Subota 16. maj ove 2015. godine bila je topla, sunčana, tako rekuć idealna za prvi ovogodišnji izlet veselih drugarica. Mali plavi auto, posle kraćeg boravka kod majstora, bio je spreman da nas povede put Šida. Zašto baš tamo, verovatno će se neko zapitati, zato što se u ovom mestu skoro pa na granici naše države nalazi Galerija slika Save Šumanovića. Vredni poslenici ove Galerije iskoristili su akciju Muzeji Srbije deset dana od 10 do 10 da naprave novu stalnu postavku, a u program su uključili i stručno vođenje direktorke koja je zainteresovanima predstavila novo tumačenje Šumanovićevog triptiha „Beračice“. Nadamo se da će gospođa Vesna Burojević uspeti da nam ispuni želju i za čitaoce sajta Lepota života napiše jedan post na tu temu. Do tada samo mali nagoveštaj u tekstu kasnije.
Tako su četiri vesele drugarice krenule u novu avanturu ovoga puta na severozapad zemlje Srbije. Putovanje auto-putem je proteklo živo i bučno, nisu nas omeli ni čudni zvuci koje je mali plavi auto ispuštao prilikom izlaska sa auto-puta. Odmah nakon naplatne rampe šoferka je zaustavila auto, stručno ga pregledala, problem rešila uz malo gumiranog kanapa koji je otkinula sa mrežice iz gepeka i put je nastavljen prema Šidu, kao da se ništa nije ni dogodilo.
Naći Galeriju slika Save Šumanovića u Šidu nije nikakav problem jer se ista nalazi u glavnoj ulici blizu crkve Sv. Nikole. Na kući je broj, a i tabla. Može biti mali problem sa parkiranjem zato što ispred same galerije postoji samo jedno parking mesto, ali nije Šid prevelik tako da iako se parkira par ulica odatle stvarno nije teško prošetati.
Ulica u kojoj je smeštena galerija
Druga kuća od Galerije je Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“ posvećen Iliji Bašičeviću Bosilju, njemu će biti posvećen zaseban post, ali treba odmah napomenuti da nas je poseta toj ustanovici ostavila bez daha, kao i poseta Galeriji Šumanovićevih slika.
Dočekao nas je mladi gospodin, ljubazno i fino, malo nam nešto ispričao i uputio nas na velike ploče sa detaljnijom pričom o Savi Šumanoviću, napomenuvši da je tu za sva pitanja, pa kada završimo razgledanje možemo pitati šta nas interesuje. Hol u koji se ulazi je veliki i osim tablama sa informacijama i fotografijama u njemu se nalazi ono što bi se moglo nazvati galerijska prodavnica. Razne publikacije koje je Galerija izdavala i izdaje, te reprodukcije slika u raznim veličinama, razglednice…
„Galerija slika „Sava Šumanović“ u Šidu je osnovana 1952. godine na temelju darovnog ugovora kojim je Persida Šumanović poklonila gradu Šidu 417 slika svoga sina kao i kuću u kojoj su izložene. Tim činom ostvarena je dugogodišnja zajednička želja majke i sina.“ piše u informativnom letku koji možete uzeti na ulazu.
Galerija je velika, tokom vremena je orginalna porodična kuća Šumanovića dograđena i proširena. Prostorije su velike, nadovezuju se lagano jedna na drugu, a priča Savinih slika i motiva teče, lagano, noseći u sebi svu njegovu napetost, uzbuđenje, želju za mirom i spokojem, pričajući nam priču o Savi, ali i o Šidu izokola kroz pejzaže pune emocija, a puste, bez ljudi. Većina slika je iz takozvanog šidskog perioda njegovog stvaralaštva, dela nastala u Šidu tokom poslednje decenije njegovog života. Po broju, manji deo zbirke su dela koja je doneo sa sobom iz Pariza.
Mogao bi čovek sate i dane provesti među ovim delima ni ne primećujući da vreme prolazi i odlazi.
Imala sam prilike da svojevremeno, 80-tih godina prošlog veka vidim izložbu slika Save Šumanovića u Narodnom muzeju, a na njoj su me bez daha ostavile slike koje je sam autor nazvao Šiđanke, posebno deo slika koje spadaju u ciklus „Kupačice“. Ovoga puta malo je falilo da se srušim kada sam krenula uz par stepenika pored impresivnog, za sebe, stuba oslikanog sa sve četiri strane u veliku, ali zaista veliku, da li sam rekla veliku, salu i ispred sebe celom dužinom, dugačkog zida, videla jednu do druge u beskrajnom nizu „Kupačice“. Osećaj kao da mi je neko izbio vazduh, klecanje kolena i brzo lupanje srca – recimo da bi to bio ukratko opis stanja u kome sam se našla.
Kao da to nije dovoljno niz se završava ispred čeonog zida na kome stoji triptih „Beračice“, iako samo 3 grandiozne slike, ništa salabiji osećaj. U katalogu Galerije slika „Sava Šumanović“ za ovu kompoziciju piše: „ Neposredno pred smrt naslikao je tri monumentalna platna Beračice. Motiv berbe grožđa slikao je i ranije, nikada ovako. Kolorit je naglašeno svetao, atmosfera slike je drugačija, oseća se neka poruka što nije uobičajeno za Šumanovića. Smatralo se da ova platna predstavljaju novi tek započet ciklus koji umetnik nije stigao realizovati. Pre izvesnog vremena uočeno je da se tri platna nižu, nastavljaju jedno na drugo kao filmska traka, da čine jednu celinu, triptih.
Kompoziciju triptiha čini dvanaest snažnih, stasitih žena koje potpuno bez napora nose korpe pune crnog grožđa. Neke od njih kleče kao u molitvenom stavu nagnute nad korpama grožđa. Radnja se odvija na pozornici, na kojoj je u centru središnje kompozicije zavesa od čokota vinove loze razmakle, pred njivom zrelog žita.
Zajedno naslikani crno grožđe i njiva zrelog žita, koji upućuju na suštinske simbole hrišćanstva, vino i hleb, simbole tela i krvi Hristove, sa dvanaest žena, kao dvanaest apostola uz dokumentovnao saznanje da je treća kompozicija koja čini ovaj triptih završena 26. 08. 1942. po podne, dva dana pred hapšenje i da je ta slika ostala da se suši na štafelaju kada su ga odveli zauvek, navode na sasvim novi stav o svesti umetnika o vremenu i prostoru u kome živi i stvara.
…Obrazovanje i promišljenost Šumanovića nikada nije bilo osporavano pa bi se sve ovo teško moglo protumačiti kao niz slučajnosti. Beračice se mole za spasenje duša, i pogled uperen ka nebu svima pokazuje gde je spas…“
Vrlo intrigantno novo tumačenje gospođe Vesne Burojević, koje samo dokazuje da se umetnička dela ne smeju uzimati zdravo za gotovo ma koliko vremena od njihovog nastanka prošlo. Pažljivo posmatranje, uočavanje detalja i novo povezivanje do tog trenutka ne primećenih delova umetnikove poruke sastavni su deo života svakog umetničkog ostvarenja.
Naša poseta Galeriji završena je uz prijateljsko ćaskanje sa direktorkom, hrabrom, vrednom i posvećenom ženom koja može mnogima biti inspiracija, a koja za sebe kaže da joj je „Sava bio suđen“. Opet se može ponoviti rečenica koja se provlačila u mojim razgovorima sa umetnicima, arheolozima, istoričarima… u Vrbasu, „nije sve u novcu mnogo više toga je u posvećenosti“.
Ko god da je u prilici bilo bi lepo da poseti ovu Galeriju i provede neko vreme sa Šumanovićem, prijaće mu. Do tada može se pogledati sajt galerije http://savasumanovic.com/ a može se pročitati i tekst o Savi Šumanoviću na našem sajtu http://lepotazivota.rs/sava-sumanovic/
Fotografije – Majda Sikošek