U Kući legata u Knez Mihajlovoj broj 46, 16. oktobra 2014. otvorena je izložba „50 Umetnika iz zbirki Muzeja savremene umetnosti – jugoslovenska umetnost od 1951. do 1989.“ Autorka nije bila baš na otvaranju, ali je izložbu obišla tri dana posle. Kad god posećujem neku izložbu, a nisam jedina veoma se obradujem, što reče moj prijatelj „ljudi su definitivno željni kulture“. Ako ičeg pozitivnog u sedam godina čekanja na renoviranje Muzeja savremene umetnosti ima to je čežnja koja se izgleda probudila kod publike, čežnja da ponovo vide sve ono što je krasilo prostore tog, po mnogo čemu jedinstvenog muzeja. Usput, ministar kulture (trenutni) otvarajući izložbu reče da će Muzej biti spreman za publiku 20. oktobra 2015. godine na pedesetogodišnjicu otvaranja – ostaje nam da sačekamo još godinu dana pa da vidimo ima li istine u njegovim rečima.
Bilo kako bilo postavka u Kući legata nam omogućava da ponovo zavirimo u neprocenjivo blago ove važne institucije. U aprilu i maju smo imali prilike da vidimo dela umetnika sa jugoslovneskih prostora od 1900. do 1945, a sada su pred nama (u nešto manjem obimu) dela umetnika sa istih tih prostora koji su stvarali u periodu od 1950. do 1989.
Postavka je hronološka i raspoređena u pet prostorija. Koliko je umetnost u ovom razdobulju izlazila iz standarda, pravila, očekivanog, poznatog, predefinisanog, toliko je sama postavka donekle konzervativna. Ne smeta, pomaže da se iskoraci i kretanje u umetnosti bolje prati. Sobe su uske i dugačke, u čelu je ispred prozora postavljen zid na kome je jedan veliki format ili dva nešto manja, s leve i desne strane i na suprotnom zidu su slike ili su uz njih postavljene skulpture a na sredini ispred čeonog zida je skulptura. Jedina zamerka, bar što se mene tiče, je isključivo neonsko osvetljenje po sredini plafona, ali predpostavljam da se radilo s onim što je bilo na raspolaganju, a sredstva za realizaciju izložbe sigurno nisu bila bogata.
Od Leonida Šjeke i Petra Lubarde, preko Dušana Džamonje i Miće Popovića do Marine Abramović i Mrđana Bajića. Izbor je sveden, pretpostavljam i zbog veličine prostora, ali je svakako reprezentativan i ilustrativan. U hodinku koji povezuje sve prostorije iz koga se u njih i ulazi na zidu preko puta vrata stoji tekst koji nas uvodi u stvaralaštvo decenije kojoj je soba posvećena.
Izložba ima katalog, dobar, obiman i informativan, ali iako vredi svaki dinar cena nije najpristupačnija (800 dinara). No, o svemu se vodilo računa pa tako i o potrebi posetilaca da pročitaju ponešto, da napismeno imaju sva imena umetnika čija su dela predstavljena te je sve to doštampano na listu A4 formata, a na poleđini je raspored termina sa stručnim vođenjima (što svakako preporučujem) i susreta sa umetnicima. Lepo je što su stručna vođenja subotom u 12 sati, što znači da većina može da im prisustvuje. Ulaz se ne naplaćuje, što je još jedan lep gest.
Užitak je provesti neko vreme ploveći kroz umetnost i podsetiti se velikih stvaralaca, prizvati u sećanje okolnosti u kojima su stvarali, a autorki i dodatno zadovoljstvo povratka u doba studija i druženja sa nekima čija su dela sada izložena u poslednjoj sobi posvećenoj umetnosti osme decenije XX veka.
U iščekivanju da se neka sledeća izložba otvori u prostoru samog Muzeja uživajmo u delićima njegove bogate zbirke kad god nam se za to pruži prilika. Na kraju reči samih autora: „Izložba nema pretenziju da u prostoru Kuće legata da normativno čitanje jugloslovenske umetnosti druge polovine XX veka , već se može posmatrati kao skica i uvod u buduća kompleksnija promišljanja razvoja jugoslovenske umetnosti u istorijskom periodu obuhvaćenom određenim hronološkim okvirom“.
Fotografije sa izložbe – Majda Sikošek (kvalitet nije poseban ali su nadam se pre svega ilustrativne).
