Iz istorije akt fotografije
„Većina istorija fotografije za prve akt-fotografije uzima dve dagerotipije[1] istog naziva – Studija nagog tela. Prvu je napravio francuskih slikar Šarl Negr 1848. godine, a drugu … drezdenski fotograf veduta Herman Krone dve godine kasnije.“[2]
Pojavom fotografije slikarima i vajarima je u mnogome olakšan rad po ’živom’ modelu. Umesto crteža i skica nastajalih na časovima sa modelima koji poziraju, likovni umetnici se sve češće služe novim izumom, najpre dagerotipijom, a kasnije fotografijom kao predloškom za svoja dela koja će predstaviti naga tela, najčešće ženska.
Skica za sedeći akt, 1911/12
Skica za ženski akt
Složićemo se svi da nije isto kada ispred sebe stvaralac ima model dok skicira, slika ili vaja, ali je fotografija vrlo brzo postajala umetnost za sebe. Umetnici su shvatili njene mogućnosti i razlike u odnosu na do tada dostupne načine izražavanja crtež, slika, grafika, vajarsko delo, i brzo su te razlike iskoristili.
Fotografski predlošci aktova su vrlo brzo dobili i naziv ’akademije’. Kao i većina toga u umetnosti pre kraja 19. veka sve je imalo svoja pravila i zakonitosti, pa su tako i ’akademije’ imale pravila po kojima su rađene – npr. ako je u pitanju predložak za ležeći ženski akt onda je „model je fotografisan na krevetu, s rukom iza glave i licem okrenutim ka posmatraču“[3].
Ležeći ženski akt oko 1912.
Muke s nagim telima na fotografijama
U doba kada se akt fotografija ušunjala kao predložak za umetničke slike i skulpture, polovina 19. veka Viktorijanska era se čvrsto držala dvostrukog morala: ono što je javno mora da poštuje stroge moralne norme, dok ono što se ne vidi i što se u tajnosti odigrava može i ispod tih normi. Dok u Francuskoj stega zna i da popusti, a akt u umetnosti, ako je po strogim akademskim pravilima, je sasvim prihvatljiv; u Engleskoj akt nije prihvatljiv ni na umetničkoj slici koja bi predstavljala alegoriju.
Kao i sve što se suviše steže i insistiranje na ’čistoti’ nije moglo večito da traje. Tako je krajem 19. i početkom 22. veka puritanizam gubio trku sa željom za oslobađanjem. Korak po korak, sukob po sukob i fotografski akt je od samo predloška za umetničko delo, predloška za likove mitskih i alegorijskih bića postajao umetnost za sebe.
Ženski akt sa gitarom, 1910.
Pehan na čelu
„Bio je uveren u umetnički izražajnu snagu fotografije i o tome svedoče i njegovi, u stilu secesije načinjeni, snimci i akt fotografije, po čemu je bio prvi u istoriji fotografije Vojvodine…“[4]
Mnogo toga u Pehanovom radu može poneti epitet ’prvi u Vojvodini’, a i treba, jer Jožef Pehan je bio stvaralac radoznalog duha, čovek mnogih talenata, istraživač i sklon eksperimentisanju. Koji medij je bolji od fotografije za takvog umetnika?
Sačuvane fotografije ženskih aktova jasno pokazuju da u njegovom radu nema ničeg profanog, ničeg ’prostog’. Njegove fotografije ženskih aktova pokazuju umetnika koji stvara, igra se efektima svetla i senke, osnovama fotografije.
Muke s nagim telima na fotografijama, drugi deo
Popuštanje puritanizma početkom 20. veka donelo je oslobađanje na mnogim poljima, pa i u fotografiji, ali to ne znači da je oslobađanje bilo potpuno i da je svaka ženska osoba bila slobodna da naga stane ispred fotografa i pozira za novo umetničko delo. Naprotiv, akt na slici, u skulpturi, grafici, fotografiji je prihvaćen kao umetnost, ali pozirati nagog tela pred umetnikom nije ni slučajno bilo poželjno za ’uglednu’ ženu (šta god se pod tim ugledno podrazumevalo). Tako su umetnici i dalje bili u problemu, niko ih neće kritikovati, ismevati, zabranjivati njihova dela ako je na njima ženski ili muški akt, ali kako stvoriti umetničko delo sa aktom ako nema ko da pozira?
Rešenje će pronaći u delu svakodnevnog života na koji bi svi voleli da zaborave da postoji, a postoji od kako je sveta i veka i čoveka – u prostituciji. Bordeli i njihove žiteljke postaće modeli koje će najveći stvaraoci ovekovečiti u slikarstvu, vajarstvu i fotografiji; od impresionista do umetnika s početka 20. veka koji su stvorili ono što danas zovemo modernom umetnošću.
Tako je i Jožef Pehan za svoja umetnička istraživanja modele nalazio u vrbaškom bordelu.
Ženski akt sa frulom, oko 1912.
Akt na Pehanovim fotografijama
O stvaralaštvu Jožefa Pehana još nije donet konačan sud, još se otkriva, istražuje, upoređuje i radiće se još dugo na tome… i treba, zaslužio je.
Za sada autori koji su pisali o njegovoj fotografiji, pa i o fotografijama aktova, smatraju da je ovaj medij koristio pre svega kao predloške za svoje slike, što je verovatno često slučaj. No, ne treba to uzeti zdravo za gotovo.
Iako se na nekim slikama prepoznaju fotografije sa tim ili sličnim motivom, bilo bi dobro njegovu fotografiju posmatrati kao zasebna umetnička dela, jer to i jesu. Pehan je dobro poznavao medij i njegove mogućnosti, a radoznalost ga je podstakla da se igra tim mogućnostima i stvori hvale vredne fotografije ženskih aktova.
[1] Naziv dagerotipija je dobila ima po svom izumitelju Luju Dageru, začetak fotografije kada je slika dobijana izlaganjem posrebrene bakarne ploče hemijskim procesima kako bi se dobio srebro-jodid osetljiv na svetlo; tako pripremljena ploča je u kameri opskuri izlagana svetlu kroz sočivo
[2] Jelena Matić, Kratka istorija fotografije, KCB
[3] Jelena Matić, Kratka istorija fotografije, KCB
[4] Ferenc Nemet, Katalog „Jožef – Evropske vrednosti i dometi vojvođanske fotografije“ (novembar 2017, Novi Sad)
Ženski akt sa gitarom, 1910. – preuzeto iz kataloga „Jožef – Evropske vrednosti i dometi vojvođanske fotografije“ (novembar 2017, Novi Sad)
Crteži i ostale fotografije aktova preuzete iz knjige – “Jožef Pehan”, Bela Duranci, Đeze Bordaš, Ferenc Nemet; Novi Sad 2008.
Obrada za potrebe sajta – M. Sikošek