Sunčani zimski dan, pravi dan za putovanje – pomislila je ulazeći u autobus za Zaječar. Ne voli autobuse, retko njima putuje, najviše voli putovanja automobilom. Obradovala se kada joj je vozač pokazao da slobodno može da sedne na prvo sedište, em joj neće biti loše tokom vožnje, em će imati divan pogled. Nije da prolazi predelima koje nikada nije videla, naprotiv, auto-put Beograd – Niš poznaje kao svoj džep, ali ipak pogled je pogled.
Januar 2019. u Zaječaru
‘Bože koliko li sam samo puta prošla ovuda!?’ Štrecnula se na tu pomisao. Nebrojeno puta i skoro svaki od tih nebrojenih puta bila je sa Njim. Sada prvi put na vožnju ovom deonicom kreće sama. Da li će doživljeno biti potpuno iako neće biti podeljeno s Njim? Da li će viđeno biti celo kada nedostaje još jedan par očiju? Da li će…. ‘Bolje da prekinem ovaj tok misli, otvorenost je uvek bolja od skučenosti’.
U Zaječar ovoga puta povodom izložbe o igračkama. Igračke su sećanje, igračke su sigurnost, toplina, igračke su istorija… Njena istorija sa Njim protkana je kroz igračke njihovih sinova, protkana je kroz njihova putovanja i kroz mnogo toga po ‘prvi put’.
Jedna od preko 40 zaječarskih česmi sa pitkom vodom
Prvi put u Zaječaru bila je sa njim. Prvi put u Negotinu bila je sa Njim, prvi put u Knjaževcu bila je sa Njim… Mnogo je mesta po Srbiji i zemalja po Evropi i Svetu gde je prvi put bila sa Njim. Zato što su bili radoznali, zato što su išli poslom, zato što joj je On ispunjavao životne snove.
Prvi put kroz Zaječar su prošli 1986. kada su nekim spletom okolnosti na povratku iz Istambula (a išli su kolima kako drugačije) završili na prelazu Vrška čuka umesto Gradina. Kratko su se tada zadržali, na jednom ‘zaječarskom’ i jednom soku, kada joj je pričao o svom pradedi rođenom u selu Sikole, tu blizu Zaječara.
No, za ’pravo’ su prvi put u Zaječaru bili decenijama kasnije, zato što je Ona poželela da njihove rođendane (bila su 3 dana između njih, dobro i sedam godina, ali važan je bio mesec u kojem su oboje bili rođeni) provedu na putu i samo njih dvoje. Ona je razmišljala donekle konvencionalno, vile na Palićkom jezeru, Vrdnik, a On je kao i uvek imao mnogo izazovniju, originalniju i zanimljiviju ideju – Negotin i Zaječar. Nisu se zadržali koliko su planirali, bilo je tu nepredviđenih situacija, ali su zato sa sobom doneli priče i sećanja za zauvek. Večernja zalutavanja na putu do restorana ‘Afrodita’ u Kupuzištu, na obali Dunava, na putu od Negotina ka Kladovu. Nenadani zalasci u neobična sela negotinska. Potraga za smeštajem u Zaječaru koja nije za javnu priču, noćno putovanje za Beograd i neobično svojevoljno ponašanje radija u kolima na prolasku kroz homoljske predele…
Kad god su bili u Istočnoj Srbiji uvek su nekako našli način da svrate u Zaječar. Nije to samo zbog grada kao grada, ima malo i toga što je Njegova Drugarica tu u tom gradu Istočne Srbije. Ona ih uvek dočeka kao da su jedini na svetu, pokazuje im svoj grad, vodi ih na Romulijanu i mesta za koja znaju samo zaječarci i retko ko pored njih. Da, prvi put je sa Njim bila na Romulijani. Na vrelom avgustovskom danu sedeli su pod kruškom koja je nikla u sred Galerijeve carske palate. Sedeli su u tišini gledajući ostatke Felix Romulijane i razmišljali o tome kako dotiču isti kamen i ciglu kao i neki par poput njih pre 18 vekova.
Romulijana
Bogorodičina crkva u Donjoj Kamenici, jul 2017.
Poslednji put su u Zaječaru bili povodom 51. Gitarijade (na 50-tu nisu stigli). Bili su kod Drugarice, a ona ih je opet odvela na mesta na koja se retko ide. Odvela ih je do Bogorodičine crkve u Donjoj Kamenici, najneobičnije crkve u Srbiji. Male, malecke, a grandiozne. Crkve sa predstavom svete Petke golih grudi, crkve na čijim freskama su sačuvane predstave ktitora, ali se ipak ne zna ko su oni, crkve za koju kažu da je sazidana po uzoru na sličnu u Bugarskoj, a Njoj su prijatelji arheolozi i istoričari umetnosti iz Bugarske rekli da nema takve crkve u Bugarskoj, crkve koju meštani čuvaju kao malo vode na dlanu. Vodila ih je i do Baranice na kupanje. Doduše kupala se samo Ona jer On nije poneo kupaće gaće, a kod čuvenog Caneta Kineza u Zaječaru nije pronašao ni jedne po njegovim standardima.
Da, bio je to poslednji put da su bili na putovanju ne sluteći da je to zapravo poslednji put. Nije trebalo da bude poslednji. Nije smeo da bude poslednji. Toliko toga je trebalo još da obiđu i dožive. Toliko puta još je trebalo da se na svojim putovanjima zagube, pogrešno skrenu, promene plan… Toliko puta još….
‘Evo Boljevca. Bože i ovde me je vodio. Drugi obilaze prirodu, a On mene vodi da vidim pogon gde se proizvodi drveni pelet za grejanje. Mogla bih roman da napišem o mestima na koja me je vodio gde nikom živom na pamet ne bi palo da kroči’. Oseća suze na obrazima, steže je grlo – ‘Nikad više milo moje, nikad više, nikad više onog leta, nema zašto cvet da cveta, umrle su oči tvoje, nikad više, gotovo je…’ odzvanja joj pesma u glavi, odzvanja već mesecima, odzvanja…
Sunce je, dobro je da jeste, nekako je sve bolje kada je sunce. Eno je Njegova Drugarica, čeka je na stanici. Lakše joj je. U međuvremenu, kroz godine zajedničkog druženja Njegova Drugarica postala je nekako Njena. Ljutio se malo zbog toga. ‘Zašto se tebi prvo javlja i šalje poruke kada je to moja Drugarica’ – breckao se On. One su onda dogovorile da će se Drugarica javljati prvo Njoj, jer On slabo gleda telefon pa često kasno vidi poruku ili propušten poziv, ali mu njih dve neće reći kome se prvo javila. I tako Njegova i Njena Drugarica, sada samo Njena, čeka je na suncu u Zaječaru prvi put bez Njega.
Kažu da je prvi put najteže, a da je posle sve lakše. Nije sigurna baš u to, ali nema joj druge – posle 38 godina prvi put Njen život i putovanja će od sada pa nadalje biti bez Njega…
On i Njegova drugarica, Zaječar 2017.
Fotografije – M. Sikošek