ofelija

BRATSTVO PRE-RAFAELITA

Druga polovina XIX veka najavila je svakojake promene i čuda, kako u industriji, društvenom i političkom životu, filosofiji, psihologiji (koja se tek rađala), prirodnim naukama tako i u umetnosti, bilo da je u pitanju književnost, muzika, likovna umetnost, arhitektura. Period koji pominjem je početak savremenog društva kakvog ga danas poznajemo, sa svim dobrim i lošim koje u sebi nosi.

Po mnogo čemu značajne revolucionarne 1848. nastalo je i englesko Bratstvo slikara, pesnika i likovnih kritičara koji su sebe nazvali Pre-Rafaelitima, želeći da podvuku svoje poštovanje prema italijanskoj umetnosti pre Rafaela i manirizma posle njega. Veoma mladi umetnici (najstariji među njima imao je 24 godine), zasićeni akadmeskim pravilima u slikarstvu poželeli su da se oslobode pritiska, da pokažu kako umetnost i život mogu biti drugačiji, opušteniji, izražajniji. Poželeli su da prekinu sa mehaničkim pristupom umetnosti i da joj vrate dubinu i značenje nasuprot površnosti manirizma.

theladyofshallot

„PRB su želeli da reformišu englesku umetnost, da je izvuku, kako je kritičar Robert Hjuz jednom rekao, ‘iz močvare sladunjavog žanra i niskorazrednog istorijskog slikarstva’.“ – Iz teksta novinarke Obzervera Rejčel Kuk : „The pre-Raphaelites: behind the scenes at a modern blockbuster“ povodom izložbe „Prerafaeliti – viktonrijanska avangarda“ u galeriji Tejt u Londonu 2012. godine.

Kako profesor engleskog jezika i istorije umetnosti Džordž Lendou sa američkog Braun univerziteta konstatuje, nadali su se da će stvoriti umetnost za novo doba. U ostvarivanje svoje zamisli krenuli su studiozno, manifestom u kome su od umetnika zahtevali da: 1) imaju orginalne ideje, 2) da prirodu pažljivo proučavaju, kako bi znali na koji način da se izraze, 3) da prepoznaju šta je to u prethodnoj umetnosti ozbiljno, direktno i iskreno kako bi izbegli ono što je konvencionalno, u službi samopromocije i naučeno napamet i 4) najvažnije od svega da stvaraju temeljno dobre slike i skulpture.

roseti

Želeli su da vrate bogati kolor, važnost detalja i kompleksnu kompoziciju italijanske umetnosti tzv. Kvatroćenta – period XV veka i umetnosti kasne gotike i rane renesanse nasuprot striktnoj piramidalnoj kompoziciji, zamagljenim detaljima u drugom planu slike, upotrebi tonova i senki nauštrb čistih i jarkih boja svega onoga što je uvela visoka renesansa na čelu sa Rafaelom.

Teme za svoju umetnost su pronalazili u biblijskim motivima, poeziji Kitsa, Tenisona, Brauninga i Šekspira. Poezija i slikarstvo po njima dve su bliske umetnosti koje proizilaze jedna iz druge, te mogu koristiti iste tehnike u dočaravanju ideje. Slikarstvo prerafaelita prepuno je simbolike. Profesor Lendou prerafelitsko slikarstvo na vrhuncu naziva magičnim ili simboličkim realizmom, s obzirom da je predstava likova, objekata, prirode izrazito realistička, a atmosfera i priča prepune simbola.

vilijem hant

Koliko god da su želeli prekid sa manirizmom i istinsku i iskrenu umetnost sami su upali u svoju zamku postavljenih pravila. Vremenom bratstvo je slabilo, gubilo i dobijalo članove, krenuli su u dva pravca striktnog realizma i romantizma. Njihova želja za drugačijim, novim polako je prelazila u svoju suprotnost, a njihovo stvaralaštvo, pre svega likovno u manirizam od koga su sa toliko strasti želeli da pobegnu.

Teško je održati revolucionarni žar kada dela postanu popularna, moderna i kada ih srednji stalež jedne ozbiljne države kakva je bila viktorijanska Engleska poželi. Osnivači Bratstva Vilijam Holman Hant, Džon Evert Mile i Dante Gabriel Roseti, kako to obično biva, vremenom su stekli priznanje i novac, plemićke titule i mesto u drštvu što ih je odvelo drugačijim stvaralačkim putevima.

Ipak treba biti pošten pa reći da je Rosetijev uticaj na osnivača pokreta Umetnost i zanat (Arts and & Crafts movement) Vilijema Morisa čuvenog i uticajnog dizajnera, bio presudan za razvoj ovog pokreta, posredno šireći svoj uticaj na Art nuvo, a samim tim i na sam modernizam koji će napraviti ozbiljan lom i korenite promene u stvaranju i shvatanju umetnosti.

mile

Oskar Vajld: „Ovi slikari su imali tri osobine koje engleska publika ne oprašta: mladost, snagu i entuzijazam“. Ako smem da dodam – osobine koje ni jedna publika ne oprašta (ne samo u umetnosti).

Vredi se zamisliti zašto se uvek iznova a priori opiremo novom, opisujemo ga najuvredljivijim pridevima, smatramo ga neprihvatljivim i neuporedivo lošijim od onoga što mu je prethodilo, doživaljavamo ga kao uvredu za dobar ukus i intelekt, da bi vremenom legli na rudu, pa posle jedne ili dve pozitivne kritike prihvaćenih veličina prešli Rubikon i zaključili kako je upravo ta vrsta umetnosti, taj način ono vredno i vrhunsko, ono nešto što smo decenijama isčekivali i naslućivali? Možda je to samo još jedna u nizu odlika našeg roda, a možda se samo plašimo svog zaključka i sputavamo u sebi slobodu da nešto mi sami cenimo ili ne.

Niti je prošlost nužno ružičasta, samo je bila dovoljno daleko, niti je sadašnjost nužno crna, samo je suviše blizu, niti je budućnost nužno savršena, samo je suviše daleko.

nakonju

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>