ANASTAS – VIŠEMEDIJSKI UMETNIK

Godina ova 2017. samo što nije završila svoj krug oko Sunca. Kakva je bila to ćemo znati kada postane istorija i kada se od nje malo odmaknemo. Da je bila jedna od onih sa važnim jubilejima bila je. Tako je, da se podsetimo, ovo godina u kojoj je na dostojan način obeleženo dvesta godina od rođenja jednog od najinteresantnijih, intrigantnijih i može se slobodno reći, najmodernijih stvaralaca iz prošlosti – Anastasa Jovanovića.

O velikoj izložbi u Muzeju primenjene umetnosti već je bilo reči na sajtu Lepota života, a sada vam sa puno radosti predstavljam izložbu i priču o Anastasu kao višemedijskom stvaraocu kroz razgovor sa autorkom ove postavke.

O izložbi „Anastas Jovanović – Umetnost i novi mediji“ koja čeka na vas u Konaku knjeginje Ljubice do 28. januara 2018. i ne samo o izložbi, razgovarala sam sa Danijelom Vanušić iz Muzeja grada Beograda.

LEPOTA ŽIVOTA: Kako Muzej grada Beograda ima najveću kolekciju, kako umetničke tako i privatne zaostavštine Anastasa Jovanovića nekako je logično da bude nosilac ovog jubileja?

DANIJELA VANUŠIĆ: Tako nekako. Uz kolege i koleginice iz Narodnog muzeja koji su priredili bili izložbu u Galeriji Doma vojske i Muzeja primenjene čija je izložba još u toku nametnulo se samo po sebi da Muzej grada treba da bude taj koji će nositi ovaj jubilej.

Zbog toga smo rešili da izdamo pre svega veliku publikaciju – Zbornik i da priredimo kompleksnu izložbu, jer ako nema izložbe onda muzej kao da ništa nije ni uradio.

Radom na Zborniku smo povezali kolege iz struke i uopšte uzev iz naučne zajednice. Izdali smo kapitalnu knjigu kojom smo obeležili ovaj jubilej.

Sama izložba „Anastas Jovanović i novi mediji“ je, da kažemo tako, plod istraživanja svih četrnaest autora koji su objavili svoje tekstove u Zborniku. Analizi kako života i društvene delatnosti tako i  umetničke delatnosti Anastasa Jovanovića pristupili smo na jedan potpuno nov i rekontekstualizovan način.

Anastas Jovanović nije često bio tema velikih izložbi, a i kada jeste bio predmet izučavanja najčešće je to bila fotografije, zar ne?

Muzej grada Beograda je 1977. u Galeriji SANU organizovao veliku izložbu koju je priredila koleginica, za koju mogu sa ponosom da kažem da sada dođem kao njena naslednica, Radmila Antić. Ona je sa profesorom Pavlom Vasićem napravila izložbu pod nazivom ‘Anastas Jovanović prvi srpski fotograf’.

Tada su ga slobodno mogu da kažem definitivno upisali na mapu naše kulture. Uz izložbu su i oni tada izdali publikaciju. To je bila najveća i prva monografska publikacija, tada je takođe na njoj radilo više autora. Mila Antić je 1986. godine izdala još jednu veliku publikaciju. Mnogi autori su se bavili Anastasom i uvek su obrađivali kolekciju iz Muzeja grada Beograda.

Dugo ste radili na ovom projektu?

Radili smo tri godine na tom projektu. Nije dovoljno! Ipak je dosta toga je urađeno. Posebno su obrađeni predmeti na papiru tako da naša javnost, a posebno oni koji prate i znaju ko je Anastas Jovanović, mogu po prvi put da vide koliko je velik njegov opus – naravno, koliko je to uopšte moguće predstaviti na jednoj izložbi.

U Sali pod svodovima u Konaku knjeginje Ljubice gde se održava izložba predstavljeno je blizu 200 radova. To je izbor mene kao kustosa da na neki način u onoj meri u kojoj dozvoljava izložba kao takva, da se prikaže njegov opus koji je dosta kompleksan, dosta šaren i da ljudi mogu da shvate koliko je njegova ličnost i umetnička delatnost bila raznovrsna.

Anastas Jovanović kako ga ja doživljavam bio pionir u mnogo toga?

Baš tako, on je baš bio pionir u mnogo toga. Nije on bio samo umetnik XIX veka, što bi značilo da se obrazovao na akademiji i nastavio da se bavi slikarstvom, već napraotiv on je bio čovek ispred svog vremena. On bi danas bio recimo pripadnik avangarde koja prednjači.

Dok smo pripremali izložbu šalili smo se da bi on da je danas živ napravio neku 3D animaciju, neki video radove, ludilo.

Šalu na stranu ali kada se on upoznaje sa fotografijom ona nije umetnički medij. On je upoznaje bukvalno u trenutku kada je ona inaugurisana, počinje njome da se bavi, a istovremeno počinje da koristi i litografiju. U stvari on shvata koliko je umetnost jako sredstvo komunikacije i šerenje ideja. S obzirom da je bio romatničarskog opredeljenja i vrlo nacionalno obojen on je svoju umetnost upravo za to i koristio.

Boraveći u Beču znao je da posmatra i mnogo toga je naučio i preneo u ‘novu’ Srbiju.

Boraveći u Beču, gledajući njihovu umetnost, šta rade njihovi umetnici, kako se prikazuju vladari, istovremeno šta znači reprezentativna vladarska slika prema javnosti, a kao prvi čovek Obrenovića i nekako vezan privatno za tu dinastiju on je sva ta iskustva prenosio u Kneževinu Srbiju i na neki način je modernizovao – stvarao je taj moderni imidž Kneževine Srbije u XIX veku.

Danas bi rekli da je radio odličan PR i promociju?

Da, baš tako. Teško je danas javnosti da shvati da u tom trenutku kada on studira na Akademiji (u Beču – prim. LŽ) 1839. do 1845. to je toliko rani period da naši mladi ljudi iz Srbije odlaze na tu Akademiju i uče slikanje, a da vi u Srbiji jedino imate ikone. To je jedino što je stanovništvo u ustaničkoj Srbiji moglo da vidi, u Srbiji koja nema škole, čije crkve nemaju zvona, u Srbiji koja se tek oslobađa. Srbija tek kreće, ona takoreći nema predstave o školama, o umetnosti i onda kreće njen ubrzani razvoj.

U Srbiji se tek otvara štamparija i počinju da izlaze knjige, publikacija i novine. Samim tim slobodno možemo da kažemo da je Anastas Jovanović pionir na više polja.

Zanimljivo je da su neki autori sporili da je Anastas prvi fotograf?

Oni su njemu u jednom trenutku sporili da je prvi fotograf, zato što su našli podatke iz jednog oglasa u kojem se oglašava Dimitrije Novaković, ali on je čovek samo prošao i dao oglas. Šta je od njegovog opusa zaista ostalo – ništa. A mi ne bi imali vizuelnu kuluturu takvu kakvu imamo danas, da nije bilo tog Anastasovog temelja.

Svi njegovi prikazi Njegoša, Milice Stojadinović Srpkinje, Marka Kraljevića koga je on iz pesama preneo u slike (iz reči u slike) – to je sve Anastas Jovanović. Pa čak i danas kada vidim neke portrete osnova njihova su te fotografije koje je Anastas pravio. Mi uopšte ne bi znali kako su izgledali ljudi tog vremena, poznate ličnosti iz sveta kulture, politike, da nije bilo Anastasa. Veliku je stvar on nama ostavio u amanet.

To je vreme ubrzanog razvoja Srbije.

Da, to vreme je baš ubrzanog razvoja Srbije. Bilo koju oblast čovek da krene da istražuje, posmatra arhitektura, izdavaštvo, umetnost to je bukvalno bio ogroman bum i samo je nezaustavljivo napred išlo. I Srbija koja nije imala tu srednjevekovnu aristokratsko/monarhijsku strukturu u suštini se vrlo brzo modernizovala i krenula u evropske tokove. Sve to je doprinelo i formiranju građanske klase i kulturnog miljea koji se preuzima sa zapada. Tako da Anastas Jovanović zaista donosi sve te evropske vrednosti u našu sredinu.

Malo o izložbi i njenom konceptu

Izložba je koncipirana u 5 celina u pokušaju da prikažemo obimnost samog njegovog opusa.

Ne može da se preskoči nikako njegov odnos sa dinastijom Obrenović. Ne samo što je uradio portret vladara, savremeni, reprezentativni vladarski portret za dinsatiju Obrenović (on ga je uobličio), već je to isto uradio i za dinastiju Petrović, za Crnogorce.

Valdika Njegoš i knjaz Danilo sarađuju sa njim, on radi njihove portrete i dobro je, a to je prednost tako velike zbirke, da ljudi mogu da vide kako on prenosi sliku iz medija u medij. Znači kako mu fotografija, koja se tada pojavila, služi kao pomoćno sredstvo i na koji način ona postaje predložak za prenošenje u crtež pa u litografiju, pa ih onda naknadno i boji.

U naslovu teksta sam pomenula Anastasa kao ‘višemedijskog umetnika’, to nije slučajno

To je interesantno i zanimljivo pratiti. Profesor Čedomir Vasić, koji je pisao za Zbornik, dao mu je tja epitet ‘prvi višemedijski umetnik’. A Anastasov rad je zaista bio višemedijsko delovanje. Ne samo što on koristi različite medije, nego što ih on jako dobro razume. To se vidi kada pogledate galeriju protreta jasno vam je da on ima osećaj, da to nisu samo pomoćna sredstva; da je on jako dobro umeo i da ih zabeleži, i da ih pozicionira i da uhvati taj neki karakter ličnosti koje predstavalja da ih mi danas gledamo kao samostalna umetnička ostvarenja.

Nije radio samo vladarske portrete

Ne, naravno. Njega će recimo knez Miloš kada se vratio u Srbiju angažovati da radi nacrt za medalju. Isto tako knjaz Danilo, mnogo pre toga, kada želi da ustanovi crnogorski orden angažuje Anastasa da mu ga nacrta. Mi srećom imamo sačuvano i to. Orden je naravno kasnije izveden u nešto svedenoj varijanti, jer je Anastasova verovatno bila prilično skupa, ali je sačuvana i prepiska između njih dvojce.

Nazvali ste ga ‘prvim modernim umetnikom’

On je prepoznat kao čovek značajno širi od samo akademskog bavljenja umetnošću. Tako da u toj studiji koju sam radila, dala sam sebi za pravo da ga nazovem prvim modernim umetnikom – u smislu što je on prvi iskoračio iz tih akademskih normi i počeo da usvaja nova medijska sredstva za isti umetnički cilj.

Anastas je radio dosta istorijskih kompozicija i ličnosti upravo za propagiranje patriotskih i nacionalnih ideja. To je naravno čuveni serijal „Spomenici srbski“, koji na žalost nisu završeni, ali eto u toj meri u kojoj su urađeni oni su i sačuvani. Tu je čuvena kompozicija ‘Srbija oko guslara’ i neke druge ličnosti kao i Kraljević Marko kome je on u stvari dao taj izgled bez brade, sa brkovima i buzdovanom – do tada su ga slikali u antičkoj nošnji.

A sada nešto o Anastasovoj znatiželji i snalažljivosti

Na izložbi se nalazi i dosta fotografija stereoskopskih snimaka. To je revolucionarno otkriće 3D mogućnosti slike, da jedna dvodimenzionalna slika da 3D doživaljaj. Anastas je u svojoj autobiografiji zabeležio kako se susreo sa stereoskopom.

Vuk Karadžić je u tome posedovao i rekavši kako je to video kod jednog ruskog pukovnika, a na Anastasovu molbu ga je kod pukovnika i odveo. Anastas je onda zamolio pukovnika da mu da na par dana stereoskop, onda je brzo otrčao kod optičara da mu rastavi taj aparat da on vidi koja su to sočiva prisutna, ali da se ne vidi da je otvarano. Onda je odjurio kući i odprilike shvatio koji je sistem, pa je kako sam opisuje, napravio improvizovanu kameru na četiri točka i šine, postavio je svog slugu da ga fotografiše.

E taj prvi pokušaj mu nije uspeo zato što, kako sam kaže, nije shvatio da koliko god da izgledaju iste u stvari postoje određene razlike između snimaka kako bi se postigla određena dubina. Pa je ispravio i doterao. Čak je i sačuvana ta jedna kompozicija za koju mislimo da je taj njegov kućepazitelj.

Nije mu dosta što je sam napravio i shvatio stereoskop već…

On kreće napolje, kreće u prostor, da fotografiše građevine Beča. Ali ne samo građevine nego on već tada verovatno po ugledu na te svoje savremenike i fotografiju koja se razvija, shvata značaj beleženja promene grada. Tako da on fotografiše staro jezgro Beča, koji se tada ruši – radi se velika rekonstrukcija Beča, gradi se Ring štrase. Takođe on tačno fotografiše i sve bitne topose za jedan grad.

Stalno mi se nameće jedna pomisao, još od otvaranja kada sam videla te njegove snimke Beča i Beograda, u današnje vreme Anastas Jovanović bi bio hit na Instagramu, zar ne?

Ha, ha, tako nekako.

Anastas je kao fotograf poznat i u Beču?

On je vrlo brzo ubeležen kao osoba koja se bavi fotografijom u Beču i još za života bio je član njohovog čuvenog fotografskog udruženja, koje mu je posle smrti dalo nekrolog i izdalo i njegovu prvu biografiju. U austrijskim enciklopedijama se pominje kao jedan od 301 učenika koje je imao Artur Martin, ali se kaže da je Anastas Jovanović bio jedan od njih koji je preneo fotografiju na zemlje južno od Dunava.

Po povratku u Srbiju sa Obrenovićima 1858. godine prestaje intenzivno da se bavi tim umetničkim delatnostima

Kada se Obrenovići vraćaju u Srbiju 1858. godine vraća se sa njima i tada ta delatnost njegova prestaje da bude tako aktivna, ali počinje jedna druga. Dobija najvišu društvenu funkciju – postaje dvoroupravitelj kneza Mihajla. Naravno, ne prestaje u potpunosti da fotografiše i za to koristi atelje Anastasa Stojanovića.

Isto tako kreira ceremonijal na dvoru. Način vladarske prezentacije, etikeciju tog samog dvora. Kažu da je organizovao i sahranu kneza Miloša upravo po ugledu na funeralne spektakle koji su se dešavali u Austro-Ugarskoj koje je on poznavao. Na neki način, kolega Borozan kaže on je ‘medijski mag’ tadašnje Srbije. Mislim da to nekako totalno odgovara širini njegove delatnosti. Ne zaboravimo da je radio i nacrte za prve poštanske i novinske markice, kao i nacrte za medalje.

Po ubistvu kneza Mihajla se povlači…

Kasnije kada je ubijen knez Mihajlo on se povlači iako mu je ponuđeno da bude dvoroupravitelj mladom knezu Milanu on je to odbio. Povlači se u svoju kuću, ali ne prestaje da se interesuje za novine i njegova ćerka piše kako je sve pratio, dobijao je razne strane časopise, fotografijom se intenzivno bavio i kaže  da je prvi u Beogradu uveo telefon. Na jednom mestu u svojoj autobiografiji piše „ne razumem kako čovek može da bude bez fotoaparata“. Danas ga svi razumemo potpuno.

Kažete da ste bili malo skeptični oko toga da li će publika shvatiti epohalnost njegovog dela

Dok smo pripremali izložbu, znajući okolnosti i vremensku podlogu u kojoj on stvara činilo mi se da kada izložimo sve to da današnjem posetiocu koji nema tako dobar uvid to može da izgleda – paaa, šta si ti to sada epohalno rekao ovde. Međutim nije, ljudi shvataju. Opet on je i nekako savremen. Kada pogledate njegove fotografije, portrete imate utisak da je dobar portret juče nastao. Vidim da posetioci prilično dobro reaguju i shvataju širinu te njegove delatnosti.

Mi smo ga ocenili kao prototip savremenog renesansnog čoveka zato što je stvarno neverovatna ličnost.

Koliko je savremen bio Anastas Jovanović tek ćemo saznavati vremenom i proučavanjem njegovog ogromnog opusa. Zanimljivo je posmatrati njegove fotografije toposa gradova u današnjem kontekstu fotografija za društvene mreže. Uverena sam da bi Anastas danas bio prvi među prvima, da bi izmislio bar dve aplikacije i da mu ne bi bilo ravnog u inovativnosti i savremenosti.

Nije loše družiti se sa fotoaparatom – neka vas Anastas inspiriše.

Fotografije Majda Sikošek