zdrgrupa01

IZLOŽBA ZADARSKE GRUPE

Šta to ima novo u Irigu

Borislav Mihajlović Mihiz, korifej srpske književnosti i umetnosti XX veka, rođen je u Irigu u nevelikoj crkvenoj kući u kojoj je boravio njegov otac kao sveštenik iriške crkve. Životarila je ta kućica na iriškoj uzbrdici, razni su kroz nju prošli, bilo je kako je bilo… Na svu sreću Mihiz i njegov značaj nisu zaboravljeni i tako je u martu ove 2019. godine, nakon obnove i ’uparađivanja’ kuća zvanično dobila svoj novi život – postala je mesto za razvoj kulture. Uz Srpsku čitaonicu, inače prvu srpsku čitaonicu otvorenu 1842, biće lep dodatak iriškoj kulturnoj sceni i razlog više da se do ove varoši dođe.

Obnovljena kuća Borislava Mihajlovića Mihiza, Irig

Obnovljena kuća Borislava Mihajlovića Mihiza, Irig

Iriške vedute

Iriške vedute

Na žalost od sveg nameštaja porodice Mihajlović ostala je sačuvana kolevka u kojoj je odrastao budući genije i kolekcija drvenih preslica. Veliki zid u Mihizovoj spomen sobi krasi neverovatna kolekcija ikona na staklu, a sve ovo uz lične predmete i umetničke slike poklonila je Srpskoj čitaonici kći Mihizova Mila Jankivić.

Spomen soba B. Mijalovića Mihiza

Spomen soba B. Mihajlovića Mihiza

Kolekcija ikona slikanih na staklu - poklon gospođe Mile Janković, ćerke Mihizove

Kolekcija ikona slikanih na staklu – poklon gospođe Mile Janković, ćerke Mihizove

Od kolevke do preslice

Od kolevke do preslice

Preslice, a kao afrička koplja da su

Preslice, a kao afrička koplja da su

Nastanak Zadarske grupe

Ugošćavaće kuća razne projekte i zamisli, za početak tu je izložba slika i crteža Zadarske grupe.

Gospodin Avakum Kvas, autor izložbe

Gospodin Avakum Kvas, autor izložbe

Nakon Drugog svetskog rata na prostoru Kraljevine Jugoslavije nastajala je nova država sa novim društvenim i državnim uređenjem. Bilo je teško, borilo se sa posledicama rata i pokušavalo da se stvori nešto čega do tada nije bilo. Do 1948. gledalo se u tadašnji Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika kao zvezdu vodilju i inspiraciju u svemu pa tako i u onome šta bi i kako umetnost trebala da predstavlja i umetnici da stvaraju. Odavno je u Sovjetskom savezu prošlo vreme poleta i verovanja u drugačije u umetnosti, zatomljeni su konstruktivisti i avangardne ideje iz 1920-tih a umesto njih od 1932. godine socijalistički realizam postaje zvanična smernica za razvoj svih vrsta umetnosti u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika.

Tako je i u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji socijalistički realizam bio nametnut kao jedini ispravni način umetničkog rada. Mnogim mladim umetničkim dušama željnim slikanja i uživanja u slikanju ovakvo nametanje nikako nije odgovaralo. I tako u želji da pobegnu od beogradske dosade (kako je to jednom rekla Vera Božičković) i ’spoje život i umetnost’[1] sedam studenata Akademije likovnih umetnosti iz Beograda u proleće 1947. godine zaputilo u posleratni Zadar, još uvek razrušen i polu napušten. Likovnjaci Miodrag Mića Popović, Petar Omčikus, Miodrag Bata Mihailović, Mileta Andrejević, Vera Božičković, Kosara Bokšan, Ljubinka Jovanović u aprilu/maju kreću za Zadar, a sa njima krenuo je i njihov drug, sličnomišljenik i umetnik Borislav Mihajlović Mihiz da piše pesme dok oni slikaju.

Portert Borislava Mihajlovića Mihiza, rad Miće Popovića - detalj

Portert Borislava Mihajlovića Mihiza, rad Miće Popovića – detalj

Novo u starom

Kako je nevina želja za slikanjem i uživanjem u slikanju, ideja o spajanju umetnosti i života protumačena kao radikalna pobuna mladih umetnika? Kako je njihov beg od beogradske dosade na uvek uzbudljiv Jadran postao simbol želje mladih umetnika za raskidom sa socijalističkim realizmom i monumentalnom umetnošću u Jugoslaviji nakon drugog svetskog rata?

zdrgrupa09

zdrgrupa02

Oni sami nisu taj svoj mladalačko avanturistički potez doživeli tako ozbiljno, tako radikalno i toliko važno za budući razvoj umetnosti na ovim prostorima. Nakon proleća i leta provedenih na moru u jesen te godine vratili su se u Beograd da bi saznali kako su izbačeni sa Akademije! Većina je posle i vraćena na istu zahvaljujući prijateljima na važnim pozicijama, ali trag je ostao.

Sve do 1980-tih godina ni istoričari umetnosti, ni likovni kritičari nisu prepoznavali šta je to toliko radikalno u radu Zadarske grupe. Slikali su na način koji je do tada bio opšte poznat i kako se slikalo do Drugog svetskog rata, bez novina u svom likovnom izražavanju, bez revolucionarnih ideja… Tek je Lazar Trifunović u svom tekstu ’Vreme zadarskih komunârâ (1946-50)’[2] 1983. godine objasnio šta je to novo u starom. Nov je bio kontinuitet sa umetnošću pre Drugog rata i prekid sa zvaničnom posleratnom umetnošću.

Portret Mesarovića rad Kosare Bokšan

Portret Mesarovića rad Kosare Bokšan

Umesto grandioznih, monumentalnih i realističkih portreta važnih ličnosti, prikaza fabričkih ili poljoprivrednih uspeha ’zadarski  komunâri’ slikali su portrete običnih ljudi, autoportrete, žanr scene, mrtve prirode, pejsaže – sve ono što je mlade umetničke duše moglo da inspiriše i zabavi.

Ono što je bilo staro utrlo je put nečem novom i omogućilo pojavu apstrakcije kao prihvaćene zvanične umetnosti već 1950-tih.

U šetnji - Miodrag Mića Popović

U šetnji – Miodrag Mića Popović

Izložba slika i crteža Zadarske grupe

Izložba u Mihizovj kući u Irigu nevelika je, ali je potpuna i lepo osmišljena celina. Autor izložbe gospodin Avakum Kvas kao temu izložbe odabrao je portrete koji su dobar su način da se predstavi Zadarska grupa.

Vredelo bi napomenuti da umetnici koji su ’pobegli’ u Zadar u proleće 1947. nisu svojoj grupi dali nikakvo ime, nisu imali nikakav manifest, ideologiju, zajednički cilj, već samo želju da slikaju slobodno, nikada nisu zajednički izlagali kao Zadarska grupa jer su to ime dobili naknadno – kada je postalo jasno koliko je njihov donekle bezazleni potez važan.

Autoportret - Kosara Bokšan

Autoportret – Kosara Bokšan, detalj

Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića

Zahvaljujući, kako to kaže u svom tekstu istoričarka umetnosti Irina Subotić: „ (u)fenomen(e) karakteristične za vremena nade, optimizma, za vremena u kojima je postojala vera u napredak i boljitak čovečanstva, kada su pojedinci još uvek negovali  poverenje u ljudske vrednosti i kada se nije sumnjalo u humanističku ulogu umetnosti. Shodno tome – postojala je i želja da se na primeren način da svoj lični doprinos“ nastala je zbirka posleratne umetnosti Rajka Mamuzića. Svoj kolekcionarstvo Mamuzić je započeo upravo radovima Zadarske grupe, opredeljujući se da svoju zbirku zasnuje na umetnosti slobode misli i ideja.

Ovog novembra portreti i autoportreti članova Zadarske grupe iz Poklon zbirke Rajka Mamuzića izloženi su u Kući Borislava Mihajlovića Mihiza u Irigu podsećajući publiku da su i mali, ponekada nesvesni koraci često značajni i neobično hrabri.

zdrgrupa16

Fotografije –M. Sikošek

Literatura – katalog izložbe „Umetničko NE“ koji je priredio Avakum Kvas

[1] Petar Omčikus

[2] Publikacija Slikarstvo Miće Popovića, Galerija SANU, Beograd 1983. Preuzeto iz kataloga izložbe Zadarske grupe ’Umetničko NE’

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Muzeji i galerije, Umetnost and tagged , , , , , , .