JULSKA AVANTURA – ČETVRTI DEO

Predah u Zaječaru

Julska avantura dve drugarice isplanirana je vrlo temeljno zato što je osmišljena vrlo ambiciozno i zahtevno. Od Viminacijuma, Majdanpeka i Rajkove pećine, Kladova i Drobeta Turnu Severina, sa kratkim predahom u Zaječaru pa preko Rgoške banjice sve do sela Vrmdža, nadomak Soko Banje. Sve se to zguralo u nedelju dana.

Prva polovina je proletela kao san, te je večernje druženje sa drugaricama Darinke zvane Daca (a sada pomalo i mojim drugaricama) u bašti zaječarskog kafea bilo pomalo nestvarno, a priča o tome šta smo do tog 3. jula sve videle i doživele nije delovala kao da su to događaji od svega tri dana, više je ličilo na prepričavanje nekih davnih priča i sećanja.

Novinarke su čudo, sve moraju da čuju prve i da budu u toku, pa tako i Dacine drugarice, Suza i Ana, sve su morale da saznaju odmah i sada – najvažnije je biti na izvoru informacija. Te nakon dugog i vrelog dana u Drobeta Turnu Severinu i puta od Kladova preko Brze Palanke do Zaječara sedimo i pričamo, sve u glas Daca i ja kako ne bi slučajno nešto preskočile. Lepo je družiti se sa ovim divnim zaječarskim novinarkama. Lepo je sedeti u zaječarskim baštama…

No, vreme je da priču privodimo kraju. Vreme je da se završi pripovedanje nazvano ’Julska avantura’.

Najpre buć, pa posle kako god…

Za razliku od prethodnih dana u Zaječaru nismo morale ranom zorom raniti, lagano buđenje, fini doručak i nezaobilazno točenje vode na jednoj od preko 40 zaječarskih arterskih česama sa savršenom pijaćom vodom – po tome je Zaječar jedinstven u Evropi zasigurno, moguće i u čitavom svetu. Po gradu rasute, dostupne i voljene. Pametno su zaječarci osnovali i udruženje ’ZAčesme’ kako bi sačuvali ovo jedinstveno blago svoga grada. Zamislite samo, gde god da ste u Zaječaru zasigurno ste na par desetina metara od neke česme sa hladnom, divnom pijaćom vodom. Neke su pravi spomenici, neke su skoro pa skulpture, a neke su samo cev na dnu kuće, ali sve rade i poje svoje sugrađane i putnike namernike.

Ne samo da me je Darinka zvana Daca vodila u Vrmdžu, već me je prvo odvela na kupanje u lekovitoj vodi. Da me prvo popravi, ako popravke ima, pa onda dalje. Iz Zaječara do Knjaževca pa do Rgoške banje, tj. banjice kako joj knjaževčani tepaju. O banjici je još 1804. godine i Feliks Kanic pisao. Raznih nekih čuda ima u toj vodi, kažu prvi put valja samo 20-tak minuta u njoj biti, pa tako pored jezerca u kojem se kupa i sat veliki stoji, da se neko ne prevari. Doduše, kada dođe vikend pa se okupe porodice, deca malo mare za to limitirano ostajanje, a i ne smeta im, tako oni stalno. Valjda su zato i zdravi.

Fina voda rgoška, prija na veliku vrućinu, a nađe se i poneko rad da ćaska i opiše kako se svoje muke i nevolje rešio sve kupajući se u vodi ovoj.

„Na mlečnom putu za zlatno doba“

Slogan je mesne zajednice Vrmdža, a baš ta mesna zajednica bila je krajnja tačka našeg letnjeg putešestvija, te nakon potapanja u lekovite vode Rgoške bnjice nastavismo put Soko Banje i Vrmdže u njenoj blizini.

Čudo je ovo selo neobičnog imena. Dok iz drugih sela ljudi odlaze, u selo Vrmdža dolaze. Tako smo nas dve svoje dane u ’selu na tri brda i dve doline’ provele kod domaćina koji je odlučio da svoj rodni Zrenjanin u banatskoj ravnici, zameni za brda i doline Istočne Srbije. Sazidao kuću od blata, onako po starinski, napravio udoban, a jednostavan smeštaj za goste i eto… Gaje on i supruga mu mnogo toga i sve po starinski, bez hemije. Pa kada sa puta stignete do njih i sednete pod trem uz kafu i domaći pelinkovac pukne pogled do u nedogled i čini vam se da ste sami na svetu.

Od davnina je Vrmdža tu, kažu da je nekada davno bila i grad, bogat grad. U sred sela, nadomak škole uzdiže se stena na kojoj je nekada stajalo utvrđenje, rimsko iz III veka, na visoko da brani trgovački put. Danas tu stenu zovu Latin grad ili Vrmaški grad. Posle Rimljana bili Vizantinci, a u XIV veku pa dok ga nije osvoji Musa Kesedžija i do temelja porušio grad je bio utvrđenje bogate srpske vlastele koja je odatle trgovala i robu dovozila i odvozila sve do Dubrovnika.

Podno Latin grada, gde je negda bio Donji grad, danas se smestila letnja pozornica. Uklopila se, stopila se, kao da je tu oduvek i bila, a na njoj svakog leta održava se „Vrmdža fest“ – internacionalni festival turističkog i ekološkog filma. Okupi se puno sveta, što filmskog, što radoznalog, pa se na julskoj večernjoj vrmdžanskoj hladnoći trude da odgledaju što više filmova. Oni iskusni pripreme se dobro, ponesu i jakne, obuju patike i čarape, oni drugi – kako im bude, a mi između izdržimo donekle, a na kraju svi završimo u kafani.

A ima u Vrmdži puno toga

U Vrmdži se može odmarati, baš odmarati, leškariti ceo dan, uživati u tišini, vazduhu, pogledu, mirisima. Može se šetati, lagano, ali ipak uzbrdo/nizbrdo. Može se ozbiljno planinariti, pa i do Rtnja otići, a može se i u jezeru kupati. Ništa manje zanimljivo može se i kroz istoriju putovati.

Ostaci najstarije seoske škole u jugoistočnoj Srbiji iz 1834, odmah pored crkvena porta i crkva koja je prvi put izgrađena 1818, kuća u kojoj je nekada živeo seoski sveštenik danas pretvorena u zavičajni muzej sela u kome svaki eksponat ima ličnu priču koju su rukom ili pisaćom mašinom zapisali poklonodavci.

U samom selu stara kafana iz 1891, na žalost poprilično prerađena, a i zatvorena. Kuće od blata sa ukrasima poput drveta života u subotičkoj secesiji.

Za svaki dan po nešto. Ne smeta ni vrućina ni sunce, uvek je tu u blizini neka voda, hlad, pa i jezero. Uvek su tu ljubazni i fini domaćini, a i seoske kuce koje čuvaju goste da se ne izgube.

Ako volite da pijete rtanjski čaj, dođite u Vrmdžu da ga naberete i uživate u pravom, pravcatom očaravajućem napitku naše mistične planine.

Dve drugarice su se naodmarale, našetale, sve obišle i videle, na festivalu bile. Na kraju se sa domaćinom oprostile i ponovo put Zaječara preko Rgoške banjice krenule.

Divna je bila ova julska avantura, kratka i slatka, pomalo setna.

No, ni slučajno nije kraj mojim avanturama po Istočnoj Srbiji sa Darinkom zvanom Daca. Koliko u septembru eto mene ponovo put Zaječara i ovoga puta Rogljevskih pivnica i ’Krajinske berbe’. Biće vina, biće priča, a i slika.

„Nije sve u inostranstvu, ima puno toga i u Srbiji – posebno Istočnoj“

Fotografije – M. Sikošek, osim ako ne piše drugačije