Iskrena da budem studirajući istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu ni jednom se nisam zapitala kako je to moguće da kroz silne vekove, stilove, tehnike i vidove likovnog stvaranja uglavnom učimo o muškarcima, sve do kraja XVIII veka kada žene počinju stidljivo da se pojavljuju, retko, ali da se pojvljuju. Nije mi bila čudna ni rečenica s kojom obično počinju tekstovi o Katarini Ivanović – prva srpska slikarka. Pobogu XIX vek, a prva!!!
Čitajući pre mnogo godina tekst Svetlane Alpers „Istorija umetnosti i njena isključivost: Primer u holandskoj umetnosti“ (Art History and Its Exclusions: The Example of Dutch Art) njeno pominjanje velike izložbe otvorene u Los Anđelosu u decembru 1976. pod nazivom „Žene umetnice 1550 – 1950“ (Women Artists: 1550-1950, Los Angeles County Museum of Art) prvi put me je nagnalo na razmišljanje o toj čudnoj situaciji. Zaista, ako se pažljivije pregledaju knjige i enciklopedije o likovnoj umetnosti sve do nekih 90-tih, pa i kasnije mnoga imena žena likovnih umetnica iz srednjeg veka, renesanse pa i XVIII veka neće se naći u njima. Pitanje koje je postavila jedna od dve autorke pomenute izložbe Linda Noklin (Linda Nochlin) „Zašto nije bilo velikih žena umetnica?“ nije bez osnova. Opet su prošle godine, a druge preokupacije potisnule su razmišljanje o ovoj temi.
No, prošlog meseca gledajući trodelni serijal britanske profesorke Amande Vikeri (Amanda Vickery, professor Queen Mary University of London) „Priča o ženama i umetnosti“ (The Story of Women and Art“) fenomen o izostavljanju žena umetnica iz tradicionalne istorije umetnosti, pa čak i neizlaganje njihovih dela u velikim muzejima ponovo me je zaintrigiralo.
I ona se zapitala zašto ih nema, gde su se dele i zašto je Vazari u svoju čuvenu knjigu „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ uvrstio samo jednu ženu. Prvo što sam uradila bilo je da otvorim tomove svoje Enciklopedije likovnih umetnosti, izdavane od 1960 – 69. (dopunjavani su u izdanjima 70-tih) ne bih li proverila da li je tačno da u većini enciklopedija nema ni pomena od umetnica koje su stvarale u XVI ili XVII veku. I gle čuda ni jedna od slikarki/vajarki pomenutih u prvoj epizodi njenog serijala nije našla svoje mesto u ovoj velikoj i ozbiljnoj enciklopediji. S druge strane pominju se neki „umetničići“, minorni stvaraoci, koji ni na koji način nisu ozbiljno doprineli umetnosti osim što su eto u tom i tom periodu stvarali i bili su muškarci. Zanimljivo!
Eto na primer sestra Plautila Neli, monahinja dominikanskog reda koja je konkurisala i pobedila na konkursu za oslikavanje Tajne večere na zidu trpezarije u manastiru Svete Katarine od Sene (u kome je ona služila i živela) u Firenci. Njena Tajna večera je jedina koju je naslikala žena – duga je 7 metara. Rođena dvadesetih godina XVI veka ona je jedna od prvih poznatih žena slikarki iz doba renesanse. Ne samo da je među prvim slikarkama tog velikog umetničkog perioda, već je i među prvim slikarkama koje su radile verske teme u velikom formatu. Koristila je svoje umeće da prenese svoju moralnu poruku, znao je za nju, čak je i hvalio Đorđo Vazari, ali nije našao za shodno da je uvrsti u svoju, da je tako nazovemo enciklopediju o italijanskim velikim umetnicima. Nema je ni u mojoj enciklopediji.
O Sofonisbi Anguisoli se našlo četiri reda! Zaslužila je mnogo više, zašto? Prvo zato što je njeno šegrtovanje kod lokalnih slikara bilo presedan za sve buduće zainteresovane slikarke. Do tada ni jedna, jedina žena nije mogla na šegrtovanje u pravi slikarsi atelje, a znamo da se jedino na taj način moglo napredovati i sticati klijentela. Drugo, u Rimu ju je primetio Mikelanđelo, prepoznao njen talenat i obučavao je, dakle bila je učenica jednog od najvećih majstora renesanse. Treće, pozvana je na dvor Filipa II od Španije u Madrid gde je bila dvorska slikarka, ali sa titulom „kraljičina pratilja“, jer u to vreme nije bilo zamislivo da žena može da ima titulu dvorskog slikara. Ona je mesto i posao imala, ali je titula izostala. Ako sve to nije dovoljno da u jednoj ozbiljnoj enciklopediji bude napisano više od četiri reda i konstatacije gde je i kada rođena i umrla, ne znam šta jeste. Neko bi pomsilio da je činjenica da je ona začetnik teme „portret razgovora“ u slikarstvu dovoljno važna, biće da nije. Kada joj je vid oslabio svoje bogatstvo je iskoristila da bude patron umetnicama i umetnicima i time otvorila put budućim generacijama talentovanih žena. Čak ni to joj nije donelo mesto u Enciklopediji likovnih umetnosti. Sva sreća danas imamo Vikipediju, koja nije uvek najpouzdaniji izvor informacija, ali ih ima i često su poprilično istinite.
Atoportret
Propecija De Rosi je zaslužila pominjanje u Vazarijevoj knjizi, kao izvrsna skulptorka, prva među ženama u to vreme, ali ne i u Enciklopediji. Iako iz porodice u kojoj nije bilo umetnika, što joj je otežavalo usavršavanje uspela je da zauzme mesto profesionalne vajarke koja je pobeđivala na konkursima za izradu oltara ili ukrasa za fasade. Da bi stekla iskustvo vežbala je na košticama od breskve, šljive ili kajsije.
Slika iz 1822. predstavlja Propeciju sa svojim dovršenim delom
Period renesanse bio je buđenje tj. preporod kulture i umetnosti pod uticajem „ponovnog“ otkrivanja antičke umetnosti, filosofije, kulture. Znanje, učenost, informisanost ponovo je zauzelo važno mesto te je osoba od integriteta morala da bude vešta u mnogo čemu i da poznaje mnoge nauke i umetničke grane. U to doba nastaju prvi univerziteti, slobodno se može reći da „cveta hiljadu cvetova“. Žene, jasno iz onih viših slojeva, bile su obrazovane i shvatale su važnost obrazovanja, neke poput Kristine Pizanske (Christine de Pizan) bile su i filosofkinje i dvorske spisateljice. Srpska knjeginja Milica bila je takođe obrazovana žena i potrudila se da svoju decu i budućeg despota Stefana dobro obrazuje i uputi u državničke tajne i tajne diplomatije. Ipak o svima njima malo je zapisa, malo je zvaničnih i pouzdanih dokumenata, a i ono što postoji do pre dve, tri decenije nije bilo iskorišćeno.
Opet i u ovoj priči nedostaje deo o umetnicama koje su stvarale i bile brilijantne u onome što se karakteriše kao „niža kategorija“ umetnosti poput tapiserija, iluminiranih rukopisa, veza. Zašto je to tako verovatno nikada nećemo odgonetnuti, ali možemo o tome da razmišljamo i da istražujemo.
U sledećjoj priči pokušaćemo da bacimo malo svetla na uslove u kojima su stvarale i sa kojim su se preprekama likovne umetnice susretale, ali i kako su ih prevazilazile.
205