plecnik

JOŽE PLEČNIK – JEDINSTVENI

Jože Plečnik, arhitekta, zaslužuje nepregledne stranice teksta, analitičkih, filozofskih, kritičkih, literarnih, društveno-socijalnih… Nepravedno je zaboravljen bio sve do 1980-tih godina i postmoderne kada je drugačiji pogled na umetnost i arhitekturu ponovo otkrio ovog neobičnog velikog čoveka i arhitektu. No, kako je vreme brzo i neumoljivo, te kako je sve u ovom postmodernističko vreme svakog čuda za tri dana dosta Plečnik je ponovo skliznuo na neke police.

Ove godine obeležava se 150 godina od njegovog rođenja i 60 od njegovog prelaska u neke druge sfere. Slovenija i Češka rešile su da se na pravi način oduže zaboravljenom pregaocu te su pokrenule pred UNESCO-m proceduru za svrstavanje delatnosti Jože Plečnika međ’ svetsku baštinu.

Nacionalni saveti Češke i Slovenačke zajednice u Srbiji te Društvo Slovenaca u Beogradu ‘Sava’ tim povodom su organizovali akademiju posvećenu Jožetu Plečniku i njegovom stvaralaštvu.

Tim povodom evo i sajt Lepota života posle priče o njegovom dragulju na Crvenom krstu sa Anom Kocjan, istoričarkom umetnosti, razgovara o Plečniku i njegovom vrlo posebnom pristupu sakralnoj (crkvenoj) arhitekturi.

LEPOTA ŽIVOTA: Plečnik i njegovo stvaralaštvo su nesicrpna tema, no za ovu priču posvetimo se njegovoj sakralnoj arhitekturi. Svaka crkva koju je obnavljao ili izgradio je specifična i drugačija, nije postojao obrazac koji bi on poštovao?

ANA KOCJAN: Da, može se tako reći. Međutim, da bi dobro razumeli njegov pristup sakralnoj arhitekturi ja bih se vratila na njegove početke. Plečnik je od svog bečkog perioda, od perioda kada je uopšte počeo da se bavi arhitekturom radio crkvene građevine. Prva crkvena građevina koju je uradio bila je crkva Sv. Duha u Beču. Plečnik je bio prvi, veliki moderni arhitekta kome je sakralna arhitektura bila u fokusu. Do kraja svog života bavio se crkvenom arhitekturom bez obzira da li je podizao građevine ili je radio na njihovoj obnovi.

Nekiliko puta je pokušavao prvo u Beču, pa onda i u Ljubljani da se osnuje posebna škola za crkvenu umetnost. Nije naišao na interesovanje, jer od perioda secesije uopšte u modernoj arhitekturi interesovanje za sakralnu arhitekturu nije bilo toliko izraženo. Tako da je to ostalo samo kao ideja, ali sa druge strane ta sakralna arhitektura je postala Plečnikov lični projekat.

Postavlja se pitanje zašto je Plečnik uopšte bio zainteresovan za sakralnu arhitketuru?

Za to postoji nekoliko razloga. Prvi je činjenica da je on bio duboko religiozan čovek i svakokg dana je išao na misui bio je apsolutno posvećen crkvi. Drugi razlog je što su sakrlani prostori oduvek privlačili pažnju velikih arhitekata i uvek su predstavljali izazov kako crkveni prostor rešiti na najbolji način.

Plečnik je inače imao jednu filozofiju u svom životu koju je on sam nazivao hrišćanski socijalizam. Kroz tu crkvenu umetnost je pokušavao da dostigne te svoje ideale i da se uopšte time bavi.

Šta je za Plečnika predstavljao hrišćanski socijalizam?

Govoreći o hrišćanskom socijalizmu govorio je zapravo o hrišćanskoj etici, o spoju etike i socijalnih potreba. Crkva je socijalna potreba i ona predstavlja mesto okupljanja zajednice, samim tim to i opravdava postojanje crkvenih građevina. Na taj način je pokušavao da svojim projektima zapravo dostigne taj ideal.

Plečnik se dosta oslanjao na umetnost pre renesanse, posebno na antičku umetnost.

Njegov senzibilitet kao umetnika i njegov duh odgovarali su uticaji ranijih epoha. Na početku svoje karijekre radio je u stilu secesije i pod uticajem Ota Vagnera, ali posle boravka u Italiji, kada je kao najbolji diplomac na bečkoj akademiji dobio veliku nagradu Rima i studijsko putovanje po Italiji. Ostao je godinu dana, uključujući i Pariz u kome je boravio jako kratko jer ga se nije dojmio, nije mu odgovarao po senzibilitetu.

Kada je otkrio umetnost od antike pa sve do modernog doba u Italiji shvatio je da je ta umetnost vredna i počeo je da koristi elemente i ranijih epoha.

Da se vratimo prvoj crkvenoj građevini koju je ostvario.

Prva crkvena građevina koju je uradio bila je crkva Sv. Duha u Beču ona predstavlja kombinaciju modernih elemenata i forma ranijih epoha. Pre svega je rađena u armiranom betonu, nije prva, ali je jedna među prvima. U unutrašnjosti Plečnik primenjuje tada jedno revolucionarno rešenje. Takvo rešenje se do tada primenjivalo osim i isključivo kod inženjerskih konstrukcija, mostovi na primer, a on je u crkvi primenio premošćavanje galerija armirano betonskim nosačem koji je bio dug preko 20 metara. Koristio je i elemente ranijih epoha, tačnije koristio je bazilikalni tip građevine.

Galerije nije, kao što je bilo uobičajeno, smestio na stubove već je koristio, kao što smo rekli, armirano betnoske nosače poput onih na mostovima. Kada pogledate građevinu vidite da ona izgleda kao jedan antički hram. To mu je bila polazna tačka, da bi kasnije počeo da sve dalje razvija.

Podigao je bazilikalnu građevinu jer je ta građevina podignuta u tadašnjem radničkom naselju te je video baš tu socijalnu ulogu crkve – da je crkva mesto okupljanja zajednice i da ona za zajednicu predstavlja veoma značajan segment. Da bi se stvorilo to jedinstvo on je primenio upravo model bazilikalne građevine.

Crkva Svetog Duha, Beč. fotografija preuzeta sa linka https://austria-forum.org/af/Wissenssammlungen/Essays/Alt%C3%B6sterreich_heute/Ple%C4%8Dnik%2C_Josef/Hl_Geistkirche_Wien_Franziskus-Kirche_Laibach

Crkva Svetog Duha, Beč. Preuzeto odavde

Crkva Svetog Duha, Beč - unutrašnjost. Preuzeto sa linka http://mapio.net/o/174319/

Crkva Svetog Duha, Beč – unutrašnjost.
Preuzeto sa odavde

S obzirom da je tu već započeo sa svojim revolucionarnim i inovativnim rešenjima, kako je ova crkva prošla u konzervativnom Beču?

Moram da napomenem da ta crkva nije dobro primljena kod široke javnosti, jer prosto nisu razumeli. Čak i predstolonaslednik Franc Ferdinand, koji je bio pitan za mišljenje o umetničkim delatnostima tražio je u jednom momentu da se gradnja te crkve obustavi, smatrajući da je sramotna za prestoni Beč.

Da li je zbog toga otišao u Prag?

Između ostalog. Nakon toga i problema sa drugim građevinama koje je podizao u Beču koje takođe nisu bile razumljive široj javnosti Plečnik je 1911. godine odlučio da ode u Prag jer je dobio poziv da predaje na Tehničkoj školi.

Plečnik je inače bio najbolji Vagnerov učenik i tri puta je predlagan za naslednika Vagnerove škole  i da je to realizovano mislim da bi Plečnik još puno toga mogao da uradi i realizuje u Beču i to ne samo po pitanju sakralne arhitekture. Međutim to je isto bila politička stvar jer austrijskog (nemačkog) profesora ne bi mogao da nasledi jedan Sloven. Tu su bili jako veliki uticaji i sa dvora, tako da Plečnika nisu izabrali i on je shvatio da nema šta više da traži u Beču i odlazi u Prag.

Da li je u Pragu bio bolje prihvaćen?

Na početku svog boravka u Pragu Plečnik nije ništa realizovao zato što se posvetio studentima, pa je stigao Prvi svetski rat te uslovi nisu bili pogodni.

Prvu ponudu za posao dobio je za obnovu praškog dvorca Hradčani, najstarijeg arhitektonskog kompleksa u Češkoj i najvažnijeg. Nakon toga dobija ponudu da radi crkvu Presvetog Srca Isusovog na Karlovim vinogradima (deo Praga).

Crkva Presvetog Srca Isusovog u Pragu. Fotografija preuzeta odavde

Crkva Presvetog Srca Isusovog u Pragu.
Fotografija preuzeta odavde

Radeći ovu crkvu isto je iskoristio bazilikalni model, sa istom idejom mesta okupljanja zajednice i toga da svi u crkvi predstavljaju jedno, ali je dao nova rešenja.

Možda je najilustrativniji primer kako je rešio problem niskog prostora u kripti. Cela kripta je urađena kao tunel. Plečnik je imao problem sa prostorom jer je kripta, bila poprilično niska. Obična ravna tavanica u kripti ne bi nikako došla u obzir jer ne bi mogla ni da se koristi. On je zapravo uzeo savremeno rešenje kako bi omogućio funkcionalnost kripte. Oblik tunela je povećao i mističnost same kripte.  Na taj način je sjedinio simboliku sa modernim arhitektonskim rešenjima.

Možda je zvonik najzanimljivije rešenje, inovativno i potpuno drugačije?

Zvonik obuhvata ceo celu širinu građevine. Do tada takvi primeri se nisu javljali u savremenoj arhitekturi. Posle takođe ne.

Pošto je zvonik opet i dosta uzak ponovo se susreo sa rešavanjem problema nedostatka prostora. Umesto sptepeništa da bi uopšte zvonik mogao da bude funkcionalan postavio je rampe i tako je prostor postao funkcionalan, a i došao je do zanimljivog rešenja.

Unutrašnjost zvonika.  Fotografija Klausa Kinolda iz 2005.  Preuzeta odavde

Unutrašnjost zvonika.
Fotografija Klausa Kinolda iz 2005.
Preuzeta odavde

Takođe je na zvoniku spoj rozete i sata, što predstavlja jedan od prvih primera. Plečnik je pokazao da umetnost ranijih epoha, pre svega antička, može da se primenjuje i na modrnim objektima i da je neiscrpna. S druge strane Plečnik je smatrao da je antika najbliža ljudima i po svom izrazu i po svojoj lepoti i da je najrazumljivija ljudima. Zbog toga je dosta koristio elemente antike u svojoj arhitekturi.

Na crkvi u Pragu je primenio simboliku, koja će vremenom postajati sve bitniji deo njegove arhitekture.

Na crkvi u Pragu je primenio još jednu zanimljivu kombinaciju koja je simbolički predstavlja onoga kome je crkva posvećena (Isusa) jer je spoljašnjost rađena u kombinaciji kamena i opeke i još je plus stavio na samu fasadu metalne pločice tako da cela fasada izgleda kao kraljevski ogrtač, hermelinski ogrtač.

Crkva Presvetog Srca Isusovog, Prag. Preuzeto odavde

Crkva Presvetog Srca Isusovog, Prag.
Preuzeto odavde

Kod Plečnika se stalno javlja kombinacija simboličkih elemenata. Smatrao je da ta simbolika treba da doprinese čitanju arhitekture. Bez obzira da li je u pitanju sakralni ili profani objekat ta građevina mora da komunicira sa svojim okruženjem i mora da prenosi poruku.

Gledajući njegova ostvarenja jasno je da je vodio računa o kontekstu u kojem se zida?

Plečnik je uvek vodio računa o tome koji je kontekst nastanka nekog dela; ko je naručilac, gde se gradi i čemu će građevina služiti, na koji način će se koristiti. Tako je sakupljao sve te elemente, a onda je radio više projekata posebno u tim ranim periodima da bi postigao ono što želi.

Smatrao je da ljudi u tom prostoru treba da se osećaju dobro. Čovek može da se oseća dobro ako je okružen svim tim simbolima koji su njemu prepoznatljivi i s kojima može da se indentifikuje. On je recimo jedan od retkih arhitekata koji je radio i enterijer i eksterijer, ali upravo iz tog razloga da bi ta ideja njegova u potpunosti ostvarena.

Nakon Praga dolazi u Ljubljanu da se bavi profesurom.

Plečnik 1920. godine dolazi u Ljubljanu da radi na tehničkoj školi, kasnije na fakultetu. Tada nastaju i dve građevine za koje smatram da su jako važne i da sve povezuju ovo o čemu smo pričali o Plečniku, predstavljaju nastavak i možda najbolji spoj tog bečkog i praškog perioda to su crkve Svetog Franje Asiškog u Ljubljani i crkva Svetog Mihajla na Barju.

Obe su tip bazilikalne crkve, ali i kod jedne i kod druge u unutrašnjosti dolazi do još većeg izražavanja Plečnikovog simbolizma. To se može videti na svakom detalju koji je radio.

To je vreme nakon Prvog svetskog rata i raspada Habsburške monarhije, šta to menja u njegovoj arhitekturi?

Plečnik sada uvodi jedan novi element – narodni stil. Dolaskom u Ljubljanu otkriva krško graditeljstvo i kranjsku arhitekturu. Tragao je za narodinm izrazom, što samo po sebi nije predstavljalo novinu ali je predstavljalo karakterističan momenat posle pada Habsburške monarhije svi su počeli da tragaju za nacionalnim stilom. Plečnik nije želeo da pronalazi neke nove oblike ili neke nove arhitektonske forma, već je baš želeo da traži izraz – šta je to karakteristično kada se pogleda neka građevina šta je to karakteristično za određenu oblast, tj. zemlju.

Slično je uradio i tokom obnove Hradčana. Spojio je sve u jednu celinu sa naglaskom na narodnom stilu, a na ove dve građevine, posebno je time počeo da se bavi na sv. Mihajlu u Barju.

Pomenimo i njegovo specifično shvatanje umetnosti i stvaralaštva.

On je imao jedno zanimljivo shvatanje, govorio je da je mera u stvaralaštvu glavna stvar, a da bi jedan umetnik dostigao meru on mora dugo, dugo, dugo da analizira sve elemente i sve forme da bi rezultat bio zadovoljavajući.

Kao neko ko je bio iskreni, posvećeni vernik, negde bi se očekivalo da bude konzervativan, a zapravo je potpuno suprotno – u svom stvaralaštvu je vemo avangardan.

Da, to jeste zanimljivo kod Plečnika. Sve promene koje je Plečnik uvodio bile su u periodu pre Drugog vatikanskog koncila, koji je trajao od 1962-65. Kada pogledamo kakave je promene i koliko je ovaj koncil bio važan jer tada dolazi do modernizacije katoličke crkve i doktrine, shvatićemo koliko je Plečnikova ‘avangardnost’ bila značajna.

Nakon odluka Drugog vatikanskog koncila sama crkva se više okreće svojim vernicima, uvodi se služba na nacionalnim jezicima, oltarski prostor pomera ka vernicima, sveštenik više nije okrenut leđima već licem prema vernicima. Zanimljivo je  zato što se stiče utisak da Plečnik predstavlja jedan nagoveštaj svih tih promena.

Ne treba zaboraviti i njegove liturgijske predmete kojima je takođe unosio nemir međ’ sveštenstvo.

Dok je boravio u Pragu imao je priliku da se upozna sa obradom plemenitih materijala i sa livenjem, stanjivanjem, obradom dragog kamenja i svih vrsta plemenitih materijala i tada je počeo da radi i liturgijske predmete. Veliki broj ih je uradio, puno je radio ciborijume, monstrance, nadbiskupska žezla, oltarske krstove, molitvene knjige… I na tim predmetima je zapravo uveo novine i izazivao je negodovanje tradicionalista.

To se najbolje vidi na njegovoj prvoj monstranci koju je uradio 1927. godine. Nema zrakastu piksidiju. Danas ne izgleda kao nešto mnogo bitno, ali je u tom trenutku to bio revolucionaran koncept. Njegove sve monstrance su rađene bez zrakastih ukrasa.

Plečnik je dobro poznavao kanone katoličke crkve, možda mu je to davalo slobodu u radu?

S druge strane ako se pažljivo gleda Plečnik je jako dobro poznavao kanon katoličke crkve. To se recimo lepo ogleda u načinu na koji je uradio ispovedaonice u crkvi svetog Antona Padovanskog na Crvenom krstu. Jedan od kanona katoličke crkve kaže da je ispoved tajna, da ne sme niko da je čuje osim sveštenika i da ne sme dalje da se prenosi. Vodeći se time ispovedaonicu je povukao skroz u dubinu konhe i ispred nje postavio je drvene paravane.

Ispovedaonice u crkvi Svetog Ante Padovanskog u Beogradu

Ispovedaonice u crkvi Svetog Ante Padovanskog u Beogradu

Dobro je poznavao stvari i znao je o čemu priča

Njegovo poznavanje stvari ga je oslobađalo i omogućavalo poigravanje simbolikom i dekroativnošću. Plečnik nije bežao od dekrativnosti. Zastupao je stav da kod svake građevine mora da postoji izražajnost. Zbog toga se on nije plašio dekorativnosti, povezivao ju je sa simbolikom.

Plečnik je imao i izraženu sklonost ka asimetriji. Jedini njegov projekat koji je u potpunosti simetričan bio je nacrt za Štolbergova fabrika čokolade u Beču, koji nije realizovan. Nije realizovan jer se naručiocima nije dopao, a nije im se dopao jer su fasade rađene kao  table sa čokoladom, sa sve kockicama koje su vidljive. Smatrali su da takva fasada suviše govori o tome šta je unutra.

Sve ostalo što je radio bilo je sa izrazitom sklonošću baš prema asimetriji. Jednom su ga pitali, kada je radio oltar Srca Isusovog u crkvi svetog Ante Padovnaskog na Crvenom Krstu zašto je postavio samo jedan luster na levu stranu na desnoj strani nije bilo lustera. Pitali su ga zašto ne stavi sa druge strane i zaključili da ovako malo oku smeta da ima samo luster s jedne strane. On je odgovorio da čovek kada se kiti on cvetić uvek stavlja samo na jedan rever, nikada na oba i rekao je da je priroda lepa ali da nije simetrična. I to je između ostalog bila jedna od njegovih vodilja, da čovek ne mora prosto da se drži nekog pravila. Bez obzira da li su u pitanju crkvene ili profane građevine.

Vođenje računa o kontekstu gradnje vodilo je različitosti njegovog stvaralaštva?

Kako je veoma vodio računa o kontektstu u kojem stvara, zbog toga one i jesu raznolike i svaka može da se ispočetka čita.

U Beču na početku stvaralaštva Plečnik je stekao vrlo uticajne mecene. Kako je bio posvećeni vernik, a u sakralnu gradnju i crkveno liturgijske predmete uneo avangardu – možemo li povući neku paralelu sa Gaudijem i Gielom?

Na neki način. Naravno kontekst i društveno istorijske okolnosti su vrlo različite, ali negde može da se povuče takva malo neobična paralela.

Za Plečnika je veoma važno da je on u Beču upoznao pripadnike hrišćansko-demokratske stranke. To je bila jedna od vodećih političkih stranaka u Beču tog doba i kuća budućeg Plečnikovog mecene Johana Cahera je bilo mesto okupljanja stranke. Plečnik se sa porodicom Caher jako zbližio i bio je njihov jako dobar prijatelj tako da je imao prilike da upozna istaknute katoličke intelektualce.

Ono što je isto bilo jako važno je da je upoznao slikara Ferkadea (Viliborda Ferkadea) koji je pripadao franjevačkom bojronskom redu koji je tada bio u Beču da bi na velikoj Svetskoj izložbi sakralne umetnosti prezentovao delatnost Bojronskog franjevačkog reda.

Oni su u mestu Bojronu u Nemačkoj imali svoju umetničku školu. Njihovi stavovi su se pre svega odnosili na to da u samoj umetnosti arhitektura ima primat nad ostalom vrstom umetnosti. Okretali su se umetnosti ranijih epoha, mesopotamskoj, egipatskoj umetnosti i oni su težili hijerarhičnosti u umetnosti – da sve bude postavljeno po određenim pravilima. Pošto su pretežno radili freske i mozaike (zidno slikarstvo im je bilo primat) radili su pod uticajem Đota i fra Anđelika. Crkveni predmeti su po njima bili teocentrični (predstavljaju središte Boga, ovaploćenje božanskog). Sve ovo je na Plečnika imalo veliki uticaj, ali se i njegov senzibilitet uklopio u takva shvatanja.

Oltar Srca Isusovog u crkvi Sv. Ante Padovasnkog u Beogradu.

Oltar Srca Isusovog u crkvi Sv. Ante Padovasnkog u Beogradu.

Možda je baš takvo intelektualno okruženje zapravo neka paralela između Gaudija i Plečnika.

Plečnik je bio svestran umetnik, stvarao je puno toga. Koliko je bio posvećen sakralnom stvaralaštvu i koliko ga je smatrao važnim govori i činjenica da nikada za rad na projektovanju crkva i liturgijskih predmeta nije naplatio ni jedan jedini dinar. Nikada. Živeo je od svoje profesorske plate, posvećen radu sa studentima, a svoj arhitektonski i umetnički genije bez ikakve nadoknade ulagao je u sakralno stvaralaštvo.

Treba napomenuti da je 2007. godine Anton Štrukelj, župnik i profesor teologije na Teološkom fakultetu u Ljubljani predloži da se započne proces beatifikacije Jožeta Plečnika. Petnaest godina pre toga, 1992, takav isti predlog podnet je u Barseloni za Antonija Gaudija. Da li će ova dvojca arhitekata biti uvrštena među svetce ostaje da vidimo, no njihovo delo se svakako uzdiglo do svetačkih visina.

Fotografije preuzete sa interneta, izvori u nazivima fotografija.

Fotografije iz crkve Svetog Ante Padovanskog u Beogradu – Majda Sikošek

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , , , , , , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>