NIKOZIJA

Nikozija je glavni grad Kipra, a Lefkosija je zvanično kiparsko ime. Pirča o ovom gradu možda najbolje ilustruje istoriju Kipra, od izranjanja ostrva iz mora pre milion i osam stotina hiljada godina; preko pojave prvih žitelja 3900. pne i pojave prvih naselja 1900. godine pre nove ere na prostoru onoga što danas spada u region Nikozija. Sve tako redom do srednjeg veka i 1191. godine kada je Ričard Lavljeg srca osvojio današnju kiparsku prestonicu (do tada pod vlašću Vizantije).

Pričajući o istoriji Limasola pomenula sam da je Ričard prodao ostrvo prvo Templarima, pa francuskoj lozi Luzinjana, koji su pak ostrvo u 16. veku prodali Mlecima (Mletačkoj Republici). Današnji stari centar Nikozije opasan je upravo ostacima velikog mletačkog zvezdastog bedema podignutog 1567.

Moj jednodnevni izlet i lutanje ovim gradom bili su emotivni i prožeti večnim pitanjima zašto je čovek čoveku vuk, a ne čovek i drug. Zašto smo stalno u sukobima jedni s drugima i zašto se razvrstavamo po kategorijama; što onim osmišljenim polovinom 19. veka (poput nacionalnosti), što po tome kako doživljavamo spiritualno i čemu smo skloni da verujemo i na koji način svet i pojave koje ne razumemo objašnjavamo; što po tome koliko resursa imamo… Teška su to razmišljanja, za mene bez jasnog i argumentovanog odgovora. Jedno je sigurno: raslojavamo se i delimo po izmišljenim kategorijama čime usporavamo svoj napredak kao ljudskog roda, a o količini nesreće koje jedni drugima donosimo možda nema ni smisla započinjati. A biće da je tako od momenta kada je čovek postao ono što danas podrazumevamo kada upotrebimo tu imenicu.

Godine 1878. kada je Srbija, tada kneževina, konačno stekla svoju punu nezavisnost od Otomanske imperije, upravljanje nad Kiprom je, iz ruku iste te imperije od koje se Srbija odvojila, predato Ujedinjenom kraljevstvu. Kao i većina kolonija diljem sveta i Kipar je najzad postao nezavistan 1960. godine, nakon pet godina vojne borbe. Tu naravno nije bio kraj svim mukama i patnjama. Tokom svoje vladavine Ujedinjeno kraljevstvo se držalo politike zavadi pa vladaj, ponašajući se kao roditelj koji na očigled svih i bez ikakve griže savesti jedno dete favorizuje u odnosu na drugo, izazivajući ljubomoru i sadeći seme budućeg razdora.

Prava drama se odigrala 1974. godine kada je ovo ostrvo, Afroditino ostrvo, ostrvo ljubavi doživelo dramu, uplitanje vojne hunte iz Grčke, što je izazvalo invaziju Turske. Bilo je teško, bilo je strašno, kao i svaki rat, a završilo se podelom ostrva na dva dela i onim što je u sukobima uvek najstrašnije – prinudnom selidbom stotinama hiljada ljudi iz jednog dela u drugi. Sa severa je na jug stiglo 200 hiljada grčkih Kiprana, dok je sa juga na sever otišlo 60 hiljada turskih Kiprana. Ostali su bez ičega i bili prinuđeni da svoje živote iznova grade. Zvuči poznato?

Do 1989. godine u Evropi su postojala dve podeljene zemlje i dva podeljena grada, danas i dalje postoji jedan! Steći utisak o ovom gradu koji istoriju stapa sa savremenim trenutkom najlakše je ako se prvo popne na vidikovac Šakolas kule (Schacolas Tower) koja nije srednjevekovno zdanje, već moderni soliter. Pogled na grad sa sve četiri strane sveta vas uvodi u priču o podeli, o borbi sa prikazima dominacije (velike srednjevekovne crkve pretvorene u džamije u tzv. turskom delu) i pejzažni prikaz truske zastave na brdima iznad grada (neprijatan je osećaj kada se auto-putem približavate Nikoziji, a sa planina moćnih vas intenzivna crvena podseća na podelu)…

Nakon razdvajanja zemlje sedamdesetih godina 20. veka tek 2003. godine je u Nikoziji otvoren kontrolni punkt i time po prvi put nakon tri decenije omogućen prelazak iz jednog u drugi deo grada. Dan danas, negde pred kraj glavne pešačke ulice, glavnog grada Kipra nalazi se granični pešački prelaz. Nadrealno. Nadrealno, ali stvarno. Prelaze ga turisti, ali i žitelji obe strane. Pre neki dan na portalu Cyprus Mail-a pročitala sam tekst o tome kako je ove godine ostvaren rekordan broj prelazaka i kako se turska strana zalaže za otvaranje dodatnih mesta za prelaz.

Moj boravak na Kipru nije bio dovoljno dugačak da se prijavim za jedan od izleta, koji organizuju turistički poslenici Limasola, sa jedinstvenom prilikom da se obiđu mesta poput Famaguste, nekadašnji centar razvoja ekonomije tada još jedinstvenog Kipra. Sada je to skoro pa pust grad, a oni koji su ga napustili svoje živote započeli su na jugu, te radom i posvećenošću doprineli da Limasol iz manje luke preraste u simbol privrednog razvoja južnog dela ostrva.

Iskoristila sam ono što mi je bilo dostupno i prešla nikozijsku razdelnu liniju zvanu Ledra Palace checkpoint. Nisam otišla previše daleko od te linije, nisam se ni predugo zadržala. Iole ozbiljniji obilazak bi zahtevao dosta vremena i orijentacije, tako da sam to ostavila za neki drugi put. Otišla sam svakako koju ulicu dalje od onoga što je turistički centar, odmah nakon kućica i pasoške kontrole trg sa nizom radnji i mehana. Iza toga ne razlikuje se arhitektura od dela iz kojeg sam u turski stigla, vidi se da je sve nekada bio jedan grad, razvijan na isti način. Razlika je u tome što je, bar taj deo uz razdel, nekako zapušteniji, urušeniji… Svakako je bio vanvremenski osećaj biti u istom gradu, a zaparvo…

Kako se stres najbolje leči lepotom, nakon povratka iz stanja ni na nebu ni na zemlji, Branka me je povela u lagani štrapac preko jednog čuda savremene arhitekture do zgrade Arhiepiskopije.

E taj Trg, Trg Slobode (Eleftheria Square)! Projekat je ostvarenje studija čuvene arhitektice Zahe Hadid i pun je simbolike. Oslonjen na ostatke venecijanskog utvrđenja koje je bilo simbol podele na novi i stari deo grada, na centar i periferiju, na branjeni i deo koji je prepušten osvajačima; danas je i simbol savremene podele prestonice. Osmišljen da svojim dizajnom podstakne buduće potencijalno ponovno ujedinjenje grada impresionira svojim izgledom, mekim linijama, ujedinjavanjem svega što ga okružuje. I simbol, i podsetnik, i inspiracija i jedinstvenost stvaralaštva ovde i sada.

Odatle do zgrade Arhiepiskopije je desetak minuta laganog hoda. Palata Arhiepiskopije kiparske pravoslavne crkve izgrađena je između 1956. i 1960. (tokom borbe za nezavisnost), tik uz staru Palatu iz 17. veka. Grandiozna je u svom neo-vizantijskom stilu i okružena drugim važnim institucijama poput Arhiepiskopske biblioteke, Muzeja narodnog stvaralaštva, Narodno oslobodilačkog muzeja i brojnim manjim i većim crkvama. Bio je radni dan i vreme ručka tako da je bilo baš pusto i delovalo nestvarno, više kao scenografija za neki film nego živući deo grada. Poziv gospodina Pavlosa (Pavla) iz prodavnice preko puta Palate na sok i razgovor bio je u skladu sa scenom – filmski. Srećom Branka govori grčki, te smo uz ćaskanje (pre svega ona sa gdinom Pavlosom) i razgledanje (moja malenkost jer ne govori grčki), u njegovog prostranoj radnji provele divnih desetak minuta. Ima tu za svakoga ponešto, od uobičajenih turističkih produkata masovne proizvodnje do predivnih jedinstvenih zanatskih komada, od profanih stvarčica do potrepština za crkvene obrede, od jeftinih materijala i plastike do srebra, od savremenih sitnica do antikvarnog prstenja… Nema šta nema… Pavlos je visoki, okretni gospodin od svojih osamdeset i neku godinu, zadivljujuće plavih očiju. Žao mu je što više nema grupa sa ruskim turistima jer ih je zanimalo da vide Palatu, a bili su i odlični kupci, ima petoro unuka i četiri praunuka, voli svoj posao pa zato još uvek i radi, smatra da se moraju popiti dve čaše soka jer čovek ima dve noge, obradovao se što smo iz Srbije… Bilo je to lepih desetak minuta, filmski, nestvarno, toplo, opuštajuće, pravih kiparskih desetak minuta.

Nisam sigurna da bih na pravi način uspela da opišem vreme provedeno u Nikoziji, šetnje kroz ulice pune kontrasta nekada/sada, živahno/tiho, staro/novo… Okolina podstiče i neobične razgovore, ponekad mnogo ozbiljnije nego što bi čovek očekivao od razgovora tokom upoznavanja novog grada. Od lamentiranja nad istorijskim događajima koji kreiraju trenutni život i razmišljanja o ljudskoj prirodi do potpunog čulnog iznenađenja sladoledom od smokve…

Završetak je bio kako je dolikovalo celom danu – bajkovit, neobičan, topao, pravi kiparski. U restoranu Anamma i bašti sa filmskog seta. Možda je ovo dobar trenutak da podsetim kako je na Kipru hrana očaravajuća, a vina dobra. Salata sa prelivom od rogača – kategorija za sebe.

Bio je to dan kada je moja drugarica Branka shvatila da je upravo tog istog datuma pre tačno 32 godine došla na Afroditino ostrvo i tu ostala zauvek. Dva dana pre toga ja sam stigla na to isto ostrvo i shvatila kako bih volela tu i da ostanem… Moj san se neće ispuniti, ali ja imam drugaricu kod koje uvek mogu da dođem i otkrivam, uživam, upijam i živim život kiparski bar na kratko.

Nastaviće se…

Fotografije M. Sikošek