Kada sam ja bila sasvim mala, mala i nešto manje mala, 60-tih i 70-tih godina XX veka izlet je bio sastavni deo života. Bilo je nezamislivo da se oba vikend dana provedu u kući, a ne u prirodi (pod uslovom da su vremenski uslovi dozvoljavali švrćkanje bez većih posledica). Nije izlet morao da bude grandiozan, nije morao da uključuje ozbiljnije putovanje, nije bilo nužno ni auto imati. Odlazilo se na obližnja gradska izletišta, a poneki put i dalje, ko je hteo, mogao, voleo.
Nije izlet podrazumevao krkanluke i roštiljade, daleko bilo. Nosili su se sendviči, sokovi, voda, eventualno se svraćalo u neku kafanicu ako se išlo dalje od lokalnog izletišta. Izlet je podrazumevao ćebence da se prilegne, loptu da se igra odbojka, badminton, možda rolšule ili bicikl, ali i to ne tako često.
Provodio se ceo dan tamo negde i uživalo se u potpunosti. Sa mojim ocem tek nije bilo šanse da se sedi kod kuće, ni slučajno. Izletovalo se onoliko, često je na izlet ceo konvoj išao, prijatelji i njihova deca, komšije, kolege… Obedska bara, Aranđelovac, Divčibare, Kosmaj, Trešnja, Fruška gora, Košutnjak, Avala…
Od kad sam sebe svesna izlete najviše volim. Kratak izlazak iz realnosti, brza promena svakodnevnog okruženja i rutine i druženje. Sreća moja te imam prijateljice koje dele moj izletnički entuzijazam. Tako evo već treću godinu za redom otkrivamo lepote Srbije i na jedan dan iskačemo iz uobičajenog koloseka. I mnogo nam je lepo.
Poslednji od izleta poveo nas je preko Vojvodine i Dunava sve do Istočne Srbije i Donjeg Milanovca. Sve do Donjeg Milanovca sa malim začinom. Od Beograda do Stare Palanke i skele koja preko širokog i moćnog Dunava vozi do Rama. Sve polako, sve široko, a boga mi i duboko. Pa od Rama, do Srebrnog jezera i Velikog Gradišta, put Golubca i tvrđave Golubačke do Milanovca Donjeg.
Dan užaren, prži, na sve strane. Pitaše kolege/drugari/muž moje drugarice jesu li sigurne da na najtopliji dan treba na izlet ići i kojim autom idu i ima li isti klimu, one rekoše mora da ima to je onaj sivi/srebrni auto. Ne znaju one marku ali znaju boju, a boja garantuje klimu. Ima, srebrn je.
Na skeli bome gužva, na putu sva sreća ne toliko. Već kada smo do Golubca stigli ličilo nam je kao da smo pre večnosti čitave iz Beograda krenule. Uz sokić pored tvrđave pitasmo se jesmo li jutros to skelom putovale?
Žari, žari pa za oblak zadeni. Odjednom se zasivilo, razduvalo, a Dunav još moćniji postao. Neka, neka okupaćemo se mi makar i sekire padale. Okupasmo se i bi nadrealno lepo.
Donji Milanovac gradić je čudne sudbine. Počeo je od jednog rečnog ostrva koje se zvalo Poreč, nedaleko i uzvodno od reke Poreč u Dunav. Tu na tom ostrvu rodio se Miša Anastasijević – kapetan Miša.
Kako je Dunav svako malo plavio ostrvo i nanosio štetu žiteljima, knez Miloš je 1832. dekretom naredio da se naselje preseli na obalu i bi stari Donji Milanovac. Sedamdesete godine dvadesetog veka i potreba za proizvodnjom velike količine struje nametnule su potrebu gradnje hidroelektrane, a gradnja hidroelektrane nametnula je potrebu da se Donji Milanovac još jednom izmesti. I tako 1971. dobismo današnji Donji Milanovac.
Velika je prednost kada u neki grad/gradić stižete da ima ko da vas dočeka. Mi smo imale drugaricu koja nas dočekala, ugostila i na najbolji Vidikovac odvela. Što je pogled, što je mesto, ali što su domaćini!!! Pa kafica, pa domaći sok jedan, pa domaći sok drugi, pa priča, pa smeh, pa kao da si ceo život tamo proveo.
U tome je i mrak pao. Krenusmo nazad, na put kući, sve se pitajući krenusmo li to jutros rano ili je neki vremenski rascep nastao. Završi se još jedan čaroban dan, još jedan izlet koji danas liči kao da je san.
51