Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas
„Da li smo se ikada zapitali zašto čuvamo svoje igračke? Zašto, čak i onda kada odlučimo da poklonimo neke od njih, činimo to osećajući neku tugu, kao da se odvajamo od dragih prijatelja. Da li je to zato što su igračke naša sigurnost, naš način bekstva od stvarnih životnih tuga, naše utočište pred stvarnošću? Da li zato svako od nas, negde, na nekom sigurnom mestu čuva svoju omiljenu igračku?“[1]
Igračka od koje se ja nikada nisam odvojila. Lutka kupljena u Rimu 1969. Danas u haljini koju je dizajnirala i isplela moja mama Branka 1990tih
Zaista zašto čuvamo igračke? Čuvamo ih kao uspomenu, čuvamo ih u kolekcijama, čuvamo ih u muzejima… Biće da su ozbiljno važne, za nas i za kolektivno pamćenje. Biće da kao i svaki umetnički predmet pričaju ozbiljnu i dugačku priču o čovečanstvu.
Važnost dečje igračke bila je inspiracija Suzani Antić iz Narodnog muzeja u Zaječaru da zajedno sa svojim koleginicama iz Narodnog muzeja iz Požarevca, Muzeja Krajine iz Negotina, Zavičajnog muzeja iz Jagodine, Zavičajnog muzeja iz Knjaževca i Muzeja Srema iz Sremske Mitrovice, sklopi izložbu ’Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas’. Premijeru je izložba doživela u decembru 2018. u Narodnom muzeju u Zaječaru gde će biti otvorena za publiku do kraja januara 2019, a nakon januara krenuće na put po Srbiji.
Zgrada Narodnog muzeja u Zaječaru
Praistorija i antika, te XIX i XX vek. Za neke predmete teško je reći da li su igračke ili nešto drugo jer su igračke u praistorijskom periodu poprilična nepoznanica.[2] Ipak, zahvaljujući arheologiji detinjstva polako se otkrivaju tajne praistorijskih igračaka pa je tako za mnoge od pronađenih artefakata kojima su pripisivane votivne, magijske ili ritualne funkcije otkriveno da su zapravo igračke.[3]
antropomorfna figurina, 5200-4200. god. pre n.e. Slatina, Drenovac, Zavičajni muzej Jagodina
Možda nije uvek jednostavno razjasniti da li je neki praistorijski predmet igračka ili ne, ali kako se približavamo antičkom periodu nedoumica je sve manje. Društvene igre, zvečke, životinje na točkovima; da nisu od terakote ili kamena i stakla mogle bi biti i savremene.
antropomorfna figurina, 1250-750. god. pre n.e. Narodni muzej Zaječar
borac u areni (rvač), II-III vek, Rgotina, Narodni muzej Zaječar
ptica – kokoška, zvečka, Sremska Mitrovica, Muzej Srema
konjić na točkovima, II vek, Kostolac – Viminacijum, Narodni muzej Požarevac
Sve do kraja XIX veka i razvoja industrije i omasovljenja, igračke su rađene ručno, bile su skoro pa unikatne i danas spadaju često u etnološke zbirke. Deca uče gledajući starije, kopirajući modele koji ih okružuju, tako su i igračke ’umanjena verzija stvarnosti’ od lutaka u narodnoj nošnji do posuđa, oružja i životinja.
detalj – lutka u narodnoj nošnji 30-tih godina XX veka, opština Knjaževac, Zavičajni muzej Knjaževac
Možda je najpotresnija priča na ovoj izložbi dečjih igračaka u Narodnom muzeju u Zaječaru priča o dve heroine Drugog svetskog rata, dve majke koje su svoje živote položile na polzu otačastva, a znajući da ih čeka sigurna smrt svojim ćerkama u zarobljeništvu same su napravile igračke koje će ih na njih podsećati i pričati im priču o poreklu.
na levoj strani Tanja, ćerka Slavke Đuričić sa lutkom na desnoj strani Dušica, ćerka Radmile Rajković sa lutkom
„Na dve fotografije iz zbirke Zavičajnoj muzeja u Jagodini predstavljene su devojčice sa ručno rađenim krpenim lutkama. Reč je o ćerkama Radmile Rajković rođene Miljković, i Slavke Đurić, rođene Đurđević, iz Jagodine, učesnicama NOB-a koje su bile zatočenice logora na Banjici i tamo izgubile i život. Igračke koje se vide na fotografijama ručni su rad ovih žena koje su ih namenile svojim ćerkama za uspomenu, znajući da ih više nikada neće videti.“[4] Kako li je bilo njihovim majkama znajući da nikada više svoju decu videti neće? Koliko li je samo ljubavi uz te bodove u lutke ušiveno?
lutka koju je Radmila Rajković izradila u Banjičkom logoru za svoju ćerku, Zavičajni muzej Jagodina
Kada je prozvana za streljanje Slavka Đurić je odsekla svoju pletenicu i predala je drugaricama da je dodaju kao kosu na lutku koju je napravila za svoju ćerku. Lutka je bila u crnogorskoj narodnoj nošnji ne bi li Slavkinoj ćerki Tanji govorila o poreklu i onome što nosi u sebi. „Fotografisanje devojčica sa ovim igračkama zapravo je zamena za fotografiju deteta sa majkom, koja osim u sećanju porodice živi kroz svoje ručne radove.“[5]
Uz muzejske eksponate priču o dečjim igračkama pričaju nam i igračke koje su ustupili sugrađani. Ustupili su uspomene, delove svojih kolekcija, igračke svoje dece – ustupili su ono što je preostalo.
tricikl, XX vek, Zaječar
Privatna kolekcija, Knjaževac
„Kao neiscrpna riznica izuzetnih tema, kulturno nasleđe danas je više nego ikad sačinjeno od onoga što je preostalo – od istorijske i sociokulturne memorije, pošto je sve drugo zaboravljeno, a diskontinuitet i zaborav su strašni nagoveštaji šta sve može da se desi jednoj kulturi kada se suoči sa negiranjem i poništavanjem svega onoga što je vredno prošlosti, za koju smo mislili da je ne razumemo ili jako dobro poznajemo, naiđe na svašta, na ožiljke trajno utisnute u svoj identitet i vremenu sadašnjem, budući da se večito uvek vraća, i to je najveća istina.“[6]
Veliki je skok od praistorije do XX veka (iako srednji vek nedostaje u ovoj priči), ali se jasno vidi koliko igračke gube na vrednosti i koliko je postalo važno da ih ima što više, a ne da li se njima može dugo igrati, nešto naučiti i pamtiti.
„Delatnim čitanjem rukopisa svoje tradicije, uspomenama i predstavama o prošlosti gradimo sliku o sebi i blagovremeno uočavamo izazove budućnosti. Biće velika greška ako današnja pokoljenja neuviđajno okrenu leđa i izgube meru u raskidu sa tradicijom, jer ona živi u njima kao mala skrivena tajna. Bez poznavanja autoriteta prošlosti i umnog vrednovanja vitalnih obrazaca kulturnog i duhovnog nasleđa ne mogu se otvarati velika vrata budućnosti.”[7]
Fotografije – Majda Sikošek
[1] Katalog izložbe Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas; Maja Živić, Narodni muzej Zaječar ’Povratak izgubljenih sećanja’
[2] Katalog izložbe Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas; Sonja Perić. Zavičajni muzej Jagodina ’Deca, igra i igračke u praistoriji – neolitske igračke iz fonda Zavičajnog muzeja Jagodina’
[3] Katalog izložbe Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas; Milena Milošević Micić, Zavičajni muzej Knjaževac ’Igračka – fragment prošlosti ili element „nove“ stvarnosti’
[4] Katalog izložbe Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas; Jasmina Trajkov, Zavičajni muzej Jagodina ’Fotografije dece sa igračkama: od idealizovane slike detinjstva do porodične memorabilije’
[5] Isto, 4
[6] Katalog izložbe Mila moja – dečje igračke od praistorije do danas; Suzana Antić, Narodni muzej Zaječar ’Lutkarsko pozorište u Zaječaru’
[7] Isto, 6