naslovnapetrija

PETRIJA OBRENOVIĆ

Beogradske vedete i vedute ovoga puta odlaze malkoc dalje u prošlost, više prema početku i sredini XIX veka. Geografski priča je locirana u deo grada odakle je počeo razvoj Beograda kao savremene prestonice nove Srbije. Pričamo o Velikim stepenicama i Petriji Perki Obrenović udatoj Bajić.

Kako je Petrija Obrenović povezana sa Velikim stepenicama? Po starom Beogradu šetala se priča da je knjazu Mihajlu dojadilo da po blatu i razlokanom putu, ‘po kome se jedva peške, a kamo li kolima išlo’, prati svoju sestru Petriju do i od Pristaništa prilikom njenih poseta porodici. Tako je knjaz 1860. izdvojio 300 zlatnih dukata (svojih para, ne iz državne blagajne) i naložio da se izgrade stepenice, ‘prozorče u svet’ kako ih je nazvao Jovan Skerlić.

Veliki je to napredak bio. U to vreme Pristanište je bilo centar komunikacije i veza sa svetom. Ono je uz reku, a grad je uzbrdo, na vrhu jednog od Beogradskih bregova. Prosecanjem brda i postavljanjem Velikih stepenica otvoren je put u svet, olakšan pristup Pristaništu i onima koji odlaze i onima koji svakodnevno donose robu u grad.

Velike stepenice početkom XX veka

Velike stepenice početkom XX veka. Fotografija preuzeta sa interneta

Kraj oko stepenica bio je tada najživlji deo grada, jedino su tu kafane radile celu noć i vazda je bilo nekog sveta. Uz same stepenice bile su načičkane zanatske radnje, a noću kada su bile zatvorene ispred njih su sedeli ulični prodavci nudeći ‘brzu hranu’ kobasice, pogačice, sir…

Pogled  ka vrhu Velikih stepenica

Pogled ka vrhu Velikih stepenica

Pristanište i okolina, sa stepenicama kao najkraćim putem od Save do Kalemegdana prava su slika tadašnje Srbije, vrvelo je od prodavaca, larme, ljudi, podsećalo je na Istok, ali se polako i sigurno probijao i zapadni uticaj…

Među radnjama uz stepenice nalazio se i biro za poslugu izvesnog Šandora. Ranom zorom ispred njega su se okupljale ‘mlade, zdrave i uredne Slovakinje’ čekajući da Šandor otovri kako bi se upisale  u njegovu ‘veliku knjigu’. Od podneva bi onda dolazile beogradske gospođe da odaberu poslugu za taj dan ili duže. Bilo je tu i poneki stariji konobar ili mladić bez zanimanja, koji bi se upisvao u Šandorovu knjigu u nadi da će im profesonalni pronalazač posla obezbediti neku zaradu za taj dan. Na žalost ne znamo kako je sistem funkcionisao, kako je gospodin pronalazač naplaćivao svoje usluge i da li je i kako garantovao onima koji preko njega zaposlenike nađu da su isti pošteni, vredni i pouzdani, ali bar znamo da je na Velikim stepenicama postojao biro za poslugu gospodina Šandora.

stp01

Beograd je tako dobio jedno od svoji prvih prozora/prozorčića u svet, a legenda kaže da za to možemo da zahvalimo najstarijoj kćeri Miloševoj Petriji zvanoj Perka.

Knez Miloš i knjeginja Ljubica izrodili su osmoro dece, tri godine posle prvog sina Petra koji je preminu sa svega 9 godina, 1808. godine rođena je Petrija u selu Brusnica u opštini Gronji Milanovac.

Petrija Perka Obrenović Bajić, fotografija preuzeta sa sajta Fotomuzej

Petrija Perka Obrenović Bajić, fotografija preuzeta sa sajta Fotomuzej

Za ovu, po priči njenih savremenika, tihu, mirnu, odmerenu i usklađenu ženu vezani su razni noviteti koji su se po prvi put pojavili u Srbiji s početka XIX veka. Počevši od njenog slikanog portreta koji je naručio njen otac. Na žalost ne znamo šta se sa istim dogodilo ali zato imamo zapise koji svedoče o samoj narudžbi:

„U Srbiji se u početku vlade kneza Miloša nije znalo za drugi živopis osmi crkvenog… Dvadesetog aprila 1823. pozvao je knez Miloš ‘živopisca srbskog u Novom Sadu, Pavla Đurakovića’, na neodređeno vreme ‘radi živopisanija’ svoje familije“ (iz knjige Tihomira R. Đorđevića „Iz Srbije kneza Miloša“).

Koliko je to važno biće nam jasnije ako se setimo da je to vreme neoklasicizma u Evropi i da stvaraju slikari poput Ežena Delakroa i Žan Ogista Engra. Najbolju ilustraciju dao je Jovan Sterija Popović u svojoj drami „Beograd nekad i sad“, kada opisuje posetu jedne stare (kako on kaže primitivne) beograđanke koja nakon dužeg boravka u provinciji dolazi u goste svome sinu i na zidu vidi portret svog unuka. Videvši je instiktivno se prekrsti kao pred ikonom i izreče kratku molitvu. Na primedbu unukinu da je to ‘Velimirov poretre ‘ odgovori kako još nije videla i čula za sveca Velimira.

Knez Miloš je bio patrijarhalan čovek te je želeo da mu ćerke budu dobre domaćice, supruge i majke, pa ih nije školovao, bar ne Petriju koja je naučila da čita i piše tek uz privatnog učitelja svojih sinova. Svakako je želeo da ih uda za ugledne ljude.

Tada je običaj bio da se devojke rano udaju, te je Petrija imala prosce već kada joj je bilo 13 godina. Bilo je tu raznih predloga, pregovora i razgovora dok se nije stiglo do pravog. Sve to se odvijalo daleko od Petrije i njenih želja. Ona je očigledno bila dobra kćer te joj izgleda nije ni smetalo. Bilo kako bilo prvo njene prošnje, a kasnije i svadba imali su ozbiljni kulturološki uticaj.

Tako je, na primer, Sava Tekelija, koga je knjaz izuzetno cenio, preporučio svog bratanca. Miloš je pristao da se vide u Kragujevcu na ‘viđenije i dogovorenije’. Tim povodom kragujevački konak opremljen je ‘kao pravi kneževski dvor’ sa sve porcelanskim tanjirima i šoljama dopremljenim čak iz Beča sa sve dijamantskom dijademom za Petriju. Na žalost iz nepoznatih razloga do susreta nije došlo.

Posle još nekoliko propalih  pregovora otac se na kraju odlučio da svoju najstariju kćer uda za nekoga iz ugledne trgovačke porodice Bajića. Tako se međ proscima našao Todor Hadži-Bajić koji je živeo u Zemunu. Iako je on bio taj koji je odlučivao o ćerkinoj udaji knjaz je dobro vodio računa da zet ne bude neko sa problemom. Ispitivao je u Zemunu i prijatelje i neprijatelje Bajića o tom Todoru. Prvi sastanak upriličen sa proscima poslužio mu je da njegova braća Jovan i Jevrem dobro osmotre maldog Todora i provere ima li koju falinku. Tek kada se uverio da je sve u redu upriličen je drugi sastanak na kome je primio obeležja i darove za devoju. Knjeginja Ljubica i Petrija, kojoj je tada svega 15 godina, saznale su za ovu vestu u Kragujevcu.

I opet je Petrijina prosidba ponukala Miloša na uvođenje evrospkih novina. Za zvaničnu prosidbu u Kragujevcu sređeni su drumovi, a za konak su naručene drvene stolice i stolovi, što je su Srbiji bila apsolutna novina (do tada se jelo na niskim sećijama i sedelo na tronošcima). Moralo se, ipak su prosci sa zapada dolazili, a kuće njihove bile su uređene po zapadno i poznate po bogatstvu.

Petrija je bila prva koja je na veridbi nosila bele cipelice, za tu priliku donešene iz Novog Sada. Njena svadba bila je prva srpska svečana svadba u još neoslobođenom Beogradu – 25. maja 1824. Uz svoju belu haljinu od venecijanske svile nosila je poklon od mladoženje: suncobran i lepezu, koji su bili apsolutna novina u Beogradu i izazvali su divljenje, ali i čuđenje.

Mala digresija, u zapadnoj Evropi se smatra da je kraljica Viktorija prva ponela belu venčanicu, a iz arhivske građe i opisa svadbe Petrijine vidimo da je ona nosila belu svilenu haljinu, bele čarapice, beli veo, beli široki svileni pojas, bele cipelice na dugmiće…

Ne samo da su lepeza i suncobran bili prvi put na jednoj svadbi, nego su na prvoj svečanoj srpskoj svadbi u modernoj Srbiji po prvi put po izlasku iz crkve bacani novčići.

Tako je smerna, poslušna, tiha i nenametljiva Miloševa kćer i nesvesno donela duh zapada u beogradsku mešavinu orjenta i evrope.

Fotografije – Majda Sikošek i Fotomuzej

Korišćena literatura: Porodična prepiska kneza Miloša Obrenovića, dr Tatjana Brzulović Stanisavljević; Žene dinastije Obrenović, Poleksija Dimitrijević Stošić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>