Nema većeg zadovoljstva od istraživanja i putovanja kroz istoriju u pokušaju da se oživi i što više sazna. Nekada je sama potraga uzbudljivija od krajnjeg rezultata, nekada potraje toliko dugo da na kraju praćenje tragova i slaganje slagalice postane svrha samo sebi, pa završena slagalica ne donese očekivanu nagradu.
No, u slučaju potrage za imenom arhitekte i informacija o zgradi stare pošte u Zaječaru, koja je bila jedan od ozbiljnih primera arhitekture secesije u Srbiji, hod u nazad i završnica podjednako su bili uzbudljivi i zanimljivi.
Kako red nalaže počnimo priču od početka
Grad Zaječar, njegova istorija i očaravajuće priče bili su tema 19 epizode video serijala o secesiji na YouTube kanalu Lepota života. Ta epizoda bila je i ostala najduža do sada, a meni među najdražima. Priča se plela oko knjige o jednoj dramatičnoj ljubavi i istinitom događaju s kraja XIX i početka XX veka, pa samim tim i o načinu života u varoši koja s Urbanističkim planom iz 1890. dobija oblike ozbiljne evropske varoši.
Ulica Ljube Nešića
Pripovedajući o tom periodu, o dobu secesije u Zaječaru i okolini, nije moguće a da se ne pomene i zgrada stare pošte. U septembru i oktobru 2020, kada je video pripreman i montiran, osim starih razglednica i fotografija Pošte nisam uspela da dođem do bilo kakvih podataka, poput imena arhitekte ili tačne godine kada je srušena. Jedino se kroz razgovore i na raznim forumima pojavljivala 1912. godina, kao godina izgradnje. Završivši video odlučila sam da se upustim u radosti istraživanja i pokušam na sve načine da što više saznam o divnoj zgradi stare pošte u Zaječaru.
Zgrada stare pošte, sazidana između 1910. i 1911.11
Tako sam se u aprilu 2021. obrela u Timočkom arhivu u gradu Zaječaru. Listajući novine „Timok“ iz 1970. godine, naišla sam na saopštenje sa Konsultativnog sastanka u Osnovnoj privrednoj komori u Zaječaru, održanog 28. septembra 1970. na kome je odlučeno da se telegrafske i telefonske veze modernizuju, pa će se u okviru te modernizacije izgraditi nova pošta, na mestu stare. U jednom od brojeva Timoka iz 1973. bila je kratka vest o otvaranju nove zgrade pošte u Zaječaru u ulici Krfskoj.
Uz pomoć Ivana Potića, istoričara umetnosti iz Timočkog arhiva, pokušala sam da pronađem bilo kakav podatak, bilo šta interesantno i vezano za biser secesije izgubljen u modernizaciji. Trudili smo se i on i ja, no trud naš beše uzaludan. Po izlasku iz Arhiva znala sam samo kada je izgrađena nova zgrada. Nisam bila nezadovoljna, iako sam imala samo završni komad, onaj poslednji deo slagalice koji se uklapa na kraju, nije uvek moguće započeti slagalicu od ivica, kako je kažu najbolje, dovoljan je bilo kakav komadić na kome je jasno šta se nalazi.
Moja sreća je što me za Zaječar veže ne samo njegova istorija već i ozbiljna prijateljska veza, a kada je ta prijateljska veza novinarka onda je lako meni doći do onih koji mogu da mi pomognu u traganju za delovima istorijske slagalice. Na preporuku Nine Pogarčić, istoričarke umetnosti iz Narodnog muzeja u Zaječaru, uputila sam se u Arhiv Srbije i istraživanje tajni Fonda Ministarstva građevine od 1862 – 1918.
Potraga u Beogradu
Fond Ministarstva građevine je obiman, sadržajan i zanimljiv. Mogao bi da bude mnogo bogatiji, no na žalost naše podneblje, kao što već reče neko davno, nezgodno je kada gradiš kuću na sred raskrsnice, svako malo bude porušena. U tim rušenjima, paljenjima, bombardovanjima sačuvalo se šta se sačuvalo te iako ne prebogato, ono ipak govori puno o nastajanju moderne srpske države s kraja XIX i početka XX veka.
Samo Ministarstvo ima zanimljivu istoriju počevši od 1845. godine kada je ustanovljeno Odeljenje postrojenja. Naziv Građevinsko odeljenje dobilo je 1851. godine, a 1859. sa ponovnim dolaskom kneza Miloša popečiteljstva se modernizuju i razdvajaju. Tako je Građevinsko odeljenje odvojeno od Popečiteljstva unutrašnjih dela. Te 1859. osnovana je Glavna uprava građevina sa tri odeljenja: Inžinirsko, Arhitektonsko i Računsko, da bi 1862. dobilo naziv Ministarstvo građevina. Ministarstvo je sprovodilo sve poslove građevinske struke na teritoriji cele Srbije, preko građevinskih odeljenja pri okružnim načelstvima i pri Upravi grada Beograda.
Projektom državnog budžeta za 1910. godinu ’po struci inžinjerskoj i arhitektonskoj’ odobrenog 8. avgusta 1909. godine, u odeljku b. po struci arhitektonskoj, pod rednim brojem 37. predviđena su sredstva ’Za građenje nove zgrade za poštu i telegraf u Zaječaru’.
Možda je interesantno napomenuti da su tim istim Projektom budžeta za 1910. godinu bila predviđena i sredstva za granju novih zgrada za poštu i telegraf i u: Vranju, Prokuplju, Beloj Palanci, Loznici, Krupnju. Možemo zaključiti da je prva decenija XX veka bila vreme ozbiljne modernizacije i napretka u razvoju poštanskih i telegrafskih usluga i da je samim tim postojala potreba za namenski građenim, savremenim objektima.
Zanimljivo je da je zgrada pošte u Zaječaru bila izgrađena u stilu secesije, jer se taj umetnički pravac retko viđa na objektima od javnog značaja koje finansira država, i to ne samo kod nas već i po Evropi. Secesija je pre svega bila stil privatnih kuća, hotela, restorana, a tek tu i tamo ponekog objekta od javnog značaja koji finansira država.
U Fondu Ministarstva pronašla sam još i Urbanistički plan grada Zaječara od 5. septembra 1890. godine u kojem se vidi da je za zgradu pošte i telegrafa predviđeno mesto na kojem je između 1910/12. sazidana tada nova zgrada, između 1970/73. današnja zgrada Pošte. Na planu iz 1890. ulica koja se danas zove Krfska upisana je kao Poštanska, što samo govori o važnosti ove institucije u periodu na prelomu XIX i XX veka.
Završila se i moja druga poseta Arhivu Srbije. Redovi u mojoj kičastoj, magičnoj sveščici punili su se, ali i dalje ništa od imena arhitekte divnog zdanja stare pošte u Zaječaru sagrađene u stilu secesije. No, nisam bila razočarana. Ipak saznala sam da je budžetom za 1910. bila predviđena njena gradnja, da je u septembru 1970. donesena odluka o njenom rušenju, da se nalazila na mestu predviđenom za zgradu pošte i telegrafa još 1890, a imala sam i imena arhitekata I, II, III i IV klase i podarhitekata zaposlenih u Ministarstvu građevina 1909. i 1912. godine. Razmišljala sam kako je vrlo moguće da je neko sa tog spiska dobio zadatak da projektuje zaječarsku poštu i nakon bezbroj prelistanih bibliografija, knjiga, novinskih članaka, dokumenata, crteža, skica… već sam lagano odustajala od ideje da i dalje kopam u nadi da ću naići na ime koje me zanima. Na kraju krajeva nije malo ni to do čega sam došla.
Iznenađenje i obrt
Taman kad smo spremni da odustanemo, život nam priredi iznenađenje i obrt. Ne kaže se za džabe ’život piše romane’, jer ga zaista piše i nema tog zapleta koji se nekome negde nije dogodio, a da je u književnosti opisan.
Razmenjujući informacije vezan za neke druge priče o arhitektama i arhitekturi secesije sa Milošem Jurišićem iz Muzeja nauke i tehnike u Beogradu ispričala sam mu svoju odiseju vezanu za zaječarsku staru poštu. Nakon nekog vremena Miloš je poslao email sa sledećom informacijom: „prelistah upravo knjigu Bogdana Nestorovića „Arhitektura Srbije u XIX veku“, koliko znam rukopis je nastao bio kao doktorska disertacija još 1970, i čuvao se u SANU sve do 2006, kada je konačno izašla knjiga u izdanju Art Press-a Vladimira Anđelkovića, i tu naiđoh na sledeći podatak: …u Zaječaru je skoro porušena zgrada stare pošte koju je projektovao inženjer Stevan Burmazović, takođe u duhu secesije.“
I tek tako, u samo nekoliko redaka jednog emaila razrešena je misterija stare zgrade pošte u Zaječaru izgrađene u stilu secesije, između 1910. i 1912. godine po nacrtima inžinjera Stevana Burmazovića u nekadašnjoj Poštanskoj, a danas Krfskoj ulici nadomak Narodnog muzeja i Trga oslobođenja.
Putovanje kroz istoriju i potraga za zagubljenim informacijama se nastavlja, toliko toga je ostalo da se otkriva o arhitekturi secesije u Srbiji, bilo da su primeri netragom nestali, bilo da i da nas krase varoši srpske…
Zgrada stare pošte 1950-ih godina prošlog veka
Dobijeno ljubaznošću Miloša Jurišića
Fotografija stare pošte u Zaječaru iz 1950-ih iz zbirke Miloša Jurišića
Ostale fotografije stare pošte preuzete sa interneta gde nije naveden izvor
Fotografije – M. Sikošek