grac

GRAC, NEKADA DAVNO

Dok nisam upoznala Beč Grac je bio moj omiljeni austrijski grad. Ni preveliki, ni premali sa savršeno očuvanim starim gradom, samim centrom. Poznat je i kao studentski grad, a glavni je grad austrijske pokrajine Štajerska. Vrlo je moguće da je moja vezanost i ljubav prema Gracu zapravo nesvesna. Moj otac je bio Slovenac i to iz Maribora, koji je na svega 70-tak kilometara od Graca, a pokrajina u koju Maribor spada u Sloveniji takođe se zove Štajerska (to je nekada sve bila jedna zemlja). Činjenica je i da su sloveni bili prvi stanovnici ovog područja i da su oni osnovali grad te i naziv Grac ustvari potiče od slovenske reči koja bi značila „mali grad“ i bili su njegovi stanovnici sve do početka XII veka kada se doseljava germansko stanovništvo i vremenom preovladava. Može da bude ali ne mora da znači. U svakom slučaju veoma ga volim i kad god mi se ukazivala prilika trudila sam se da odem do Graca. Dok sam odrastala to je uglavnom bilo sa roditeljima, tokom puberteta sa sestrom iz Ljubljane. Prvi put sam sama sa svojom drugaricom u Gracu bila može se reći – sada već davne 1983.

Tada je život bio mnogo jednostavniji, ili je bar tako izgledalo, tako da je naš razgovor o nekom putovanju i odlasku u Austriju vrlo brzo bio pretočen u delo. Razgovor je počeo u ponedeljak, spontano, podstaknut već nečim ne sećam se tačno čime konkretno, ali nekako se došlo do toga da bi bilo lepo otići u Grac i videti već nešto. Rečeno učinjeno, u sredu smo kupile karte za spavaća kola Beograd – Maribor i to za sutradan uveče. Najavila sam se rodbini u Mariboru i u četvrtak uveče krenule smo nas dve na ludo putovanje. U vozu kao u vozu, malo pričamo, malo spavamo, malo slušamo muziku sa tadašnjeg čuda tehnike vokmena (walkman) to jest minijaturnog kasetofona sa slušalicama koji može da se nosi u džepu, tašni ili za pojasom, da stvar bude još više, kako bi se to danas reklo hi-tech, imale smo razdelnik za slušalice tako da smo istovremeno nas dve mogle da slušamo muziku sa tog čuda tehnike. Ujutro smo sitgle sa neznatnim zakašnjenjem, vrlo rano, prošetale se do mojih, koji stanuju u blizini stanice, doručkovale ostavile kofere i vratile se na stanicu da bi lokalnim vozom otišle do Graca.

Mojoj prijateljici je to bio prvi put u Gracu, a ja sam tu priliku iskoristila da budem vodič bez premca. Iako sam veoma dobro poznavala centar grada i bila u njemu toliko puta pre, opet mi je bilo potpuno novo i drugačije, verovatno zato što sam prvi put bila sama i trebalo je da donosim samostalne odluke i prepoznajem ulice, kuće i ostale tačke po kojima osoba može da se orjentiše. Za početak je trebalo od železničke stanice stići do centra, moram priznati da to jeste bio izazov s obzirom da sam do tada u ovaj grad dolazila uvek i isključivo kolima. Opet nije ni to bilo suviše teško, austrijski gradovi koji su nastajali i razvijali se od srednjeg veka su zapravo vrlo jednostavni za snalženje, nastajali su od zamka pa u krug, tako da sve ulice na ovaj ili onaj način vode do starog centra grada, a i dovoljno je upitati kuda do „unutrašnjeg grada“ (Innere Stadt). Na žalost bio je poprilično hladan, ali suv zimski dan, tako da sedenje na obli Mure nije dolazilo u obzir ikao je to bila jedna od mojih omiljenih aktivnosti u ovom predivnom gradu. Prešle smo most i malom, uskom ulicom stigle do starog grada.

Kada smo izašle na veliku ulicu koja prolazi kroz sam centar moja prijateljica ostala je bez daha, a nije da do tada nije videla sveta i neke od najlepših gradova, moj komentar je bio jedini mogući „šta sam ti rekla?“. Terakot crvene, bebi plave, bledo zelene, žute, narandžaste kuće u nizu, za malo pa identične visine, neke od njih sa neverovatnim reljefnim ukrasima koji liče na puzavice debelih grana, neke sa prozorima koji su uokvireni slikanim ramovima, ulica široka, trg ogroman, ne zna čovek gde pre da pogleda. Tada još nije bio, ali od 1999. Stari grad ili Unutrašnji grad je pod zaštitom UNESCO-a kao celina kao primer skladnog suživota tipičnih građevina iz različitih istorijskih razdoblja i različitih umetničkih stilova. U arhitektuti se prepliću različiti uticaji od srednjeevropskog preko italijanskog pa čak do uticaja balkanskih zemalja (nek smo i mi na nekoga uticali), stilovi se protežu od gotičkih do modernih.

rfidsec-2006-graz

fotografija preuzeta sa interneta

Budući studetnkinje istorije umetnosti pretenciozno smo krenule u prepoznavanje stilova i nadmetanje koja će šta bolje opisati i definisati, ili koja će pre primetiti određeni detalj i smestiti ga u određeni stil. Vesela i zamorna igra koja se brzo zakomplikovala jer smo bile tek na početku studija  i nije da smo se baš snalazile u svemu a izgleda da smo po prirodi sklone da stvari zakomplikujemo više nego što one već jesu komplikovane. Ukratko odustale smo od igre i samo uživale u šetnji. Kao i svaki grad ovoga tipa, nastajao tako što se širio od zamka kao centra, uvek na brežuljku i u parku pa na niže, od trga prema zamku i gornjem delu starog grada vode manje ili više strme i uske uličice u kojima se krije ništa manje interesantnih zgrada. Zabavu šetnje upotpunjuju i „prolazi kroz kuće“ – moj naziv za kuću u čijem prizemlju su radnje, restorani ili zanatske radionice ispred kojih je nadsvođeni prolaz, sa lučnim otvorima prema ulici. Vrata radnji u takvim kućama su još uvek drvena, velika sa ogromnim gvozdenim šarkama. Uživanja za oči i dušu na pretek.

Dan je prolazio polako, mi smo se šetale, ulazile u radnje, pričale sa prodavcima i na preporuku jednog od njih posetile predivan kafe u kome smo poručile „lagani ručak“. U restoranima u gradovima bivše Jugoslavije tada je još uvek bilo nezamislivo naručiti samo salatu i parče hleba, a i salate su bile oskudne, nezanimljive i nekako više pod moranje nego što su se smatrale važnom stavkom na meniu. U ovom kafeu smo imale priliku da biramo između mnoštva neverovatno maštovitih salata osmišljenih da budu obrok za sebe uz njih su služili dva parčeta božanstvenog crnog (pravog pravcatog crnog ne bojenog) hleba zamešenog bez ikakvih aditiva osim kvasca. Danas takav ručak nije ništa neuobičajeno, ali tada – to je bila gastronomska novotarija. Grejale smo se u toplom kafeu i uživale sedeći na visokim drvenim stolicama oko malog, isto tako visokog, drvenog stola. Nisam sigurna da imam reči da opišem kako smo se osećale, jedan od osećaja je sigurno bio osećaj važnosti. Zamišljale smo sebe kao velike istoričarke umetnosti na važnom zadatku: otkriti još neotkrivene stilove građanske arhitekture Graca. Eh, mladost pusta.

the-streets-of-graz_626

fotografija preuzeta sa interneta

U razgledanju, priči i uživajnu u još po kojem kafeu i kafi vreme za povratak brzo je stiglo. Otišle smo na železničku stanicu i u određeno vreme ušle u voz za Maribor. Nakon svega pola sata voz je stao na stanici nekog seoceta. Ništa zato ovaj voz ima malo više stanica, tešile smo se nas dve iako su svi izašli iz našeg vagona, pa onda i iz ostalih. Uskoro ćemo saznati da voz u koji smo ušle ide do ovog mesta, a onda treba narednih sat do sat i po čekati drugi kojim ćemo, sa istom voznom kartom, otputovati do Maribora. Nije da nismo bile zbunjene i pitale se otkud sada to. Istina je da smo pri dolasku u Grac na stanici samo pitale kada ide poslednji voz za Maribor, nismo pitale na primer kada ide poslednji direktni. Šta je tu je, ništa strašno, nismo same. Razgledamo malu voznu stanicu. Ima samo jedan kolosek, ako se to tako može nazvati, šine i malo kamenja okolo, nema betonskog ivičnjaka koji bi olakšavao izlazak iz voza, a još više penjanje u njega, odeljen je od staničnog trema malom drvenom tarabicom koja liči na šumadijske tarabe samo je sićušna. Stanična zgrada je mala, ulaz u hol, gde je kancelarija železničkog osoblja i šalter za prodaju karata i pored ulaz u stanični restoran. Na tremu jedna drvena klupa.

Odlučujemo se za drvenu klupu nekako nam stanični restoran ne uliva poverenje. Svetlo čkiljavo, nikakvo, mrak je već uveliko pokrio okolinu, čekamo. Nakon nekog vremena hladnoća nam polako ulazi u čizme i penje se uzbrdo, trudimo se da joj junački odolimo, mada smo sada već same na tremu svi su se odlučili za stanični bircuz. Nema nam kud pa i mi hrabro ulazimo unutra kao da smo jedine na svetu. Koliko je dima bilo unutra kao i da smo bile jedine na svetu, bircuz kao i svaki drugi, zadimljen, smrdi po nekom nedefinisanom alkoholu, osim nekolicine putnika iz našeg voza koji sede trudeći se da slučajno rukom ne dodirnu bilo šta nekoliko lokalnih pijanaca koji tu dolaze ili zato što u malom mestu nema gde drugde da se ode ili zato što je možda tu jeftinije nego na drugim mestima. Pitamo se da li da sednemo ili da malo odstojimo da upijemo toplotu pa da opet izađemo napolje. U tome nas sredovečna gospođa, koja je sa nama bila  u vozu, poziva da sednemo sa njom, izgleda da ona nije prvi put ovde. Prihvatamo i pitamo je otkud to da se ovde toliko dugo čeka na sledeći voz, zašto ide baš do ovog mesta, a ne dalje i da li je to uobičajeno ili se samo nešto nepredviđeno dogodilo. Da to je redovna ruta za ovaj poslednji voz do Maribora, ali zašto baš ovako to nije znala da nam kaže. Raspitujemo se kojim povodom je ona bila u Gracu da bi saznale kako redovno ide svaka 3 ili 4 dana u nabavku, kao i svi.

Tih sada već davnih 80-tih godina prošlog veka uprkos „ružičastom“ sećanju u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj  Republici Jugoslaviji nisu baš cvetale ruže. Kulturološki zemlja je cvetala i prolazila kroz neverovatno buđenje, kreativnost i maštovitost pa i osvajanje slobode, ali ekonomski je prolazila kroz ozbiljne krize i nestašice. Svako malo se dešavalo da određenih artikala nema u prodaji ili se pojave retko i u malim količinama, pa tako i kafa, vata i ženski ulošci. Za one koji su živeli u pograničnim oblastima prema Italiji i Austriji pravi raj. Robu koja je nedostajala nabavljali su preko granice i preprodavali u zemlji. Postojalo je i nešto što se zvalo malogranični promet ili tako nekako što je značilo da žitelji tih pograničnih oblasti imaju posebne pogodnosti u prenošenju robe i kupovini. Da bi cela stvar bila još bolja za njih u austrijskim radnjama su dobijali papirče koje su overavali na carini te sledeći put kada bi došli u kupovinu u istu radnju dobijali bi popust u iznosu poreza na dodatu vrednost takozvani „Mehrwertsteuer“. Danas i mi imamo PDV pa nam je sasvim logično i znamo za mogućnost povraćaja tog iznosa, ali u to vreme takve stvari su bile naučna fantastika. Bilo kako bilo gospođa je imala kofer ozbiljne veličine i još ozbiljnije težine. Kako je ovog puta izgleda malo preterala u količinama koje je nosila (krenuo posao šteta bi bilo ne iskoristiti priliku) pokušala je da nam prosledi deo robe, no sva sreća mi smo bile pametnije od toga i rekle kako mi ni nemamo nikakav bagaž osim naših ručnih tašni te bi bilo čudno da nosimo neke kese. Nije joj se dopalo što na njenu ljubaznost nismo odgovorile kako je očekivala te smo izašle da voz sačekamo na onoj klupici, sva sreća ubrzo je i stigao.

Čitav događaj na stanici je  izgledalo tako nadrealno, ni slutile nismo da ćemo za nepunih 10 godina prolaziti kroz mnogo gore krize i nestašice i da će kupovina i to osnovnih životnih namernica na ulici sa kartonskih kutija biti jedini način snabdevanja.

Naslovna fotografija – Majda Sikošek

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>