JULSKA AVANTURA – DRUGI DEO

Putovati je lepo

Prvog dana jula leta gospodnjeg 2019. započela je osmodnevna julska avantura dve drugarice, Darinke zvane Daca i Majde, autorke ovih redova. Darinka kao novinarka u regionalnoj medijskoj kući i televiziji Za medija u Zaječaru ima prilike da obilazi Timočku krajinu i snima priloge o raznim divotama tog dela domovine nam. Tako se i rodila ideja da autorki ovih redova pokaže bar neke, za početak.

Julska avantura započela je sa Viminacijumom i dolaskom u Donji Milanovac. Nakon kupanja na plaži srpske rivijere i lagane večere, drugarice se rano povukoše u odaje te sutradan ranom zorom poraniše na put ka Majdanpeku. Voće sa beogradske pijace je pojedeno, treba stići na majdanpečku…

Dva puta vode od Donjeg Milanovca do Majdanpeka. Put koji će većina preporučiti, kreće u pravcu ka Kladovu, posle mosta preko Porečke reke skreće uz Porečki zaliv pa prolazi kroz Mosnu, Klokočevac i Rudnu glavu. Taj put je duži, sa manje krivina i može se reći da je bolje održavan. Drugu varijantu vam neće toliko često preporučivati, mada ga ’lokalci’ rado koriste jer je skoro 20-ak kilometara kraći. Iz Milanovca vas vraća na put prema Golubcu, pa se skreće ka brdu Oman uz koje se veselo penje i onda spušta ka Majdanpeku. Da, ima više krivina; da, lošije je održavan od onog uz Porečki zaliv; ali je, po meni, za nijansu zanimljiviji. Uostalom, najbolje je uraditi ono što smo nas dve uradile, odvesti se do Majdanpeka jednim, a vratiti se drugim.

Rano jutro u Milanovcu osvanulo je hladnjikavo (ko veruje, veruje) i pomalo maglovito, samim tim bilo je pravo jutro u mističnim krajevima Istočne Srbije. Krenusmo preko Omana, kroz šume i uzbrdo, te smo pojedine delove puta vozile kroz laganu maglu. Nestvarno, uzbudljivo, bajkovito.

Od kako znam za sebe uživala sam da putujem kolima, da iz kabine posmatram svet oko sebe i maštam. Tokom ovog putovanja shvatila sam koliko volim da vozim i koliko mi vožnja, ona prava, izazovna vožnja putevima poput ovog preko Omana, pomaže da se izborim sa svojim gubitkom.

I tako, vozimo se preko Omana i konstatujemo kako obe volimo da čitamo imena mesta kroz koja prolazimo i pokušavamo da iznađemo značenja iza tih imena. Vozimo se kroz šume, sveže je i  očaravajuće.

Taman sam mislila kako sam se navikla na okruženje u kojem se nalazim i kroz koje vozim kad eto ulaska u Majdanpek, tačnije silaska. Spust ka Majdanpeku je ozbiljan, a mene izaziva da pustim ruke sa volana, podignem ih u vis i vičem na sav glas ’jejjjjjjj’. U stvarnosti držim volan čvrsto i vozim nas kroz krivine sve sećajući se kako smo moja celoživotna drugarica Marjana i ja jednom prilikom sele na naše bicikle (njen crven, moj plav, a možda je i obrnuto bilo) na vrhu stepeništa zgrade u kojoj smo živele, podigle ruke u vis, odgurnule se i niz stepenice i spustile se kako bi izletele kroz otvorena ulazna vrata (doduše ja sam vrata omašila pa sam se zakucala u stakleni deo koji se ne otvara, ali bilo je ludo zabavno). Sećam se doduše i spuštanja na drvenom konjiću sa točkovima niz moju ulicu, tada, pokrivenu kockom…. No, da se vratimo u stvarnost.

Rudnik bakra na zlatonosnoj reci

Silazimo ka Majdanpeku, kao u San Francisko da se spuštamo, a ja već vidim kako ću se oduševiti ovim rudarskim gradom. Simbolom nekadašnje moći i važnosti rudnika koji samo što nije stigao do samog centra grada.

Na ovom mestu moram da napomenem kako sam ja osoba koja veoma voli urbane sredine, male urbane sredine i mesta koja nastaju sa idejom i smislom. Važno je to reći kako bi čitaoci razumeli zašto sam toliko srećna kada obilazim gradove i gradiće diljem naše domovine, a i sveta.

Majdanpek je od pamtiveka bio rudnik, a rudnik je i dan danas. Rimljane su nasledili Vizantinci, a u XIII veku Sasi, nakon njih rudarilo se tokom Otomanske imperije, a u novovekovnoj Srbiji čestiti knjaz Miloš Obrenović je 1830-ih godina pozvao strane rudarske inžinjere, na čelu sa Zigmundom fon Herderom, koji je 1835. stigao i do Majdanpeka. Lagano, ali odlučno izgrađene su osnove za ono što se tokom perioda druge Jugoslavije (period nakon Drugog svetskog rata)  razvilo u ozbiljan privredni gigant i majdanpečku opštinu svrstalo među najrazvijenije opštine tadašnje velike države.

Sve se to da videti kada se u Majdanpek dođe. Planska stambena gradnja, preteklo je ponešto i od kuća nastalih u periodu između dva rata, centar grada sa opštinskim sedištem, hotelom, galerijom, muzejom, kulturnim centrom, parkom u kojem su posađene neke od retkih vrsta kedrova, drvoredima, uređenom obalom Malog Peka, sportskim centrom, domom zdravlja…. Svime što je za udoban život neophodno.

Koliko je Majdanpek važan i kako je nastala neverovatna mešavina različitih naroda možda se najbolje vidi u knjizi Ljubiše Vagnera „Zvezda Orijenta – stari Majdanpek i njegovi žitelji” koji svoju priču o Majdanpeku, rudarstvu, metalurgiji, ali i ljudima ovoga grada započinje konstatacijom „na ruševinama varvarskog, antičkog, srednjovekovnog, turskog i austrijskog rudarstva položen je kamen temeljac srpskog rudarstva i metalurgije”, a majdanpečanka, danas zaječarka, novinarka Suzana Anđelković Stamenković u svom tekstu „Majdanpečani u Zvezdi Orjenta“ dodaje „i čvrsti porodični temelji“.

Kao i u Boru i u Majdanpeku površinski kop polako ’jede’ grad. Glavna ulica pre nego zavije ka planini Starici koja se nalazi tik uz Majdanpek, završava se ’u kopu’. Na levoj strani ostala je jedna kuća koju od kopa deli zvučni zid, podignut nedavno.

Kada se iz Majdanpeka izađe na put prema Požarevcu puca pogled na kop, i jezero u dnu. Meni očaravajući prizor, no ako čovek razmisli pomalo i apokaliptični – potrebe čovekove na kraju će ga pojesti…

U centru centra ovoga grada na zlatnoj reci nalazi se jedinstvena crkva u Srbiji, svedočanstvo mudrosti onih koji donose odluke. Od Miloševe odluke o obnovi rudarstva u Srbiji, pa samim tim i u Majdanpeku, stizali su u ovaj grad rudari, inžinjeri i svi oni koji su mogli da doprinesu razvoju, stizali su iz raznih delova Evrope, govorili su raznim jezicima, pripadali različitim veroispovestima… Bilo je jasno da će im biti potreban i verski objekat. Tako je 1855. godine, a na predlog ministra finansija Pauna Jankovića, knez Aleksandar Karađorđević doneo odluku o podizanju crkve. Ne više crkava, za svaku nominaciju po jednu, nego jednu crkvu za sve!

Izgrađena je tako crkva Svetih apostola Petra i Pavla, po inventivnoj zamisli slikara Uroša Kneževića, koji je u osnovi pravoslavni verski objekat ’odenuo’ u takozvani ’švajcarski stil’, to jest grede koje čine osnovnu arhitektonsku konstrukciju su ostavljene da se vide. Osa crkve odstupa od striktnog pravca istok-zapad, a nekada je imala troja vrata i kako sveštenik Slaviša Lekić piše u svom tekstu „Jedinstveni ekumenski hram u Srbiji“ – „…prema varljivim zabeleženim sećanjima, uslovno severna koristili katolici i protestanti, južna pravoslavni, a zapadna centralna vrata, bila su zajednička za svadbe i krštenja.“ Južna vrata su kasnije zazidana.

Popravljaju i sređuju danas ovu majdanpečku posebnost, a ja se razmišljam kako je rudarstvo oduvek bilo internacionalna stvar, pa je tako danas rudnik poveren kompaniji koja je u Istočnu Srbiju stigla iz Kine.

Stopama Jovana Cvijića

Šetnja po rudniku bakra na zlatnoj reci privedena je kraju, kopovi uslikani, crkvica fotografisana, vreme je bilo da se krene ka Rajkovoj pećini, nadomak grada.

Put do pećine je uživajući, kao i svi putevi po Istočnoj Srbiji, prolazi pored jezera Veliki zaton i stiže do Rajkove pećine i izletišta pored. Relativno dobro opremljene za silazak pod zemlju (mogla je uz majcu s dugim rukavima da se nađe i zimska jakna, no preživesmo) krećemo stopama Jovana Cvijića. Ovaj prvi moderno obarzovani naučnik u Srbiji i čovek koji je inspirisao nastanak jedinstvenog enterijera u nacionalnoj varijanti secesije, prvi je 1894. godine istražujući rečni tok otkrio ovu pećinu, koja danas nosi naziv Rajkova, a ne Jovanova ili Cvijićeva. Eh, imena se ne nadevaju uvek baš tek tako racionalno, već često bivaju vezana za neku legendu. Tako je pećina pokraj Majdanpeka postala pećina vojvode Rajka, koji je preko dana vodio mehanu, a noću pljačkao karavane, turske naravno. Blago nije mogu kući nositi, a šetajući okolinom otkrio je ovu pećinu, te našao zgodno mesto da ga ostavi. Šetajući kroz ovo čudo prirode, vodiči će vam ispričati priče koje potvrđuju da je svakome potrebna nada i vera u nemoguće. Tako možete čuti da su neki radnici, ili rudari, zašli ovamo te naglo napustili grad, a tamo negde daleko započeli život na visokoj nozi. Ispričane takve priče u ambijentu Rajkove pećine mogu zazvučati sasvim drugačije no kada se na površini čuju.

Šetnja kroz podzemlje nestvarna je i, za mene, neopisivo uzbudljiva bila. Ni sama ne bih umela da objasnim šta je to što me je toliko dirnulo. Da li moć prirode i vode da pronađe sebi put, da li beznačajnost vremena kada se sazna da za jednu kap da se stvori u pećini i napravi novi centimetar ukrasa treba 300 godina, da li ljudska hrabrost i radoznalost da se zalazi u apsolutno nepoznate stvari, da li ljudska izdržljivost, znanje i spretnost da se pećina pretvori u mesto za šetnju… Mnogo je tih ali, a svi zajedno su doprineli mom dečjem uzbuđenju. Volim što sam uprkos svemu i dalje sposobna da doživim taj osećaj nevine radosti zbog onoga što me okružuje.

Iz dubine zemlje vratismo se neprimetno na početak i u zelenilo. Na put do Donjeg Milanovca ovoga puta preko Rudne glave, Mosne i uz Porečki zaliv. Opušteno, lagano, bez naglih krivina i velikih ’nizbrdina’ i bez želje da pustim volan i podignem ruke…

Svakim danom putovanja sve mi je jasnije bilo koliko volim da putujem kroz ove predele.

„Putovanje oslobađa tereta sopstvenog života“ pročitah negde, a meni je poslednjih godinu dana veoma potrebno to oslobađanje…

Fotografije – M. Sikošek

Osim ako je drugačije napomenuto