lav

PUTOVATI NIJE LAKO, ALI AKO – BEČ

Pet dana po dolasku iz Budimpešte, od ugledne bečke organizacije, dobila sam poziv da na njihvoj završnoj godišnjoj konferenciji održim prezentaciju o neformalnom radu u Srbiji. Poziv  sam s radošću prihvatila, uprkos mučnini koju sam osetila pri pomisli da ću po drugi put u toku 20 dana morati da stojim u redu ispred još jedne ambasade zarad dobijanja odobrenja da mogu otputovati u njihovu lepu zemlju. Ponovo je ružičasta prošlost zazvonila i podsetila kako je pre 1992. bilo jednostavno putovati i to za malo pa po celom svetu, tada nam vize nisu trebale osim za po neku državu i to obično za one u koje se nije baš često išlo. U slučaju da je viza i trebala postpuak je bio mnogo jednostavniji od onog koji nam je bio nametnut od 1992. pa sve do 2009, a redovi ispred ambasada nisu postojali.

Količina papira koje je trebalo sakupiti za put u Beč tog decembra 2008. nije bila mala, a pozivari su morali poslati orginal pozivnog pisma i garanciju da baš mene zovu, da će oni da snose troškove, da ni u kom slučaju neću biti na teret njihove države i tako dalje i tako bliže. Hvala bogu pametni ljudi su izumeli kurirske službe te su bar dokumenta stizala relativno brzo i sigurno. Ostalo je samo da se čeka red kako bi se zahtev za izdavanje vize podneo, a posle i da se čeka red kako bi se pasoš sa vizom podigao i sve to po zimi i hladnoći. Kada se u obzir uzmu i revnosni službenici obezbeđenja ambasade (sve naši momci nalik svakom obezbeđenju na svetu crnih uniformi, širokih pleća i uskih čela) koji teško da su ikada čuli za pristojnost i ljubaznost, ceo proces je zaista bio mučan i ponižavajući. „U inat i uprkos svemu“, kako je to lepo rečeno u sloganu za promociju nove sezone Beogradske filharmonije, ponovo sam se upustila u poduhvat „viza 2008 drugi put“ i u razumnom roku od 5 dana posao  obavila.

Ovoga puta do Beča ću ići sa čovekom svog života i ocem naše dece, naravno kolima. To je i dalje najjeftiniji način putovanja, a mi ćemo ponovo iskoristiti priliku da u povratku skrenemo s puta i provedemo nekoliko dana kod moje rodbine u Mariboru (kad smo već tu).

Ideja i želja je bila da krenemo što ranije kako bi u Beč stigli u kasnim po podnevnim satima, da bi se odmorili, šetali i uživali. Sudbina je ipak drugačije htela. Prvo se ispostavilo da čovek moj ima hitan sastanak u redakciji, a onda se celoj zavrzlami priključio još i moj nenadani ali neodložni sastanak sa potencijalnim donatorima oko projekta koji je moja organizacija predložila i koji je ušao u uži izbor za finansiranje. Jasno je bilo da odlaganja bilo koja od ta dva zadatka nema i da će naš polazak biti ozbiljno pomeren. Sve u svemu na put smo konačno krenuli oko tri sata posle podne. Vredi napomenuti da ni noć pre tog dana nije bila od onih mirnih sa odlaskom na rani počinak.

Iscrpljeni od prethodne noći, dotučeni ne baš kratkim i veoma zahtevnim sastancima tešili smo se kako razdaljina nije prevelika, kako je ipak sve auto-put pa se može relativno brzo i bezbedno putovati, a kako ćemo sve vreme voziti po mraku nije ni važno što ćemo biti na  auto-putu bez mogućnosti razgledanja okoline.

Sve je teklo solidno do ispred Budimpešte, tada je prvi put muž spomenuo kako je jako umoran, te kako ćemo morati da napravimo ozbiljnu pauzu. Ništa zato, pa ne moramo stići u određeno vreme. Kada smo se našli na obilaznici oko Budimpešte u nepreglednoj koloni autombila ispred i iza nas i kamiona s naše desne strane, a betonske ograde s leve, sa farovima iz suprotnog pravca koji zaslepljuju i ne prestaju, a crvenim stop svetilima ispred obadvoje smo osetili skoro pa klaustrofobiju i neverovatnu napetost, kao kada se čovek nađe u masi okupljenoj na trgu pa ne vidi ni gde je ni kuda ga masa nosi. Jedva smo dočekali da se ta silna metalna masa automobila malo razredi i raziđe u raznim pravcima, a onda i prvu veću benzinsku stanicu uz koju se nalazio i veliki, lep motel. Kako je Zoran bio na ivici iscrpljenosti dogovor je bio, ako kafa ne pomogne da mu se glava razbistri te povrati snaga i koncentracija prespavaćemo u tom motelu i sutradan ujutru stići do Beča, iovako ne moram da se pojavim pre 13 sati.

Kako smo kročili u restoran motela, uređen po preporukama najnovijih časopisa za unutrašnju dekoraciju raskošno u bež, belim i zlatnim tonovima, sa predivnim čašama, tanjirima i escajgom, meni je nešto zazvonilo na uzbunu. Nekada davno moteli pored prometnih puteva bili su mesto za odmor umornih kamiondžija koji prelaze stotine i hiljade kilometara, ali da se ne lažemo, osim hrane, pića i muzike nudili su i razonodu drugačije vrste. Meni je unutrašnji detektor govorio da iako ulicakno ovo mesto ima istu namenu. Po starom dobrom običaju moj muž nije mi poverovao. Uostalom kao da smo imali nekog ozbiljnog izbora, on je bio umoran a ovde se čovek mogao odmoriti.

Čekajući dupli espreso za njega i sok za mene razgledala sam po sali. Tu i tamo po neki gost, pretežno kamiondžije (sic!) i tri devojke, ne baš u cvetu mladosti. Dve od tih devojaka su večerale za stolom preko puta našeg, a treća je sa ne baš preterano elana zabavljala jednog od kamiondžija, jedna od dve koje su večerale je netremice posmatrala mog čoveka. Diskretno sam mu skrenula pažnju na tu činjenicu dokazujući da sam bila u pravu, no teško je njemu priznati da je u krivu pa se opirao i tvrdio da je to čista slučajnost i da je to zato što je on markantna ličnosti i već slično. Ne prođe ni pet minuta kad se pojavi konobar i na nekoj vrsti engleskog jezika upita ga da li bi prihvatio piće koje mu ona „mlada dama“ šalje. Nema te mere kojom se može izmeriti njegova zabezeknutost i ono što sam osetla gledajući njegov izraz. Bilo bi nepristojno reći kako sam u tom trenutku likovala u sebi, ali i lagati je greh, pa ću reći da jesam. Konobar je strpljivo čekao na odgovor, što je dodatno zbunilo moga čoveka i oca moje dece pa je preletao pogledom od konboara preko devojke do mene, ali se ništa nije događalo. Konobar je čekao i izgledao veoma službeno, naviknuto na ovakve situacije, devojka se smešila i čekala odgovor, a meni je došlo da prasnem u najglasniji smeh na svetu. Nisam. Minut dug kao večnost je konačno prošao i on je smušeno odgovorio da se zahvaljuje na ponudi ali da ne hvala, konobar se povukao, a ja sam sebi dozovolila da se što je moguće diskretnije nasmejem. Popili smo ono što smo naručili, a da li dupli espreso, da li neobična ponuda pomogli su povratku snage i koncentracije kod vozača te smo nastavili put do Beča i uz pomoć Nataše, predstavnice globalnog pozicionog sistema, srećno stigli u najlepši i „najbečkiji“ pansion u centru grada.

Nakon već opisane filmske scene u mađaraskom motelu pored benzinske stanice resto puta je proteklo besprekorno, a naša vesela Nataša dovela nas je sa hirurškom preciznošću ispred vrata pansiona Baltic u centru grada u kome smo imali rezervisane sobe. Bilo je 10 sati uveče, mi smo bili poprilično umorni, ali ulazak u pansion i sobu potpuno su me „bacili na kolena“.

Auto smo parkirali jedva, problem koji je poznat svakom živom stvoru na planeti zemaljskoj, ali smo ga ipak parkirali blizu zgrade u kojoj je pansion, stare zgrade s početka XX veka u arhitektonskom stilu secesije, stilu koji po meni nema premca u arhitekturi, unutrašnjoj dekoraciji i zanatstvu, stilu koji je nastao u austro-ugarskoj prestonici, prohujao svetom kao vihor tokom deset, petanest godina i ostavio neizbrisivog traga, stilu koji je bio inspiracija i tema mog diplomskog rada. Ulazak u kuću zidanu tada i tim stilom toliko me je oraspoložio i uzbudio da sam počela da zamuckujem i mahnito da okrećem glavu oko sebe već na samom ulaznom stepeništu, a kada smo stigli u glavni hol zgrade odakle su kretale neopisive elipsaste, velike stepenice sa metalnim gelenderima floralnih motiva i besprekornim drvenim rukohvatom okružene prozorima neverovatne visine, sa zidovima do pola prekrivenim najmaštovitijim reljefnim keramičkim pločicama sa patinom vremena, skoro sam ostala bez daha. Do te mere da je moj čovek morao da me pridrži i podseti da disanje nije izmišljeno bez razloga i da nam ono omogućava da budemo pri svesti i živi. Naslonjena na njega poslušala sam savet i udahnula polako i duboko nekoliko puta, što je pomoglo da postanem stabilnija i razboritija. Otišli smo do vrata pola drvenih, pola staklenih iznad kojih je pisalo Rezeption ili recepcija na srpskom. Iza vrata me je tek dočekalo iznenađenje, veoma visok, potpuno sed gospodin od svojih blizu 80-tak godina u besprekornim sivim štofanim pantalaonama i par nijansi tamnije sivom džemperu sedeo je iza velikog drvenog pisaćeg stola, naravno, iz istog perioda u kome je građena i kuća, naklonio je glavu i ljubazno rekao: „Guten Abend“. Pogled na supruga iza mene bio je dovoljan da me podseti na važnost disanja u ljudskom životu. Ljubazno sam se nasmešila i odgovorila sa „Guten abend, Sprechen Sie Englisch möglicherweise?“ (dobro veče, da ne govorite možda engleski), samo zato što je moj nemački nekako zarđao, a i više sam ga u životu koristila da čitam svu moguću i nemoguću literaturu o mom apsolutno najomiljenijem arhitektonskom stilu no da ga govorim. Odgovor je bio „Of course, how can I help you?“ (Naravno, kako Vam mogu pomoći?). I tako je započeo naš knjiški uglađen razgovor. Iza njega u maloj prostoriji u kojoj je boravio zidovi su bili popunjeni masivnim drvenim policama na kojima su bili redovi knjiga, turističkih brošura, časopisa i svega onoga što bi gost moga poželeti u trenutcima odmora. Dobili smo ključ od sobe i objašnjenje da ako nam se ujutru na vetrobranskom staklu auta ispod brisača nađe opomena za neplaćen parking da donesemo njemu jer oni imaju dogovor sa parking servisom za automobile njihovih gostiju, jeste i naši hoteli, moteli i pansioni isto, ha!

Naša soba se nalazila na drugom spratu, gde je bila i većina soba, jer je dobru polovoinu prvog sprata zauzimala trpezarija u kojoj se služio doručak. Ako sam do tada morala da se prisećam lekcija o disanju pogled na sobu je iziskivao potrebu za ozbiljnim predavanjem i ubeđivanjem da udahnem i dišem. Treperila sam kao prut i disala jako kratko i brzo, a oči nisam znala na koju stranu da okrenem. Kreveti, ormani, noćni stočići, prozori, noćne lampe, luster, plafon sobe, zaista šta prvo dotaći, šta prvo pogledati. Sve škripavo, staro, korišćeno, a opet savršeno. Kreveti sa velikim uzglavljima i još većim „podnožnim“ daskama ukrašenim izuvijanim granolikim linijama, ormari i noćni stočići ukrašeni istim linijama i stilizovanim cvetovima, stolice sa naslonima u obliku zamotane grane, luster i noćne lampe poput zvončića. Dok sam ja željno upijala sve krivudave oblike i prepoznavala motive moj čovek je ustanovio kako će njegovo spavanje na tom „ekstravagantnom“ krevetu biti nemoguće. Trgla sam se i već bila spremna na svađu kada sam primetila ono na šta je pokazivao rukom, iako neverovatno maštovito i zanatski izuzetno ukrašena „podnožna“ daska kreveta bila je nepremostiva prepreka, ljudi s početka XX veka su očigledno bili u proseku bitno niži od današnjih, a on i od današnjeg proseka odudara kao Njegoš od ondašnjeg. Na svu sreću u sobi je neprimetan u uglu pored prozora stajao običan, savremeni, ravan otoman bez ikavih dodataka, samo dušek na dasci sa nožicama, ni njegova dužina nije baš bila odgovarajuća, ali bar nije imao ogradu, problem spavanja rešen.

Na preporuku uglađenog gospodina sa recepcije glad i žeđ smo otišli da utopimo u obližnjem studentskom kampusu to jest studentskom domu nedaleko od pansiona. Kao i većina građevina u užem i širem centru grada Beča i ovaj kompleks zgrada nije izgrađen juče, u konkretnom slučaju kompleks zgrada koji čini ceo kvart a danas je studentsko carstvo sagrađen je u XVIII veku. Stamena građevina sa širokom, veoma širokom osnovom i zidovima koji se sužavaju kako zgrada raste prema krovu, sa drvenim duplim prozorima, ne prevelikim i krovom pokrivenim crepovima. Zgrade čine veliki kvadrat sa unutrašnjim dvorištem i kapijom na svakoj strani sveta, što znači da se u kompleks može ući iz četiri ulice. Iako je odavno prošlo deset sati uveče i ponoć se ozbiljno približava unutar zgrada je živo i veselo. Za dve nedelje stiže Božić te je sve ukrašeno shodno toj prilici, na tankoj granici kiča, ali uostalom zar to nije baš ono što neki prostor čini toplim, neznatna količina kiča. U dvorištu kompleksa je mali božićni sajam, kao i svaki drugi, ali sa nešto veselijom publikom. U prizemlju tri od četiri zgrade su restorani koji izgledaju kao iz vremena revolucionarne 1848, drvenih stolova i klupa, drvenih greda, ciglenih i kamenih šankova, buka, vreva, malo savremena elektrika, malo sveće, malo petrolejke, ko stoji, ko sedi, konobari sa dugim crnim keceljama se provlače među gostima sa kriglama piva iznad glava, jedina razlika je u tome što su sredinom XIX veka prostorije zasigurno bile zadimljene i zaduvanjene, a danas u skladu sa zakonima koji se brinu o ljudskom zdravlju takvog dima nema, samo isparenja pića, dim sveća i ponešto ljudskih isparenja. Gledam u stolove i nazirem muškarce u kaputima do kolena sa veoma visokim i čvrstim kragnama lagano strukiranim, sa belim okovratnicima ili maramama, sa prslucima, sa brkovima i bakenbardima, čujem ih kako viču, smišljaju urote i nazdravljaju svojim nacijama i oslobađanju od neprijateljskoj jarma, sloveni koji se ujedinjuju, izučavaju svoje jezike, osavremenjavaju svoja znanja, zamišljaju kako će svu silu novih tehnologija doneti u svoje potlačene, osiromašene i zaostale zemlje i kako će pokrenuti do tada ne viđen napredak, gledam i vidim mladiće i devojke u farmerkama, uniformi savremenog doba, majcama, košuljama ludih boja, minđuše na svim mogućim i nemogućim mestima, marame, boje na licu, osmesi, čaše u rukama, zavere protiv zlih osvajača zemljinih lepota i izvora svekolikog ljudskog života, mladi ljudi sa svih strana sveta u pobuni protiv nametnutih autoriteta sa željama i verom da su baš oni ti koji će napaćenoj planeti doneti oporavak i napredak. Sve je isto samo su teme i kostimi drugačiji. Pokušavamo da nađemo parče prostora u restoranima, ali nam ne polazi za rukom, no ljubazna studentkinja ogromnih crnih očiju i milog lica toplo nas savetuje da probamo u dvorištu gde je lokalna pivara (da, da, studentski dom ima svoju pivaru, gde proizvodi svoje pivo) postavila ogromne šatore pa je tu verovatnije da će biti mesta, zahvaljujemo i odlazimo do šatora. Unutra nebrojeni i veoma dugački drveni stolovi i klupe raspoređeni u 3 šatora, montažni šankovi, konobari u istim dugim crnim keceljama i puno, puno ljudi, što studenata, što onih koji su to davno bili, a možda nikada i nisu. Smeh, žagor, čangrljanje escajga i kucanje čaša, prijatno ali manje revolucionarno. Pronalazimo mesto za jednim stolom, ljubazno tražimo dobrenje da se priključimo društvu i dobijamo najveseliji poziv da im se svakako priključimo jer kada su ljudi dobre volje ima mesta za svakoga (što bi kod nas u Srbiji rekli kad čeljad nije besna ni kuća nije tesna). Razgovor započinje spontano, teče lagano i vrlo brzo svi dižemo čaše, ko sa pivom, ko sa vinom kucamo se, nazdravljamo jedni drugima, Evropi, Srbiji, svetu, zdravlju i veselim ljudima. Na njihovu preporuku naručujemo lokalne wurst (kobasice) i sauerkraut (kiseli kupus), samo jedan pogled između mene i čoveka mog bio je dovoljan da padnemo u neoubzdan smeh. Na pitanje ljubaznih domaćina o čemu se radi našli smo se u pravoj nevolji, kako veoma mladim ljudima, austrijancima prepričati prastari crtani film o Peri Detliću (naš prevod naziva američkog crtanog filma iz prve polovine XX veka u orginalu WoodyWoodpecker) kada se dotični detlić našao u Švajcarskoj i završio u kući čoveka koji pravi satove sa kukavicama i želi da ga stavi u isti, pri tom sve se dešava u nemačkom kantonu te časovničar govori nemački, zapravo engleski sa nemačkim naglaskom u orginalu, a u našoj genijalnoj nadsinhronizaciji ponemčeni srpski. Scena koja nas je nasmejala do suza  to veče se logično odigrava kada časovničar seda da večera i Peri kaže u našoj nadsinhronizaciji: „ti nisi pio dopra, tako za mene kobasica na kiseli kupus, a za tebe kobasica nihtc“. Prtetpostavljam da su mnogi zaboravili taj crtani film, ali u našoj kući iz nekog razloga scena sa „kobasica na kiseli kupus“ postala je legenda i upotrebljiva u svim mogućim i nemogućim situacijama. Naši sinovi su tu „pretnju“ slušali od malena, čini mi se da su prvo naučili da kažu „a za tebe kobasica nihtc“ nego bilo šta drugo. Nismo dakle, ni pokušali da objasnimo samo smo rekli da smo se setili nečega i da nam je tako lepo i prijatno sa njima, bili su zadovoljni objašnjenjem i još jedna tura pića i čaša uvis bila je neizbežna.

Uživali smo kao retko kad i ostali zaista dugo, dugo u prijatnom društvu studenata iako smo zapravo bili veoma umorni od prethodne noći, jutarnjih sastanaka i putovanja. Izgleda da su onaj mađarski espreso i bečka atmosfera ipak pomgli i ulili nam novu energiju. Šetnja u kasnim noćnim satima do pansiona po pustim bečkim ulicama bila je divna uvertira za prijatan san.

Boravak u Beču decembra 2008. bio je  očaravajući. Konferencija na kojoj sam imala prezentaciju bila je kratka, učesnici su bili više nego zainteresovani da čuju ono što smo imali da kažemo te je i večera nakon bila zanimljiva, uzbudljiva i intelektualno provokativna. Užitak koji mi je tada Beč pružio teško da će biti nadmašen.

Posle uzbudljive večeri u studentskom kampusu, okrepljujućeg sna usledio je doručak u trpezariji pansiona. Oduševljenje i zaustavljanje daha se nastavilo, bela trpezarija, beli nameštaj, beli stoljnjaci, tanjiri, srebrni escajg, čajnici, ni sama ne znam šta bih pre gledala i u čemu bi pre uživala. Doručak skroman, uobičajen, tople zemičke, puter, šunka, sir, džem od kajsija, bela kafa, kafa, čaj, sok od pomorandže, ništa posebno, a opet svaki zalogaj neopisivo ukusan i osećaj nadrealan. Teško mi je da odem, a znam da moram.

U organizaciji koja me je pozvala proveli smo ugodnih dva sata i dogovor da ćemo se na određenoj adresi naći u određeno vreme kako bismo zajedno otišli na zakazanu konferenciju. Neuobičajeno mnogo vremena za razgledanje grada i uživanje. Imamo sreće i sa vremenom, iako je hladnjikavo nije dramatično hladno, ne pada ni kiša ni sneg tako da je šetnja prijatna.

Hodamo gradom polako i razmišljamo o bogatoj istoriji prestonice. Osim što je neosporni centar srednje Evrope, arheološka nalazišta na gradskom području Beča utvrđuju ga među najstarije ljudske naseobine na svetu. Po svemu sudeći ukrštanje severa i juga te istoka i zapada, plodne ravnice i Dunav bili su važni i značajni prasitorijskom čoveku kao i nama danas, a te prednosti čine ga jednom od najstarijih metropola u Evropi. Zlatno doba i procvat ovog grada počinje sa XVIII vekom i uz male prekide usled svetskih ratova traje do dana današnjeg. Kao prestonica carevine svih nacija srednje i pomalo južne Evrope bio je i ostao stecište svih tih nacija. Dolazili su u njega kao studenti željni znanja, kao radnici u potrazi za poslom, kao umetnici u potrazi za inspiracijom i znanjem ili samo mestom gde svoju umetnost mogu ponuditi onima koji je razumeju i cene te su spremni za nju odvojiti i neki novac.

Nije neobično da je kao grad baroka, klasicizma, bidermajera, umetničkih stilova koji se striktno i neumoljivo drže formi i pravila i grad jakih društvenih normi na kraju XIX i samom početku XX veka na kratko bljesnuo kao centar pobune umetnika likovnih umetnosti, ali za njima i književnosti i muzike. Sezession to jest Secesija (odcepljenje, odvajanje) kao pokret započeo je upravo tu u Beču, a onda se kao topli krem razlio po svim evropskim zemljama gde je dobijao drugačije ime i forme, ali je u osnovi bila ista želja za drugačijim, slobodnijim načinima izražavanja i manifestovanja mogućnosti i spretnosti samih majstora. Danas nas ništa više ne iznenađuje, a ponajmanje šokira, sve smo videli i doživeli, nema toga u umtenosti što može biti toliko radikalno i revolucionarno da nas može iznenaditi, zapanjiti. Umetnost nas i dalje provocira, uzbuđuje, oplemenjuje ili ne, zbunjuje, ali nas na žalost više ne može šokirati i trgnuti. Međutim, tada na početku veka, za koji će se ispostaviti da će biti iznenađujući i šokantan po mnogo čemu, umetnost naročito likovna je bila jasna, sa strogim pravilima i od nje se očekivalo oplemenjivanje, a ponekad i manje od toga čista dekoracija, nije u njoj bilo ničeg toliko uzbudljivog samo pretpostavljenog. Baš tada i u takvim okolnostima grupa umetnika poželela je nešto više poželela je slobodu i pokrenula lavinu koja će brzo utihnuti, ali će za sobom ostaviti ozbiljnog materijalnog traga i zrno iz koga će se razviti ono što danas zovemo moderna umetnost. Svakako će prvo sve šokirati, zaprepastiti, trgnuti, iznenaditi, a onda privoleti sebi i svojim neobičnostima. „Svakom vremenu njena umetnost, umetnosti njena sloboda“ bio je krik ovih umetnika.

Šetnja ovim gradom mogućnost je da se prođe kroz vekove i oseti sva moć jednog carstva, a opet nekako je sve aristokratski skromno i sa merom, mnogo manje napadno i grandiozno nego u Budimpešti, duh bidermajera kao slike racionalnog i skromnog stava prve buržuazije i dalje lebdi nad ovim gradom. Tu su i dvorci i raskošne dvorane, hoteli, parlament, a opet sve je umereno i ne napadno. „Grad po meri čoveka“ zaključio je moj čovek kao i jedna konsultantska firma koja godinama sprovodi istraživanja i objavljuje studije o kvalitetu života u svetskim metropolama koja već niz godina Beč proglašava za grad najbolji za život i to na svetu.

Gazimo lagano po ulicama grada plašeći se da „ne povredimo“ pločnik, prolazimo kroz zasvođeni deo trotoara, kad odjednom nailazimo na malu metalnu ogradicu koju čovek zatvara a onda prolazi kolona od pet lipicanera belih, vode ih muškarci u teget – zagasito crvenim uniformama, a konji su prekriveni tkaninom u istim bojama i odvode ih u veliko dvoriše oko koga su staje sa malim drvenim prozorima za svakog konja po na osob. Zbunjenost na licima prolaznika i našim, ali sva sreća nove tehnologije i sveopšti napredak doneli su nam mobilne telefone sa kamerama i na moju veliku radost uspela sam da zabeležim ovaj neobičan trenutak. Beč je grad iznenađenja i prijatnosti svake vrste.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>