Parafrazirajući Nadeždu Petrović iz njenog teksta o Prvoj jugoslovneskoj umetničkoj izložbi održanoj na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka u septembru i oktobru 1904. godine ‘sa slobodom počela je i umetnost da se razvija’. Naročito se za arhitekturu to može reći. Srbija se tokom XIX veka istrajno, korak po korak, oslobađa otomanske vladavine, a istovremeno gradi savemenu evropsku državu, kako politički društveno, tako i kultutno umetnički i arhitektonski. „U početku vlade kneza Miloša u Srbiji nije bilo druge umetnosti sem narodne, staroga nasleđa naše narodne umetničke kulture. Ona je, međutim, bila vrlo primitivna i lepo se izražavala samo u ženskim ručnim radovima i nešto u drvorezu i narodnoj muzici. Od arhitekture, skulpture i slikarstva nije bilo ničega, sem dotrajalih, porušenih i onakaženih ostataka iz naše srećne starine. Pod knezom Milošem počinju da se seju i da polako klijaju i prvi počeci umetnosti u Srbiji.“ (Tihomir R. Đorđević, etnolog iz prve polovine XX veka).
Zaustavljena u svom evrposkom razvoju u XVI veku, mlada država je ulagala velike napore da obnovi svoju državnost i da pokaže sve svoje nacionalne vrednosti i važnosti. Stremljenje Secesije ka odbacivanju akademizma i formiranju nacinalnih stilova na predlošcima iz doba pre renesanse i klasicizma, savršeno se uklapalo.
Stvaralaštvo arhitekte Branka Tanazevića najbolji je primer pokušaja stvaranja specifičnog srpskog arhitektonskog stila. Njegova ideja najbolje je ovaploćena u Zgradi stare telefonske centrale na uglu ulica Kosovske i Palmotićeve, sazidanoj 1908. godine.
Dok se kuća trgovca Radosava Jovanovića (o kojoj sam već pisala) oslanja pre svega na narodnu umetnost poput veza ili na narodnu arhitekturu, Telefonska centrala više se oslanjala na tradiciju Moravske arhitektonske škole.
Unutrašnjost je zahtevala funkcionalnost pre svega, ali je zato fasada pružila mogućnost Tanazeviću da se igra koristeći sva ona saznanja o Secesiji koja je stekao na svojum studijama u Minhenu. Asimetričnost fasade, veliki prozori, rebrasto kube kao naglasak ugaonog dela, uz dekorativnu plastiku Moravske škole – šahovska polja, rozete, prepleti, doprinela je da ova zgrada i danas pleni svojim izgledom i na neki način oslikava dinamičnost i dualnost ovih prostora, premošćujući vekove i učvršćujući arhitekturu Beograda u savremene tokove.
Neko vreme, u periodu između Dva svetska rata, arhitekte poput Momira Korunovića ili Milice Krstić, su pokušavale da održe i nametnu neku varijatnu srpskog nacionalnog stila, vodeći računa da ga usaglašavaju sa modernim trendovima tada preovlađujućeg Ar Dekoa.
Vremenom, kako u Evropi, tako i u Srbji izgubila se želja za stvaranjem izrazito nacionalnih karakterističnih stilova, arhitektura se razvijala i napredovala i sa modernizmom, u periodu između dva svetska rata, nova arhitektura će suštinski stići u Beograd. Gradska arhitektura je konačno imala kontinuitet od ideje do forme.
Fotografije Majda Sikošek
