Subota 28. jun 2014. godine bila je posvećena dragulju blizu Novog Sada – Sremskim Karlovcima. Užitak sa 3 prijateljice podrazumevao je obilazak Muzeja šibica (pogledati http://lepotazivota.rs/muzej-sibica/), proveru kvaliteta kuglofa na Festivalu kuglofa, kupovinu Bermeta i naravno posetu Gimnaziji.
Nisam sigurna da znam odakle da počnem priču o ovoj instituciji u kojoj je jako teško biti loš đak. Da li od činjenice da je prva profana gimanzija u Srba, namenski građena, sa sve zvaničnom potvrdom cara Leopolda II ili opisom zgrade koja se nalazi u vrhu glavnog trga, odmah do Gradske kuće, a nasuprot čuvenoj Sremsko Karlovačkoj Bogosloviji. Možda napomenom da su među njenim đacima bili Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Sima Milutinović Sarajlija ili pak da je od 1872. program Velike gimnazije Karlovačke bio ispisan Vukovim pravopisom. Mogla bih sa nedoumicama u nedogled, pa je najbolje početi onako kako se počinje, od početka.
„1790. godine za karlovačkog mitropolita izabran je Stefan Stratimirović, bečki đak, uman čovek. Ilirska dvorska kancelarija je izradila osnovno pismo za Gimnaziju, a car Lepold II Dipolomom ga je svojeručno potvrdio 11. oktobra 1791. godine. Mitropolit Stratimirović je privoleo bogatog kralovačkog trgovca Sbova da novac koji je želeo da izdvoji u dobrotvorne svrhe, upotrebi za onsivanje gimnazije. Dimitrije Anastasijević Sabov dao je 20.000 forinti u srebru. Njemu su se pridružili i drugi imućni Srbi iz Karlovaca, prikupivši još 13.100 forinti. Mitropolit Stratimirović je 15. Avgusta 1791. izvestio ilirskog dvorskog kancelara o željama Srba da otvore svoju gimnaziju, o prikupljenim sredstvima i molbom se obratio da se Sabov okdlukuje za svoje dobročinstvo. Tada je osnovana naša gimnazija. Gimnazija ipak nije počela da radi 1791. godine. Car Franja I je posle svih peripetija 12. Decembra 1792. godine potvrdio drugo zakladno pismo i odobri nastavni program Gimanzije. Tako je, nakon godinu dana odlaganja, za koje je vreme patronat Gimnazije otvorio pripremnu školu, Gimnazija počela rad.
Srpska velika gimnazija karlovačka, ubrzo po osnivanju, postaje središte srpske prosvete, kulture i duhovnosti. U početku su njeni đaci bili iz Karlovaca i okoline, ali ne zadugo u gimnaziju počinju pristizati đaci iz svih srpskih krajeva.“ (preuzeto sa zvaničnog sajta Gijmnazije www.karlgimnazija.edu.rs/).
XVIII vek, vek prosvećenosti, vek prosvećenog apsolutizma, vek napretka i vek u kome je svima jasno da je ključ svakog poboljšanja obrazovanje, ne samo za bogate i povlašćene, nego za sve. Moram da napravim malu digresiju i da se zapitam šta se dogodilo sa tom svešću u međuvremenu, bar kod nas. Kako to da u XXI veku u našoj državi ta svest zamire. Zašto je odjednom važnije imati nego znati? Zašto oni koji imaju ne pomognu onima koji nemaju da znaju?
No, dobro da se vratim na priču o Gimnaziji karlovačkoj. Čim se stigne u centar Sremskih Karlovaca zgrada u kojoj je smeštena Gimnazija privuče pažnju, iako u hladu velikog drveća i njime delimično zaklonjena. Građena namenski, završena 1891. Rađena prema projektima arhitekte Julija Đule Partoša i to u tada preovlađujućem stilu secesije sa izrazitim nacionalnim elementima, ovog puta elementima srpsko-vizantijskog stila.
Čim se prođe kroz kapiju i krene stazom prema ulazu atmosfera se potpuno menja, a kada se do vrata stigne i prag prekorači uzdah je jedina moguća reakcija. Moja prva misao je bila da iz ovakve lepote teško može loš đak da izađe. Hol nije toliko fizički veliki i grandiozan koliko ga lukovi i svodovi čine takvim. Mermerni pod, kameni postamenti belih polustubova (pilona), beli lukovi, drvena velika vrata sa vitražem, bele modernistički stilizovane skulpture, spomen ploče, sve to uliva strahopoštovanje i potseća na važnost objekta u kome se nalazimo.
U jednom od holova te subote bili su izloženi kuglofi koje su vredne ruke ispekle i prijavile za takmičenje. Slatki dodatak na lepotu.
U predvorju za jednim stolom sedi lepo devojče od reda 17, 18 godina, pored nje je natpis školski vodič, što znači da će svakog ko je zainteresovan za 100 dinara provesti školskim hodnicima i odvesti da vidi svečanu salu i Spomen biblioteku. Usput će ispričati o istorijatu škole, poneku zanimljivost i pokazati važne knjige u biblioteci.
Neko će možda poželeti da vidi biblioteku zato što je ona glumila nastavničku zbornicu u čuvenom filmu Lajanje na zvezde. Neko opet zbog fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja, koje je biblioteci 1897. poklonio kralj Aleksandar Obrenović (on ga je o svom trošku i štampao) ili samo zato što je vredno videti je i u njenoj atmosferi uživati i zamišljati sve one veličine koje su u njoj boravile ili joj knjige poklonile. Naći će se tu i alegorična slika Mine Karadžić sa Brankom Radičevićem, bista knjaza Nikole Petrovića, bidermajer sedeća garnitura, maketa stare zgrade u kojoj je Gimnazija radila prvih 100 godina… Relativno mala prostorija, sa balkonom i vitrinama na svakom zidu u kojima se šepuri dobro čuvano blago ove škole.
Zanimljivost koju saznajem od svoje voditeljice odnosi se na period II svetskog rata kada su tokom okupacije Sremskih Karlovaca Nemci izneli knjige iz biblioteke sa idejom da ih spale, ali je jedan oficir (na svu sreću) uzeo nasumično neku knjigu pa se iznenadio što je na nemačkom, pa je onda uzeo još jednu, pa još jednu, a svaka je bila na nemačkom te je brže bolje obustavio akciju i biblioteka je neoštećena sačuvana do dana današnjeg.
Hodamo hodnicima škole, ona pominje velika imena koja su ovuda prolazila, a ja se pitam da nije tesno? Kaže da danas škola ima oko 500 učenika, te da su odeljenja od 24 do 25 učenika, a kako je ovo sada filološka gimnazija ta odeljenja se često dele na pola za nastavu jezika pa ih je po 12. Predivno kažem ja i konstatujem da je divno u takvom okruženju raditi i učiti, ona se složi s tim uz čaroban osmeh. Žurimo niz mermerno stepenište sa monumentalnom ogradom jer nju već čeka druga grupa zainteresovanih posetilaca.
Izlazim rastrzana između dva osećanja, jedno je ponos što ovakva škola postoji, što je očuvana, što je đaci vole i čuvaju, što se u njoj lepo učii nastavljaju mnoge tradicije (hor, teatar), a drugo je ljutnja što ovako nešto nije uobičajeno, što se škole uopšteno kod nas ne poštuju dovoljno, što su nastavnici poniženi, učenici zagubljeni, što sve nekako ide u pravcu koji više teži nizbrdici nego uzbrdici.
„Istorija Karlovačke gimnazije predstavlja bitan i častan deo srpske kulturne istorije. Ona je jedna od najsupešnijih kovnica moderene srpske kulture“ istoričar Nikola Radojčić.
