. Napuštamo sela i vozimo se planinskim bespućem, deluje idilično, uz mrak, sneg koji veje i hvata se na drveće, ali i na put, penjemo se i spuštamo, nagibi su sve ozbiljniji, krivine sve oštrije. Povremeno nailazimo na automobile, što nas teši, ipak nismo izgubljeni u paralelnom univerzumu.

Tu i tamo nailazimo na kamione i šlepere koji su stali uz put jer dalje ne mogu od snega, ali ništa zato, naš auto je zmaj, ima dobre gume, uostalom imamo pun rezervoar i unutra je toplo. Ćaskamo i kao da jedan drugog tešimo pronalazeći razne izgovore kako je to u čemu smo se našli baš super i zabavno, a zapravo nas obadvoje brine činjenica da zaista ne znamo gde smo, što je najgore ne znamo ni šta bi mogli da pitamo u kom pravcu da nas upute. Na teži način saznajemo zašto je važno imati staru dobru auto kartu pored novotarija, ali i zašto je važno odneti napravicu u servis i pripremiti je za putovanje.

Spuštamo se već treći put niz porpilično ozbiljan nagib, a iz suprotnog pravca zaslepljuju nas svetla velikog šlepera koji kao da vozi po sred puta. Izgovaramo u horu niz, za ovo mesto potpuno neumesnih, reči na njegov račun, tada shvatamo da on uopšte ne vozi nego stoji zaglavljen na uzbrdici i pokušava da upozori vozače koji se spuštaju, zahvaljujući iskustvu i spretnosti za volanom moga muža i ABS kočionom sistemu zaustavljamo se tik ispred šlepera i uz „božju pomoć“ se provlačimo između njega i provalije. U kolima muk narednih minut i tek tada počinjemo da dišemo i u glas komentarišemo ono što smo malo pre prošli. Hvalim njega, on hvali ABS a oboje se mislimo kako treba zahvaliti i još po nekome. U tome čuje se signal za pristigli SMS. Zgledamo se u čudu, a ja čitam: „Gde ste sada, jel’ ste dobro?“ Moj sestrić. Iz mene provaljuje smeh, glasan, dug, nezaustavljiv, oslobađajući. „Sam Bog na nebu zna gde smo mi na zemlji“ kucam kroz smeh, iako ničeg smešnog zapravo nema.

sneg3

Nailazimo na putokaz za grad Zvolen i veselimo se nečemu poznatom, odatle ne bi trebalo da bude predaleko i komplikovano do Budimpešte, još svega 160 kilometara. I bilo bi tako da nije sitnice kao što je nedostatak informacije u GPS napravi o novoizgrađenom auto putu. Nataša nas uporno šeta preko auto puta, malo tamo, malo vamo, odvodi nas u ulice koje su zbog izgradnje istog sada slepe, vozimo se iz mesta u mesto. Kada bi imali auto kartu znali bi tačno gde smo i kuda treba ići, pa bismo sami izašli na auto put i stigli gde smo se zaputili brzo i jednostavno, ovako ostalo nam je samo da slušamo šta nam Nataša govori ne znajući da je auto put koji prelazimo upravo onaj koji nam treba. Polako se prazni baterija te shvatamo da bi morali pronaći mesto gde bi mogli sesti, odmoriti i napuniti baterije. Skoro pa nemoguća misija. Odavno je prošlo 23 sata, zapravo je bezmalo ponoć. Sve je zatvoreno, nigde žive duše. Već smo ozbiljno umorni i pomalo nervozni kada ugledam nešto što liči na bircuz koji radi. Naglo kočenje, vožnja u rikverc i oduševljenje. Sporazumevanje na srpskom uz „dobro veče dobri ljudi“, zapanjeni pogledi, ovaj put publike srednjih godina uglavnom u pantalonama maskirnih uniformi, nova seoska nošnja u mnogim zemljama, pivo, sok i utikač za punjač. Radost kada ustanovljavam da većina prisutnih međusobom govori mađarski, jer to upućuje na blizinu mađarske granice, na ravnicu i konačni cilj – Budimpeštu.

Tako je i bilo posle par prelazaka preko auto puta i ulaska u slepe ulice, stižemo do granice, onoga što je nekada bio granični prelaz tačnije, ovoga puta izlazimo na auto put i za sat i po vremena stižemo na naše odredište. Nataša je uglavnom nepogrešiva kada vodi na kućnu adresu. Budimpešta je svetla, budna, sa lokalnim radnjicama koje rade celu noć, sa kafićima i restoranima u kojima možete jesti u svako doba dana i noći. Grandiozno mesto naglog uspona trgovačke klase XIX veka.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>