Pre nekoliko meseci na popularnoj društvenoj mreži naišla sam na stranicu posvećenu Muzeju šibica u Sremskim Karlovcima. Istog trenutka sam bila zaintrigirana, otišla sam na internet stranicu, tj. sajt, i pročitala o tome kako je muzej nastao i šta su eksponati te zaključila da će zasigurno biti jedno od mojih odredišta.
Potrajalo je dok sam konačno uspela da uskladim svoje slobodno vreme, slobodno vreme prijateljica, odgovarajuće vremenske uslove i još ponešto da bi 28. juna 2014. godine svanuo i taj dan – dan kada se ide u Sremske Karlovce u posetu Muzeju šibica. Da radost bude veća istog vikenda održavao se i Festival kuglofa. Ima li sreće veće?
Oko podneva četvoročlana ženska ekipa krenula je u avanturu malim plavim autom. Dan je bio kakav se poželeti može, sunce, jeste da je vruće, ali ne previše i lagani vetrić.
Do Karlovaca se brzo stigne, na prvom skretanju uđe se u ulicu Mitropolita Stratimirovića i odveze se do broja 72 i kapije na kojoj piše Muzej šibica. Kako na sajtu piše muzej je prvi privatni muzej šibica u Srbiji, a smešten je u adaptiranoj kući Jovane Popović Benišek. Gospođa Benišek na vratima ljubazno dočekuje svoje goste i nudi da ispriča priču o muzeju, šibicama, kolekciji, filumenizmu, svojim snovima i idejama za razvoj ove jedinstvene ustanove.
Sve je sama osmislila i uradila, kada kažem sve to znači baš sve od krečenja i fasade preko postamenata i svega ostalog, sve sama finansira, a ideja je mnogo. Za svaku pohvalu i poštovanje. Pohvalila se da je ove godine prvi put opština prepoznala važnost njene male institucije te je dobila i neka finansijska sredstva. Ima nade, pomislih ja.
Trenutno je deo kolekcije izložen u dve prostorije, što u vitrinama, što kao slike na zidovima. Vlasnica i kustoskinja kaže da je to samo jedan mali deo i da planira da muzej proširi.
Prva soba na koju se naiđe je osmišljena kao prava galerijska prostorija, belih zidova, vitrina uz zidove, i na sredini. Na desnom zidu je primerak novog doba, flat ekran na kome se smenjuju slike onih komada koji nisu pronašli svoje mesto u ovoj postavci.
Druga prostorija je osmišljena da podseća na radnu sobu, pored primeraka iz kolekcije izložne su i fotografije Jasne Novak koja je kolekciju oformila a njena poćerka je muzej napravila. Gospođa Jasna inače glumica, posmatra nas sa fotografija prodornim očima i ponosno pokazuje svoju neobičnu kolekciju. Tu su i stolice u uglovima sa jabukama na njima, u ćošku je polica sa knjigama, a na pisaćem stolu kompjuter, dokaz da je vreme sadašnje.
Eksponati su sitni i ima ih puno, ali su toliko zanimljivi i zaista pričaju priču o vremenu, istoriji, društvenim promenama, a pre svega, kako naglašava gđa Benišek na sajtu o promenama u dizajnu u poslednjih 170 godina.
Filumenizam je reč koja označava hobi sakupljanja šibica i svega za njih vezano, kutija, nalepnica… Ova zbirka je značajna i po tome što sadrži nalepnice za kutije šibica koje je Jasna Novak dobijala direktno iz fabrika pre nego što su stavljene na kutije. Neke su još uvek u tabacima.
Mislim da je nepotrebno prepričavati čega sve ima na slikama, kakvih sve veličina i oblika šibica i kutija se nađe u vitrinama, mora se videti. Nekolicina fotografija napravljenih u muzeju možda će pomoći bar malo u vizuelnom doživljaju.
Ko ima vremena može da posedi malo sa gospođom Benišek, može da degustira rakiju ili vino. Za svega 100 dinara, koliko ulaznica košta mislim da se dobije puno. Pre svega izlet u nešto tako neobično, koje počiva na nečemu tako običnom kao što je kutija šibica. Muzej je mali, ali je vredan pažnje i zbog napora i vizije žene koja ga je oformila i koja ga polako ali sigurno gradi i vodi u pravom pravcu.
Sledeći put dobro razmislite pre nego što praznu kutiju šibica bacite.
Za više detalja o muzeju i kolekciji posetite sajt www.muzejsibica.com
Autor fotografije sa Jovanom Popović Benišek je novinar Večernjih novosti Đorđe Vukmirović
(fotografiju smo dobili lubaznošću vlasnice)
116