JULSKA AVANTURA – TREĆI DEO

Da možemo da kažemo da smo i u inostranstvo išle

Tokom proleća ove, 2019. godine, dve drugarice pravile su plan za svoje osmodnevno putovanje po Istočnoj Srbiji – plan za svoje putovanje opisano u serijalu Julska avantura. Sve su skockale, a Darinka zvana Daca, novinarka TV Za medija iz Zaječara, preuzela je na sebe da organizuje smeštaj što je bilo i logično s obzirom da su obilazile mesta o kojima je ona pravila priloge za svoju televiziju. Sa izuzetkom Donjeg Milanovca, ne zato što o istom nema priloga nego zato što Majda, istoričarka umetnosti iz Beograda i autorka ovih redova, ima prijateljicu koja, pak, ima kuću u glavnom gradu srpske rivijere.

Prvobitni plan je bio da iz Donjeg Milanovca obiđu Majdanpek i Rajkovu pećinu, a da sledećeg dana krenu prema Kladovu i Negotinu kako bi spavale u vinskim burićima na Kusjaku i svratile u Rajačke pivnice. Pa već dalje….

No, u junu stiže poruka od Darinke zvane Daca da je otvorena brodska linija od Kladova do Drobeta Turnu Severin u Rumuniji sa pitanjem šta ja mislim o tome da nekako tu plovidbu uvrstimo u naš plan ’pa da možemo da kažemo da smo i u inostranstvo išle’. Vrlo lako smo se dogovorile da ovoga puta preskočimo buriće i Rajačke pivnice, uostalom eto jeseni i berbe grožđa, a zar nije to pravo vreme za Pivnice?

Dan u Evropskoj uniji

Bio je tek treći dan naše julske avanture, a već su nam se onaj Viminacijum i Majdanpek činili kao da smo ih obišli u nekom prošlom životu. Veče u Donjem Milanovcu po povratku iz Majdanpeka ponovo je provedeno na plaži, u ugodnom ćaskanju uz večericu na jednoj od više divnih terasa kuće u kojoj su boravile. Poslednje veče u Milanovcu takođe je završeno relativno rano jer se rano i ustajalo kako bi stigle do Kladova na vreme za ukrcavanje na brod kojim ćemo preploviti Dunav i pristati u rumunskom gradu punog imena Drobeta Turnu Severin.

Najiskrenije svima toplo preporučujem da jednoga dana prokrstare Đerdapskom magistralom od Golupca do Kladova, uživaće u svakom momentu. Spoj planina i Dunava je očaravajući i opijajući, lek je za dušu, posebno ako se tuda putuje ranim jutrom. Pišući ove redove, stvarajući sebi sliku o tome kuda putujemo, ponovo sam ushićena i čeznem da što pre nanovo krenem Đerdapskom klisurom.

Stigosmo na vreme, karte kupismo (začudismo se što su jeftinije nego što je najavljeno prilikom otvaranja linije) i na brod se ukrcasmo. Lađa nije velika, lepa je i vrlo udobna. Plovi nekih 15-20 minuta, a cela procedura traje malo duže s obzirom da kada se pristane u pristaništu Drobeta Turnu Severina rumunski carinik i policajac dolaze na brod da pokupe pasoše, te se pričeka neko vreme dok se oni ne vrate sa opečaćenim putnim ispravama.

Drobeta Turnu Severin

Ulazak u ovaj grad, danas u Evropskoj uniji, ako se ide peške, divan je jer se prolazi kroz veliki park – Park Ruža. Proteže se od istočnog ka zapadnom delu grada i prirodna je ’brana’ prema pristaništu, a prvi nacrti potiču između 1895-99.

Za savremeni grad dugačkog imena može se reći da je veoma mlad. Nastao je nakon 30-ih godina XIX veka, na praznom prostoru, a kako se nalazi u ravnici nije bilo komplikovano da se stvori po svim urbanističkim uzusima toga doba. Veliki bulevari i ulice koji se seku pod pravim uglovima, a raspoređeni su kao mreža čije linije idu upravno ka Dunavu ili paralelno sa njim[1].

Iako je dan vreo, usijan čak, šetnja je prijatna jer je Turnu Severin grad parkova, pa se ima gde odmoriti i zakloniti. Centralni deo arhitektonski je mešavina secesije, akademizma i arhitekture od 50-tih godina XX veka do današnjih dana.

Moderni grad se razvijao od polovine XIX veka zahvaljujući luci i brodogradilištu. Ploveći Dunavom ka gradu vidi se da je nekada priobalje bilo živo i radno, danas na žalost mnogo manje… Svaki put se iznova rastužim kada vidim kako nekada prosperitetne industrijske zone gube na značaju…

Šetamo tako nas dve, a Daca izjavi kako bi ona volela da obiđe njihovu pijacu, jer mnogo voli da obilazi pijace kada dođe u neki grad, mogla sam samo da se saglasim. Pijace su zaista na neki način ogledalo grada. Sve hodajući razmišljamo kako da pronađemo tu pijacu, kad eto silan neki svet nosi kese sa voćem i povrćem – mora da dolaze sa pijace. Prateći trag stigosmo do centralne gradske pijace – i to kakve! Nije baš pijaca na otvorenom, kakve se sve ređe i u našem gradu nalaze, već su dve hale i zakrovljeni prostor između njih. U jednoj na suterenskom nivou ima i fontana?! Moda li je, šta li je, to sa halastim pijacama i postavljanjem fontana svuda. Mada ovo i nije loše, voda svakako osvežava prostor.

Kada pukne pogled

Nedaleko od pijace na jednom od niza malih trgova, koji su ukras Turnu Severina naiđosmo na visoku kulu u sred kružnog toka. Saznale smo da je to nekadašnji Vodotoranj koji je danas pretvoren u galeriju, sa vidikovcem na vrhu. Nije nas trebalo dugo nagovarati da uđemo. Zanimljiv je novi koncept osmišljen za oživljavanje Vodotornja. Na svakom nivou je kružna glaerija, do koje se može stepenicama, uskim, uskim, zavojitim, zavojitim; ili malim savremenim liftom; na samom vrhu je budući kafe i kružna terasa sa koje se pruža savršen pogled na ceo grad.

Obilazeći izložbe najviše nas je zaintrigirala priča o nekadašnjem rečnom ostrvu Ada Kale, kojeg se tokom vožnje prema Kladovu setila Darinka. Stare fotografije živo su ilustrovale prohujala vremena i život na ovoj Adi potopljenoj 1971. godine zbog gradnje hidroelektrane Đerdap I. Važno je bilo ovo rečno ostrvo, otimale se oko  njega velike sile – jer ko vlada Adom, vlada i plovidbom kroz Đerdapsku klisuru. Na Adi Kale bio je i Feliks Kanic pa je zabeležio „…da je ostrvo imalo ’kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici’“.

Sa vrha se najbolje vidi urbanistička ideja vodilja tokom nastanka modernog grada. Vidi se da je osnovna ideja zadržana i u delovima grada koji su nastajali tokom druge polovine XX veka, a i danas.

Jedna crkva, jedna zabuna

Prilazeći gradu sa Dunava videsmo u zapadnom delu grada tornjeve dve crkve, pa smo poželele i njih da vidimo. Na velikoj mapi centralnog dela grada, postavljenoj u Parku Ruža videh da se jedna od te dve crkve zove ’Grecescu’ – kako povremeno imam napade da zaključujem šta bi nešto moglo da znači na jeziku koji inače ne poznajem smelo i vrlo odlučno konstatujem ’mora da je u pitanju Grko-katločka[2] crkva, jer grkokatloka ima dosta u Rumuniji’ uz dodatak ’biće baš zanimljivo videti kako crkva izgleda iznutra’.

Razgledajući crkvu nisam primetila nikave razlike u odnosu na pravoslavne hramove, no naknadno sam, istražujući o ovoj konkretnoj crkvi, shvatila da sam bila u zabludi. Naime to što sam ja ’Grecescu’, shvatila kao nešto grčko (grečesko) zapravo je prezime čoveka koji je dao nalog i novce da se crkva izgradi 70-ih godina XIX veka. Pa dobro, važno da je zabuna ispravljena.

U Drobeti jedosmo lep sladoled, šetasmo gradom i parkovima u onom velikom Parku Ruža odmorismo pred ukrcavanje na brod koji će nas iz Evropske unije vratiti u našu domovinu van te iste Unije.

Iz Kladova, preko Brze Palanke i pravog domaćinskog ručka stigosmo uveče u Zaječar gde ćemo prenoćiti i odmoriti se pred nastavak puta ka krajnjem odredištu naše Julske avanture.

Fotografije – M. Sikošek

Literatura: Nicolae Sfetcu, Drobeta Turnu Severin – Mehedinti Romania, (Nicolae Sfetcu, 2014, Bucharest)

[1] Drobeta Turnu Severin – Mehedinti Romania, Nicolae Sfetcu, 2014. PDF, prevod M. Sikošek

[2] Crkva koja koristi (pojednostavljeno rečeno) pravoslavne/vizantijske obrede, ali je katolička po dogmi. Više na linku