zatekst02

KOLIKO SEROTONINA JE POTREBNO ZA SREĆU?

Čitalački klub Lepota života

Junsko druženje

Tema junskog druženja našeg čitalačkog kluba bio je najnoviji roman francuskog pisca Mišela Uelbeka ’’Serotonin’’, u tom trenutku ’’goruća tema’’ u gradu. Par nas je bilo na festivalu na kojem je pisac trebalo da gostuje, a kada smo se nedelju dana kasnije okupili, diskusija je bila izuzetno živa i bogata različitim mišljenjima i utiscima, od – divan ljubavni roman, do – ja stvarno ne vidim zašto da završim preostalih 50-ak strana!

Opšte je poznato da Uelbek među čitaocima i u javnosti podiže veliku prašinu i beskompromisno provocira prvenstveno temama o kojima piše. Da li je, na primer, neophodno eksplicitno opisivati seksualne perverzije? Bilo da je u pitanju seks sa životinjama ili pedofilija, bilo da je prisećanje na oralno zadovoljavanje bivših devojaka. Možda onda kada su seksualna ostvarenost i (dis)funkcija junaku najviši na lestvici vrednosti, kao što je to ovde slučaj?

Umetnost provocira

I u redu je da umetnost provocira. Ali koga, i zbog čega, u ovom slučaju – liberale, građanstvo, malograđanstvo, levičare, desničare, feministkinje, vernike, (nastavite niz…)? Do sada su se svi predstavnici navedenih i nenavedenih grupa bar jednom osetili uvređeno. Ipak, da li je to dizanje prašine suština njegovih romana ili nam, možda, baš ta prašina često smeta da sagledamo ono što se iza nje nalazi? Koliko se tiče prosečnog savremenog čoveka da li u prodavnici kupuje mleko lokalnih proizvođača ili uvoz iz neke daleke zemlje? Koliko ga se tiče da li birokratija ima ili nema smisla ili da li svedoči nekoj pedofiliji u komšiluku? Koliko dugo ostane zamišljen nad romanom u kome glavni junak razmišlja o tome da likvidira neko dete da bi ostvario svoju sreću (ljubav?!)?

Glavni junak Florans-Klod se povlači iz društva ostavši u srcu Pariza, gradu svetlosti i romantične destinacije za milione turista iz celog sveta. Možda je i sam grad simbol sjajnog i magičnog sveta ispod čije fasade cveta depresija – druga po zastupljenosti bolest na svetu. Sa jedne strane depresija – mutnjikava i teška reč koja definiše smrtno ubojitu pojavu, sa druge strane sreća – mutnjikava, teško odrediva pojava koju definiše reč sa masovno ulickanim i ušećerenim značenjem.

Dodatno, agresivna propaganda imperativa sreće konstantno podiže njenu važnost, ona postaje sve teže dostižna, a na uštrb bliskosti i uzajamnosti. Depresivan čovek ne može da je oseti. Zbog nedostatka serotonina, glavni junak je na antidepresivima koji, koliko god farmaceutski usavršeni, poništavaju njegov libido, njemu, do tada, najvažniji. I koliko god da nas on takav nervira, mogli bismo da se zapitamo gde je naša sreća. Da li mi od sreće ili od sebe previše tražimo i da li smo i sami kandidati da se pridružimo ovom ’’novom talasu’’?

Šta je zapravo normalnost?

Ako uzmemo da je Florans-Klod svojevrsni „junak našeg doba“, otvaraju se pitanja o prirodi savremenog čoveka čije osobine poput egocentričnosti, otuđenosti, moralne neodređenosti i nedostatka empatije polako zadiru u domen psihopatologije. Ili, možda, treba preispitati suviše uske okvire psihologije, odnosno onoga što predstavlja ’’normalu’’ savremenog društva?

Sagledajmo, sa druge strane, malo nas, čitaoce. Kakva nam je percepcija romana koji kritikuje društvo u kome živimo? Kako da postavimo granicu između književnosti i realnosti? Možda, da bi nam olakšao, Uelbek pravi vremensku distancu postavljajući sadašnji trenutak radnje u budućnost, a kroz sećanja glavnog junaka se vraća u vreme predsednika Francuske, Makrona – vreme procvata i afirmacije liberalizma koji ostvaruje sve veće slobode, a moralnost iz prakse potiskuje u rečnik pojmova.

U kontekstu mešanja realnosti i fikcije, znamo da nije uputno mešati privatni život umetnika sa njegovim delom. Ipak, kako odvojiti Uelbeka – građanina i Uelbeka – pisca i kako posmatrati njegovu sličnost sa glavnim junakom? Roditelji im nisu bili previše posvećeni, obojica su završili poljoprivredni fakultet, Mišel živi u Španiji a Florans–Klod tamo ima vikendicu, u vezi su sa Azijatkinjama… Kako je živeti u koži čoveka koji tako otvoreno piše o sebi i istovremeno izaziva neprijatnost i mučninu kod čitaoca koji ga kroz njegovo delo upoznaje?

Pored svega navedenog, ovaj roman smo doživeli i kao ljubavni. Florans-Klod je danas depresivan čovek, ali se priseća veza koje je imao, pronalazi u njima ono najbolje, ili shvata svoju mladalačku površnost, i konstatuje da je ljubav jedini smisao egzistencije, jedina koja je čini podnošljivom. Njegova priča je tako jednim delom oštra i bolna potraga za ljubavlju, jer kaže da je ljubav ostala jedina stvar u koju – i to možda! – možemo da verujemo.

Kako reagujemo kada svakog dana gledamo izostanak poštovanja prava pojedinaca i čitavih slojeva društva u kome živimo?

Tema i pitanja koja one otvaraju ima, ne zna im se broj. Na našem susretu smo uspeli samo da ih načnemo! Ipak, (još) jedna tema je, svakako, bila neizostavna. Zbog izostanka gostovanja pisca na festivalu podigli smo pravu pobunu, zapalili društvene mreže. Ne ulazeći u različite razloge i njihovu manju ili veću opravdanost, sam događaj svakako se može sagledavati i tumačiti sa različitih aspekata, ali naša zapitanost i zaključak ostaju:

Kako reagujemo kada svakog dana gledamo izostanak poštovanja prava pojedinaca i čitavih slojeva društva u kome živimo? Lokalno ili globalno gledano, svejedno.

Ne govori li nam naša svakodnevica da su pojmovi poput ljubavi, istine, dobra, etike, humanosti sve više klišetizirane reči podložne relativizovanju, a sve manje izraz autentičnih životnih vrednosti? O tome kako je ovaj svet postao strašan, nehuman, pun nepravdi, zla, nasilja i laži, ćaska se uz kaficu, jednako kao što se ćaska o vremenskoj prognozi, odlasku na odmor ili u šoping.

Zbog čega nas onda iritira kada o tome govori neko kao Uelbek u svojim romanima? Možda, samo možda, zato što umetnost još uvek ima moć da s vremena na vreme prevaziđe isprazne fraze i priča priču o životu glasnije i surovije nego što bismo to želeli da čujemo. A ako je ta priča ružna, ogavna, depresivna, izopačena, pa… nemojmo ubijati glasnika.

Tekst priredile : Ivana Panić i Jasmina Dotlić Orelj

Fotografije – M. Sikošek

zatekst

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , .