potica

SENTIMENTALNO PUTOVANJE

Vreme zimskih praznika, bar kod mene, obavezno podrazumeva sentimentalna putovanja kroz vreme. Sećanja na one koji više nisu sa nama, a značili su nam puno, sitnice koje nas na njih podsećaju i žal što nisu tu da podelimo sa njima sve ono što smo proživeli tokom godine koja se upravo završava ili se upravo završila. Može biti tužno, ali zapravo je više setno i prijatno, prizvati ih bar u sećanju ako drugačije ne može.

Ni ova Nova godina i praznici oko nje nije ništa drugačija u tom smislu. Razmišljajući o slatkišima koje bih mogla da pravim tokom ovih praznika pomislih na Poticu, slovenačku varijantu štrudle, a pomisao na poticu odvela me je do tetka Bože, tatine mlađe sestre (po čijem receptu je već godinama spremam), pa preko potice i tetka Bože do moje mame i gibanice. Ne nije zabuna i nije nelogično samo ako se pročita priča koja sledi.

Moja tetka Boža živela je u Ljubljani. U neko drugo vreme, čak u prošlom XX veku, glavni grad Slovenije bio je nekako bliži nego što je to danas, valjda zato što smo bili ista država. Bilo kako bilo, mama, tata i ja smo često odlazili tetki u posetu, a ništa ređe dolazila je i ona kod nas. Često se putovalo kolima, a boga mi i vozom. U to vreme pored ostalih vozova od Beograda do Ljubljane (i obrnuto) najbrže i najelegantnije se stizalo Sava ekspresom, poslovnim vozom. Iz Beograda je kretao u 15,05, stajao je samo u Zagrebu, i u Ljubljanu je stizao u 22,00 sata. Tačno u minut. Iz Ljubljane je kretao u 24,30 i u Beograd stizao u 07,30. Tačno u minut. A u vozu! Kao u avionu, stjuardese u lepim plavim uniformama sa kolicima punih svakoraznih ponuda, što za iće, što za piće. Kupei lepi, komotni, čisti, sedišta od crvenog pliša. Sa zvučnika lagana muzikica. Ma milina.

Ništa posebno, putovali mi kao i mnogi drugi, što poslovni ljudi, što svi drugi. Međutim, mi smo svi mnogo voleli poticu, naročito onu koju je pravila tetka Boža, a ona i njena ćerka Katarina, mnogo su volele gibanicu kako je spremala moja mama. Samim tim bilo je više nego logično da se potica/gibanica nosi kao mali prezent, da ne kažem poklon. Pomislio bi čovek ništa lakše, spakuje se recimo začin pehtran (ključni sastojak za fil sa slatkim sirom u potici), ostalo ima svaka kuća, brašno, jaja, šećer… pa se u kući u koju se u goste dolazilo ista tj. potica spremi. Tako i na drugu stranu ponesu se kore za gibanicu, šumadijski sir, a resto ima tamo pa se gibanica tamo zgotovi.

Eeee, što jednostavno kad može komplikovano. Svaka od dve domaćice (tetka i mama) je tvrdila da nije to to i da nije isto ako se spremi u svojoj kući pa se nosi gotovo. Dobro, ima neke logike, ako već nosiš poklon onda je poklon komplet a ne iz delova. Opet bi čovek pomislio ništa lakše, spremi se prethodni dan pa se fino ohlađeno upakuje i divota. I ponovo bi taj čovek pogrešno pomislio, zašto logično i lako kad može sve naopako.

Scenario u dve kuće udaljne reda 500 km bio je skoro pa identičan.

U Ljubljani pravljenje potice započinjalo je kasno po podne, da ne kažem pred veče da bi bila sveža, fina i topla kada se unese u voz. Testo treba da nadođe, pa fil da se spremi pa da se peče lepo i dugo na tihoj vatrici… Kako to obično biva, barem u našoj familiji, vazda je „mnogo htela, mnogo započela“ te to kasno po podne biva mnogo kasno, zapravo je više veče. Samim tim priprema legendarnog slatkiša od kiselog testa protiče u, najblaže rečeno, nervozi. Trčka se po kuhinji, podstiče se razgovorom testo da narasta (kao da pa ono čuje i može da reaguje!), muti se fil sa sirom, jajima, šećerom, pehtranom… Naraslo testo se premešuje, razvlači, pa se malkoc više razvuče, pa je malkoc mekše, što podiže temperaturu i nervozu, filuje se i zarolava. Tada nastupa ključni momenat kada zarolano testo treba prebaciti u pleh. Kako je govorila moja sestra Katarina, zvana Katica, ona tada nije ulazila u kuhinju jer nije bilo mesta od silne gužve. Na pitanje: „Kakve pobogu gužve kada ste samo vas dve u kući?“ Odgovor je bio: „Mama i svi sveti se gužvaju“. Što bi značilo da je u toj delikatnoj operaciji tetka u pomoć zvala sve svete sa neba i iz okruženja, dobro nije baš u pomoć više u onom drugom smislu im je poručivala da je ostave na miru da prebaci „prokletu“ poticu, a da se ne raspadne. Nakon kraćeg otimanja testa i rasprave sa svecima potica je konačno završavala u plehu, a zatim u rerni gde se pekla onoliko koliko je trebalo. Jasno je potpuno da je to vreme izgledalo mnogo duže nego inače i da su tehnike ubeđivanja ponovo bile aktivirane. Onako vrela, sveže pečena potica je, uz ponovno druženje sa svecima, vađena iz rerne i sa pleha prebacivana na krpu u koju je umotavana, a onda je sve to zajedno  umotavano u aluminijumsku foliju i stavljano u torbu koja je nekako bila taman te veličine. Sledilo je trčanje po kući da se pokupe potrebne stvari, čekanje taksija koji nikako da stigne te utrčavanje u voz. U Beogradu na stanici sa svojim tatom ja sam sa najvećim nestrpljenjem iščekivala ulazak voza na peron i susret sa tetkom, sestrom i poticom.

U Beogradu se pak sve odvijalo tokom pre podneva, oko podneva pa i malkoc kasnije. Pravljenje fila za gibanicu, slaganje iste u pleh, pečenje opet dugo na tihoj vatrici. U ovom slučaju društvo svetaca je izostajalo, ali je zato tatina nervoza bila dovoljna da uzdrma ceo grad, a i šire. Naime, moj otac nije podnosio kašnjenje, a ponajmanje kretanje u poslednjem trenutku na voz/avion/autobus. Uvek je govorio „bolje da ja čekam voz nego on mene“ – što je naravno često dovodilo do toga da smo mi na železničkoj stanici npr. u Ljubljani čekali u sred noći da se voz uopšte uzev postavi na šine (kako su tada železničari govorili). I opet vađenje vrele, kipteće gibanice iz rerne sa plehom iz koga ulje prska na sve strane, u ovom trenutku u radnju se u maminom slučaju uključuje Sunce žarko i još ponešto što nikada nisam uspela da odgonetnem šta, oceđuje se višak ulja, stavlja se krpa preko gibanice i sve se opet umotava u foliju pa u torbu, koja je i na ovom kraju bila nekako baš taman za taj pleh. I ovde je naravno sledilo trčanje po kući da se pokupi sve što je neophodno za put, opominjanje moje malenkosti da ode u toalet pre polaska ne posle da kukam čim stignemo na železničku stanicu, čekanje taksija i odlazak na stanicu. Na ljubljanskoj stanici tetka i sestra čekale su nas i gibanicu.

Dokle god je postojao taj voz i dokle god smo bili jedna te ista država trjalo je utrkivanje sa vremenom i nošenje vrelih ponuda na voz. Onda su došla neka druga vremena i okolnosti te je običaj prekinut više voljom nekih drugih nego našom, ali to je za neku drugu priču. Polako jedna po jedna majstorice za poticu i gibanicu su nas napustile i ostavile da se sami snalazimo sa njihovim receptima.

Iako mi je davno, davno tetka Boža izdiktirala recept za poticu, a ja gledala puno puta kako je pravi, dugo mi je trebalo da se odvažim da probam sama da je napravim, no kada sam konačno shvatila da je ona zaista više nikada neće spremiti ni za mene, ni za bilo koga drugog, odvažila sam se i probala. Prisetila sam se svih uputstava i zamišljala kako je tu da mi pomogne i uspela. Ne pravim je suviše često, ali je pravim i uživam u tome.

Što se gibanice tiče, ja to radim malo drugačije od moje mame, kad god idemo u posetu rodbini u Sloveniju ja ponesem kore i sir pa na licu mesta napravim gibanicu. Nije ništa lošija od one koju pravim kod kuće.

Ipak kako bismo imali porodičnu legendu i kako bi nastala ova priča da nije bilo njih dve: moje mame i moje tetka Bože – majstorice u kuhinji koje su verovale da tradicionalna jela mogu biti dobra samo ako ih spreme u svojim kuhinjama i na svojim šporetima. Hvala im na tome i na svemu čemu su me naučile.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>