Izložba održana u februaru mesecu 2014. godine u Legatu Rodoljuba Čolakovića i Milice Zorić
Prvi odlazak u Legat Rodoljuba Čolakoviča i Milice Zorić sa željom da obiđem izložbu vajaraDušana Jovanovića – Đukina, vajara s prve polovine XX veka, nije prošao baš uspešno. U Legat sam ušla na bočni ulaz iz uličice Rodoljuba Čolakovića pa kroz dvorištance sve ispod svodova renoviranog zdanja. Na ulazu me je dočekao gospodin koji me je zbunjeno gledao i veoma ljubazno upitao kojim poslom i kako sam ušla. Još zbunjenija odgovorih da dođoh u želji da vidim izložbu, a da uđoh na vrata, kao sav normalan svet. Čudi se on kako sam ušla kada su zaključana i kada stoji natpis da ne rade do daljnjeg jer se obrušilo neko granje drveća koje se nalazi uz prolaz do zgrade. Rekoh da uđoh na bočna vrata koja su otključana. Na to se on veoma ljubazno izvini i zamoli me ako bih mogla doći ponovo u četvrtak jer će u međuvremenu da srede taj problem sa drvećem koje se od snega ruši: „Znate kako nije bezbedno“. Rekoh nema problema, pozdravih se i odoh. Vraćajući se kući u kolima na semaforu počeh da se smejem na sav glas, što je izazvalo opšte čuđenje putnika u susednim automobilima, pitajući se ko je od nas dvoje luđi: on koji me vraća iz zgrade kada sam već bezbedno u nju ušla ili ja koja sve to najnormalnije prihvatam?
Nekoliko dana kasnije moj drugi pokušaj da vidim izložbu bio je uspešan. Na ulazu me je dočekao isti onaj gospodin, ljubazno i sa širokim osmehom uz komentar: “Vi ste već bili”. Samo da napomenem da se sa drvećem ništa u međuvremenu novo nije dogodilo, čak i one opale grane i grančice su tamo gde su i bile. Što je u ponedeljak bio papir da ne rade zbog toga, a danas ga nema, vrag bi ga znao.
Moram priznati da mi se jako dopada kako je pre dve godine ovaj legat preuređen i nadograđen, dobivši potpno nov i moderan izgled. Doduše, u prijatnom ćaskanju sa gospodinom saznala sam da iako je urađeno skoro i navodno su korišćeni sve vrhunski materijali, zapravo ništa ne radi kako treba. Krov curi, lift nije dobio upotrebnu dozvolu, kvake na vratima ne zatvaraju vrata, a ako ih i zatvore može se desiti da ih ne otvore. Šta reći.
Bilo kako bilo belina od spolja prenosi se unutra i samo hol čini s jedne strane nekako praznim, ali s druge baš to mu daje notu iščekivanja, ali i dopušta izloženim delima da dišu punim plućima, neopterećeno. Do prvog sprata stiže se uskim stepenišetem oivičenim belim zidom sa jedne i staklom kroz koje se vidi dvorište s druge strane, savršen balans spoljašnosti i unutrašnjosti. Prvo pogled pada na bistu mlade devojke u mermeru, izduženih linija vrata i nosa, moja prva pomisao bila je Modiljani u naznakama, vidi se da isti periodi u kojima se stvara kod ljudi na raznim krajevima zemlje pobuđuju slične porive i načine izražavanja. Možda je razlog i to da je u tom periodu Evropa otkrivala afričke maske i skulpture, ko zna. Na zidu stoji tekst iz beleški Ogista Renoara, francuskog skulptora, čiji je Jovanović bio veliki poklonik. Citat upozorava mlade umetnike da čuvaju tradiciju, ali i da se stalno vraćaju prirodi i njenim oblicima jer će im to pomoći da krenu dalje, ali i da ne kopiraju svoje starije kolege i velike stvaraoce. Biće da se naš autor toga ozbiljno pridržavao.
Malo dalje bronzane figurine u onome što bi se moglo okarakterisati kao kubistički stil, uzdržan kubistički stil, rekla bih ja, ali ipak jasno naznačen. Prostor je veliki one ne prevelike na belim postoljima što čini da izgledaju kao da lebde bez oslonca, ni na nebu ni na zemlji. Dopada mi se, možda više ideja za postavku nego sama dela, koja su naravno zanatski izvrsna, ali nekako mi izgledaju već viđena. Nedovoljno uzbudljiva – čak.
U posebnoj sobi – sama stoji skulptura pod nazivom “Devojka sa šiškama”. Ona je odabrana kao centralni eksponat izložbe, nalazi se na razglednici/pozivnici za izložbu i kao ilustracija u tekstovima o istoj. Ne prevelika ova skulpturica ima ozbiljnih dodirnih tačaka sa Modiljanijem. Na zidu je tekst koji to i potvrđuje (Bože što volim kada sam u pravu), uz napomenu da način na koji je očešljana podseća na frizure nigerijskih ženskih figurina. Kao što rekoh – afriki uticaj. Pretpostavljam da je između ostalog i činjenica da su 20-te godine XX veka bile početak “masovnog turizma”, to jest da su ljudi tada počinjali sa putovanjima iz zabave, da su se pojavile i prve putničke agencije sa paket aranžmanima, doprinela širenju afričkih uticaja. Mnogi odlaze na safari i sa sobom donose ono što ih fascinira – ergo u evropsku umetnost uvlače se uticaji vrelog kontinenta.
Na sledećem spratu jasno je da je izlet u modernizam završen, Car Dušan, Kralj Petar I, ženske realističke biste govore tome u prilog. Modeli za izgled kovanica su već posao, nema tu mnogo mesta za slobodu i kreativnost.
Zato su pravi dragulj crteži i skice, kojih nema suviše.
Taman kada sam završila razgledanje gospodin se pojavio te smo malo i proćaskali o izložbi, o problemima tokom postavljanja iste, vajkali se kako je dramatično što je Muzej savremene umetnosti zatvoren, o tome kako ljudi u našem gradu ne vole baš puno da potežu van centra pa im poseta nije baš neka, mada evo juče ih je bilo 50-tak, danas, pre mene 10-tak. Zaključismo kako je još davne 1985, on primetio lagani pad interesovanja publike za izložbe, da su devedesete bile skandal, ali eto vidi se povremeno da još ima onih koji bi da uživaju u umetnosti i oplemene svoj život. Složismo se da jeste život nije cvetan, okolnosti su nekako nezgodne (da ne bi sada preterivala i od ovog pravila politički tekst), ali može čovek sebi bar da priušti neki iskorak iz surove realnosti. Lično za početak predlažem posetu Legatu, ulaz se ne naplaćuje, okolina i kraj u kome je legat su divni, izložba je opuštajuća i prijatna. Ništa spektakularno, poput izložbe u Muzeju primenjene umetnosti “Osvežavanje memorije”, ali dovoljno da se provede sat vremena uživajući i zaboravljajući na ono što je napolju.
