KLASIČNO I SIMBOLIČNO

Klasično i simbolično, prstenje i minđuše od antike do srednjeg veka

Kako to već dobri običaji nalažu svake godine početkom novembra u Muzeju primenjene umetnosti se povodom Dana muzeja otvara značajna studijska izložba – ove godine izložba pod nazivom ‘Klasično i simbolično, prstenje i minđuše od antike do srednjeg veka’. Na otvaranju, na žalost, nisam bila ali sam se eto po snegu i vejavici, e da bi se nekako iskupila, zaputila do Muzeja na čašicu razgovora sa autorkom ovogodišnje izložbe. O nakitu, izložbi, srednjem veku, srebru i ponečemu još razgovarala sam sa Milom Gajić višim kustosom Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu.

LEPOTA ŽIVOTA: Pred nama je  plod zahtevnog istraživanja, ili bar jedan njegov deo

Moglo bi se tako reći. Izložba je nastala kao rezultat istraživanja veza između nakita antičke i srednjovekovne epohe. Samo istraživanje bilo je zasnovano na mnogo širim okvirima, na različitima formama nakita  iz različitih kolekcija, državnih i privatnih. Sama izložba predstavlja jedan uži segment ove teme. Zasnovana je na materijalu iz naše Zbirke metala i nakita (Muzeja primenjene umetnosti – prim. LŽ) uz jednu manju, ali dragocenu pozajmicu antičkih predmeta iz arheološke zbirke Istorijskog muzeja Srbije.

Za ovu priliku izabrane su dve osnovne forme nakita, prstenje i minđuše, iz dva razloga. Prvo, reč je o najpopularnijim formama nakita, drugo, one su najzastupljenije u našoj zbirci.

Da razjasnimo na samom početku – minđuše i naušnice nisu isto?

Mi koji se bavimo nakitom i istorijom nakita pravimo razliku prilikom upotrebe ovih termina: da li je reč o minđušama, koje se provlače kroz uho, ili o naušnicama koje svojom formom, težinom, složenošću strukture, zahtevaju da se nose na dekorativnim trakama ili lancima koji su bili deo oglavlja (ukrasa glave), te su naušnice visile u visini uha, „na uhu“. Primećujem da su posetioci izložbe potpuno usvojili ovu razliku, mada se ta dva termina u svakodnevici često koriste kao sinonimi.

Naslov Klasično i simbolično?

Proizašao je iz same teme. Antičko doba predstavlja razdoblje u kome nastaju specifični oblici i forme nakita koje i danas prepoznajemo kao klasično nasledje.

Od svog nastanka nakit, pogotovu luksuzni, skupoceni komadi, imaju ulogu simbola. Označavali su društvenu, ekonomsku, hijerarhijsku moć, imali ulogu amajlije, ukazivali na religijski ili emotivni status vlasnika, neki su čak imali i praktičnu, upotrebnu funkciju. Složenost tih simboličnih slojeva naročito je vidljiva na prstenju, baš kao što su oblici nakita klasične epohe prisutni i živi u nakitu srednjeg veka. To preplitanje, srednjovekovno „čitanje“ antičkog nasledja  smo pokušali da ilustrujemo ovom  izložbom i pratećim katalogom.

Od kako je sveta i veka nakit je deo života čoveka. Čovek ga je pravio paralelno sa oruđem i oružjem

Potreba čoveka za ukrašavanjem postoji oduvek. Od najranijih, različitih ukrasa koji su oblikom,  bojom, zveckanjem, bukom i ulepšavali čoveka ali i odgonili zle sile, do svesti o vrednosti skupocenog nakita, njegove simbolike, spoznaje da njegovim nošenjem izlazite is svakodnevne realnosti.

Da li je u antičkom i srednjovekovnom nakitu postojala vidljiva razlika između muškog i ženskog, posebno prstenja?

Dobro pitanje. Kada je prstenje u pitanju, to nije uvek baš lako reći. Nema dilema kada su u pitanju pečatnjaci sa imenom ili titulom vlasnika, ili masivno viteško ili streličarsko prstenje. Ali pojedini dekorativni ili simbolični motivi mogli bi različito da se protumače, te nije uvek lako reći kome je prsten bio namenjen.

Da li se za primere srednjovekovnog nakita na izložbi zna ko ih je izradio? Da li su to bili domaći majstori ili možda neke poznate evropske zanatlije?

Prstenje koje se može videti na ovoj izložbi najvećim delom je nastalo na teritoriji srpske srednjovekovne države, pre svega moram da pomenem prstenje koje se pripisuje novobrdskim[1] zlatarskim radionicama. Ne može se pojedinačno reći za svaki komad koji majstor ga je uradio, ali se na osnovu analogija, motiva koji se pojavljuju, načina ukrašavanja, dekorativnim elementima može prepoznati stil jednog zlatarskog centra, kakvo je bilo Novo Brdo.

Srednjovekovni izvori pominju razna imena zlatara, ali sa današnjeg stanovišta teško je reći da je baš neki određeni komad uradio određeni zanatlija.

Ali se može reći sa sigurnošću da je određeni komad nakita iz te i te radionice

Da, to može. Pre svega zahvaljujući sistematskim arheološkim iskopavanjima i dokumentovanim nalazima iz srpskih kolekcija. Vrše se poređenja sa materijalom nadjenim in situ, nalaze se dodirne tačke, motivi, stil, te se onda može reći da određeni komad pripada specifičnom podneblju, radionici ili vremenu.

Izrada nakita dobro ilustruje koliko je doba srednjeg veka bilo zapravo otvoreno, koliko su se uticaji širili i ljudi putovali, saznavali, trgovali

Apsolutno. Ekonomski napredak srpske srednjevekovne države podrazumevao je živu trgovačku i svaku drugu komunikaciju. Pre svega sa jadranskim primorjem i susednim zemljama, Zapadnom Evropom, podjednako kao i sa Vizantijom. U pitanju je bila jedna živa ekonomska, trgovačka, ali i umetnička i zanatska komunikacija i razmena. Mnogo više nego ono što mi mislimo.

Upravo predmeti primenjene umetnosti predstavljaju tragove materijalne kulture koji  svedoče o mešanju različitih uticaja iz različitih umetničkih i zanatskih sredina, i Zapada i Istoka. Oni su živi pokazatelji ukusa, ekonomske moći tadašnjih naručilaca, uzora, mode…

To možemo videti i na primerima tkanina, ilustrovanih  na vladarskim i vlasteoskim portretima na srednjovekovnom fresko slikarstvu, gde nalazimo raskošne materijale koji su se donosili iz Italije. Tako je putovao i nakit.

Protok materijala i mešanje različitih uticaja odvijao se pre svega preko jadranskih gradova, Kotora i Dubrovnika.

Da li je srednjovekovni nakit izrađivan u Srbiji više bio u srebru, s obzirom na rudnike srebra ili u zlatu?

Tu dominaciju srebrnog nakita na izložbi publika odmah prepoznaje, što se naravno direktno mora povezati sa životom i radom rudnika srebra u srednjovekovnoj Srbiji.

Naravno opet skrećem pažnju na Novo Brdo kao jedan od najvećih i najznačajnijih rudnika srebra s obzirom na to da je tu eksploatisano takozvano ’glamsko’ srebro, to je srebro koje u sebi ima veliki procenat zlata, glavni izvozni proizvod toga doba.

Osim činjenice da su postojali rudnici srebra pa je i logično da je više nakita od tog plemenitog metala, da li je možda i tehnologija izrade uticala?

Ne, tehnologije obrade metala su univerzalne. Od oblikovnih tehnika livenja ili kovanja, do ukrasnih tehnika. Vrsta metala ne diktira oblikovni proces. Izgled predmeta je zavisio od fizičkih osobina metala i od veštine majstora.

Miroslava Petrović Balubdžić, autorka postavke, doprinela je da sami po sebi upečatljivi izložbeni primerci dobiju novu dimenziju i uvuku nas neprimetno u svoj svet, vodeći nas lagano od antike do srednjeg veka. Mislim da nije potrebno pričati o tome koliko je svaki komad zapravo savremen i kako bi se mogao naći u bilo čijoj kutijici.

Izložba traje do 31. januara 2019, ali se šuška da bi mogla biti produžena i na februar. Ne rizikujte, svratite i uživajte, naučite ponešto i maštajte. Tokom januara svakog petka u 18 sati možete kroz izložbu proći i uz stručno vođenje. Priuštite sebi trenutke zadovoljstva, zaslužili ste.

Fotografije – Majda Sikošek

[1] Novo Brdo, najveći rudnik srebra u srednjevekovnoj Srbiji. Nalazi se na teritoriji Kosova i Metohije u Kosovskopomoravskom upravnom okrugu.