Enigma srpskog slikarstva
Otac Italijan, kompozitor i pisac iz Parme, majka pijanistkinja iz Požarevca. Bruno Barili i Danica Pavlović upoznali su se za vreme njenih studija, zavoleli, venčali i dobili ćerku Milenu – slikarku.
Milena Pavlović Barili dugo je bila tajna za istoričare i ljubitelje umetnosti u Srbiji. Sve do 50-tih godina prošlog veka kada slikar, kritičar, istoričar umetnosti i osnivač Muzeja savremene umetnosti Miodrag B. Protić objavljuje napis u NIN-u o slikarki poreklom iz Srbije preminuloj u „velikom svetu“ u Njujorku. Usledila je i prva izložba njenih radova i publika je dobila na poklon život i delo i dan danas intrigantne.
Milena nije ni mogla biti drugačija. Sakupila je u sebi sve što je bilo ponudjeno, sve talente i svu lakoću življenja jedne Italije, ali i večitu tugu i težinu, misaonost i tradiciju jedne male Srbije. Sve ali baš sve. Nije joj bilo lako. Verovatno je zato i njen lik bio toliko neproziran. Ne može se reći da je bila lepa, bar ne onakako kako to danas zamišljamo, ali je nosila neku senku i maglu oko sebe. Krupnih očiju uvek elegantna i ženstvena. Prepametna i obrazovana, poliglota i erudita, sve to u samo jednoj ženi. Neverovatan lik. Fascinirala me je od prvog trenutka. Doduše tek kasnije kao slikar, ali kao osoba i kao spoj svih različitosti odmah. Učenica jednog De Kirika, koja je lekcije mističnog romantizma shvatila, prihvatila i među retkima koristila, ali kroz jednu žensku prizmu i naravno kroz svoje snove.
„Horizont je ponekada definisan zidom iza koga se diže tutnjava voza koji iščezava. Cela nostalgija beskonačnog otkriva nam se iza geometrijske preciznosti trga. Mi doživljavamo najnezaboravnije pokrete kad nam izvesni aspekti sveta, čije postojanje potpuno ignorišemo, odjednom otkriju tajne koje su nam sve vreme na domaku a koje ne možemo da vidimo jer smo suviše katkovidi, i ne možemo da osetimo jer su nam čula nedovoljno razvijena. Njihovi mrtvi glasovi s druge planete.” De Kirikov opis poezije njegovih pejsaža iz knjige Džordža Valdemara „Đorđo de Kiriko”.
Svestrana u svom slikarstvu prateći ritam i kulturu svog vremena. Poetesa u trenucima zbunjenosti i potištenosti. Ilustratorka u Vogu iz potrebe, koja je ilustraciju izdigla na nivo umetnosti. Ostavila je za sobom neiscrpnu riznicu, ne možda u količini radova, ali svakako u njihovoj raznolikosti i tajnovitosti.
Kako na primer ljubitelju slikarstva objasniti sliku nadrealističku? Lako je razmatrati formu, analizirati likovnost, povlačiti paralele kroz istoriju umetnosti, ali objasniti misao slikarke dok je slikala šta je slikala!
Možda ovako: Pokušala je da dočara svoje misli, brige, snove. Draperijom predstavlja pozornicu na kojoj se sve dešava, ona gleda svoje misli kao u snu, na pozornici. U gornjem levom uglu, više u pozadini antičko poprsje, verovatno kao simbol Italije zemlje njenog oca i simbol perioda svog života koji je provela tamo, gde je učila slikarstvo. U donjem desnom uglu, opet više u pozadini brežuljak i tarabica, drvena, kao oko kuće njenog dede u Požarevcu, znači predstavlja njeno detinjstvo i život sa majkom u tom gradu. U centralnom delu slike Veliki gusani radijator, kakvi su 30-tih godina pravljeni u svetu, kao novo dostignuće i kao simbol za njen život u novom svetu. Otišla je u Njujork, na sasvim drugi kontinent, u nešto potpuno novo i drugačije, ostavila za sobom Evropu sa svim njenim suprotnostima i tradicijama. Ali pati seća se i nosi u sebi sve to i čezne. Pokušava da ostavi trag svojih misli.
Ili ovako: Slika sa omota ploče i plakata za premijeru opere par nedelja pre njene smrti. Žena u crnom, ali ne zamišljena već božanski mirna, tačnije pomirena sa sudbinom i plamteće crvena ruža na grudima isijava, žeže, topi. Umrla je malo iza toga od srčanog udara. Da li je slutila, da li se već pomirila sa onim što je čeka, mlada žena koja svesno napušta ovaj svet. Da li je ovim prikazom rekla da zna za kraj?
„Sudbina ove umetnice, koja se dolaskom u Pariz 1932. godine definitivno opredelila da u samom središtu umetničkog sveta nađe svoje mesto, podseća pomalo na sudbinu junaka antičke drame koji kroz izazove i iskušenja pokušava da prevaziđe okolnosti koje su prethodile njegovom rođenju i tako promeni svoju sudbinu. U njenom slučaju te okolnosti predstavljale su različite kulture njenih roditelja, srpska i italijanska, njihovi različiti karakteri i životni modeli koji su joj na neki način bili podjednako bliski i koji su, kao unutrašnje podvostručenje, dvojnost, dvoglasje, ili dvosmislenost, bili prisutni sve do tragičnog kraja, podjednako u njenom delu i njenom životu.
U istoj meri sudbinu Milene Pavlović Barili obeležila je i bolest srca sa kojom je živela od najranijeg detinjstva i od koje je umral u 36. godini. Opravdano je pretpostaviti da su slabost tela i neizvestnost svakog narednog dana usled moguće nagle smrti nametnuli izvesnu relativnost i hitnost življenja koji su morali imati značajnog uticaja na njen rad.
Sve to doprinelo je da se biografija Milene Pavlović Barili bitno razlikuje od biografskog modela drugih srpskih umetnika između dva svetska rata, a koje su najčešće karakterisali završena likovna akademija u Minhenu ili Budimpešti, usavršavanje u Parizu, posao nastavnika likovnih veština u školi i mnogobrojne molbe i žalbe ministru prosvete radi odsustva, usavršavanja, povišice, premeštaja i sl.” – Olivera Janković „Milena Pavlović Barili”, Biblioteka Žene u srpskom slikarstvu, Beograd 2001.
„Sve je u Mileninom životu izutetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj” – napisao je Miodrag B. Protić. Rekla bih i „život posle smrti”.
527