Varšavski gradski prevoz

Zločin i kazna

Gradski autobus koji vozi od varšavskog aerodroma do centra grada radno je mesto mnogih kojima je tuđ novčanik izvor zarade. Na žalost teško da se takvo upozorenje može naći na internetu, u turističkim bedekerima ili uz uputstvo kako da stignete do određenog hotela gde će se održati seminar na koji ste se uputili. Iako je potpuno razumljivo zašto se takva inforamcija zaobilazi, nikom nije prijatno da prizna javno da je tako nešto uobičajeno, bilo bi mnogo lakše da je drugačije. Putnici bi tada bili obazriviji te bi radni učinak bio manji pa bi možda na kraju i prestalo džeparenje.

Moje iskustvo je bilo poprilično dramatično, ali za razliku od većine drugih moje je imalo srećan završetak. Godine pažljivog čitanja krimi romana i gledanja filmova i serija sličnog sadržaja konačno su se isplatile. Brza reakcija i dedukcija u stilu Šerloka Holmsa, da ne preterujem dovoljno je i u stilu gospođoce Marpl, sačuvali su me muka.

Ništa nije ukazivalo na takav događaj. Prijatan, mada dugotrajan let do Varšave (ne postoji direktan, mora da se preseda), osećaj sigurnosti sa detaljnim uputstvom kako stići do mesta na kome se održava seminar, poslatim elektronskom poštom, i sunačn dan u Varšavi. Bila sam srećna što sam ponovo u Poljskoj posle mnogo, mnogo godina, što je lep dan i što je nedelja a seminar počinje tek sutra ujutru. Imaću vremena da se prošetam pre nego što budem zametena u salama i hodnicima, srešću se sa starim prijateljima iz raznih krajeva sveta i upoznati nove potencijalne saradnike.

Odmah na aerodromu u menjačnici menjam nešto novca da bih imala za autobuski prevoz, lako pronalazim stanicu gradskog autobusa do centra grada, čak i ne čekam dugo. Vozim se razmišljajući o tome kako je kod nas jako komplikovano stići na aerodrom ili sa njega i pitam se zašto. Kada smo već ušli u varšavski širi centar primećujem dvojcu sredovečnih muškaraca koji veoma ljubazno nude pomoć pri izlasku iz autobusa jednoj ruskinji sa jako velikim koferom i mislim se: bože kada će ljudi kod nas postati ovako fini. Nakon dve stanice i na mene je red da siđem. Dolazim do vrata ukoso preko jednog ramena mi je tašna (da mi se ne muva po rukama), preko jedne ruke je džemper a u drugoj kofer, ne preveliki. Ona dva muškarca mi prilaze, treći je na samim vratima i sva trojca se svesrdno trude da mi pomognu da izađem. Malo me čudi što podižu kofer u vis preko rukohvata, nije uopšte potrebno, ali opet izneli su ga napolje i jedan mi je ponudio ruku da siđem, zahvaljujem se i tada na svoj užas ustanovljavam da mi je tašna otvorena i da mi nema velike kožne torbice u kojoj na putovanjima držim kartu, pasoš i novac (veoma glupo sve držati na jednom mestu ali tako je to bilo, naučila sam na teži način). Obliva me hladan znoj a mozak kipi, procesuiram i zaključujem da onaj koji trči prema podzemnom prolazu nedaleko odatle sigurno ne nosi moj novčanik, nego zavarava trag, ni muškarac koji je ostao kod autobusa na stanici nije onaj koji mi treba, ali zato treći koji se polako šeta sa sada zakopčanom jaknom i rukama u džepovima koje stiskaju nešto ispod jakne je sigurno taj koga tražim. Zatrčavam se prema njemu, stavljam mu svoj kofer ispred nogu da ga zadrži ako pokuša da pobegne, stajem mu na nogu sa svojom ne malom težinom i hvatam ga za vrh jakne, vičem na engleskom da mi smesta vrati novčanik inače ću ga udariti. On me gleda zapanjeno, a ja i dalje vičem. Pokušava da se izmigolji, ja sam neumoljiva i toliko besna da ključam, zamahujem prema njnemu pesnicom u šoku on podiže jaknu, ispada moj kožni veliki novčanik, puštam ga i podižem svoje blago, a on beži.

Polako dolazim k sebi, dišem duboko ne bi li smirila dah i čvrsto se držim za kofer i novčanik u želji da ne padnem i da ruke prestanu da mi se tresu. Tek tada gledam oko sebe i vidim ljude, mnogo njih, koji me gledaju zapanjeno i zbunjeno kao da sam napravila neoprostivu grešku i prekršila sva pravila lepog i pristojnog ponašanja. Osećam se užasno i sramota me je, ali mi nije jasno zašto. Moj postupak nije bio lep ali je bio koristan, samo sam vratila ono što je moje. Publika na stanici je sve vreme posmatrala scenu i niko nije učino ništa, ama baš ništa, ikao znaju da se u tom autobusu dešavaju take stvari i da njihovi sugrađani džepare goste njihvog grada.

Džepari se i u beogradskim autobusima, nije da se ne džepari, ali retko kada su ljudi ravnodušni. Često upozoravaju onoga koga džepare ili viču na počinioca, ne retko džeparoš bude uhvaćen, vozač autobusa zatvori vrata da ne može da pobegne dok se ceo problem ne razreši i svi saosećaju sa onim kome se ta neprijatna stvar dogodila, ne osuđuju ga i ne misle da se nepristojno ponaša zato što ne dozvoljava da bude odžeparen. A opet u Varšavi sam se osećala kao da sam nešto pogrešno uradila. Čudno.

DSCF2362

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Putovanja and tagged , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>