Umetnik o kome se malo priča
Pisati o svestranom umetniku koji je otišao prerano, a ipak za sobom ostavio blago nije jednostavno. Pisati o umetniku koji se oprobao u skoro svim vidovima umetnosti – od slikarstva, muzike, fotografije, pozorišta, pa kažu i do arhitekture još je teže. Pisati o umetniku koji ni nakon sto godina od svoje smrti nikako da stekne zasluženo mesto u istoriji umetnosti naših krajeva je neopisivo teško.
Jožef Pehan, uprkos svojim talentima i blagorodnoj prirodi, uprkos tome da je bio vojvođanski pionir u mnogo čemu i dalje je ispod radara. Doduše, ako ćemo iskreno, situacija se lagano menja – i tu je ključna reč lagano, što znači nedovoljno brzo.
Rođen je u mestu koje se danas zove Čelarevo u 19. veku, tačnije 1875. Rođen je u Austro-Ugarskoj monarhiji, poreklo mu je Nemačko, ali je dugo bio podanik Mađarske/Ugarske kraljevine, družio se, stvarao i sarađivao sa mađarskim umetnicima, bio je član upravnog odbora udruženja umetnika „Doma umetnika“[1] i kolonije iz Nađbanje[2], poslednjih šest godina svoga života proveo je stvarajući u novonastaloj kraljevini Jugoslaviji. Nešto što je trebalo da bude prednost, bogatstvo različitosti u njegovom životu, nakon tog života je nekako postao nedostatak. Ko god da je pravio preglede umetničkog stvaralaštva na teritoriji Vojvodine nije nalazio za shodno da u tom pregledu pomene i Jožefa Pehana.
Tako je njegovo stvaralaštvo tek skromnom monografijom koju su priredili Đeze Bordaš i Duranci Bela, 1982, zakoračilo pod lupu istorije umetnosti. Korak po korak otkrivane su, a i dalje se otkrivaju, zanimljivosti iz života, umetnička dela, fotografije, podaci, novinski napisi…
Povod da se o Pehanu priča i piše
Ove 2022. godine navršava se 100 godina od smrti Jožefa Pehana u, tada, Novom Vrbasu (Stari i Novi Vrbas su 1946. godine spojeni u jednu opštinu). Tim povodom Gradski muzej Vrbas organizovaće niz aktivnosti posvećenih Pehanu, koji je od 1897. do svoje smrti sa porodicom proveo u njihovom gradu i za sobom ostavio stvaralačko bogatstvo.
Jožef Pehan kao gospođa koja hekla
To što se vrhunac njegovog likovnog i fotografskog izražavanja poklapa sa periodom secesije, a Jožef ju je oberučke prihvatio, dobar je povod da se na sajtu Lepota života nađe nekoliko tekstova o vojvođanskom stvaraocu koji je ostavio ozbiljan trag, a koji čeka na svoje mesto među velikanima.
Počnimo od fotografije
Tokom 19. veka fotografija se lagano rađala i približavala današnjem obliku. Na samim počecima bili su potrebni sati kako bi ostao svetlosni zapis na papiru/staklu, toliko da su za izradu portreta postojali posebni držači za glave kako bi oni koje fotografišu mogli mirno satima da drže glavu. No, sve to se istraživanjima, eksperimentima i napretkom nauke i tehnike menja, a posebno 1888. godine kada je firma Kodak napravila prvi fotoaparat za opštu upotrebu, bio je dovoljno mali i jednostavan da ga je skoro svako mogao upotrebiti kako bi poneki trenutak sačuvao za večnost ili bar za neke godine.
Jožef Pehan kao lovac
Pojava fotoaparata i pojednostavljenje procesa fotografisanja omogućilo je mnogim kreativnim ljudima izražavanje u još jednom mediju. Iako i dan danas traju rasprave o tome šta jeste, a šta nije umetnička fotografija i može li fotografija biti umetnost, prevladava stav da se i kroz svetlopise može umetnički izraziti.
Jožef Pehan je bio pionir u mnogo čemu, od njegove velike putujuće izložbe iz 1913. koja se smatra za prvu modernu likovnu izložbu u Vojvodini, do pionirskih fotografskih poduhvata koje Ferenc Nemet naziva ’foto-metamorfoze’ ili ’foto-performanse’, a današnjim jezikom možemo ih nazvati selfijima.
Pehan – pionir selfija
U katalogu izložbe fotografija Jožefa Pehana „Jožef – Evropske vrednosti i dometi vojvođanske fotografije“[3] (novembar 2017, Novi Sad) istoričar kulture Ferenc Nemet između ostalog piše: „Važno je istaći, da se, skoro istovremeno (i paralelno) sa ispoljavanjem njegovog crtačkog/slikarskog talenta, ispoljilo i njegovo interesovanje prema fotografiji i vizuelnim foto-eksperimentima…“
Jožef Pehan kao gospođa
Možda bi ovde bilo dobro napomenuti da je odmah po dolasku u Vrbas 1897/98. Pehan otvorio fotografski atelje „Atelier del Monte“ u kojem je ovekovečio mnoge Vrbašane i njihove porodice, a sve u maniru secesije, sa slikanim pozadinama, aranžiranim scenografijama i pozama u najlepšim odelima. Fotografije su često kaširane na karton na kojem je se nalazio znak Ateljea, naravno u stilu secesije.
Čim je fotografiju savladao bilo mu je jasno koliki potencijal skriva ovaj skoro pa novi medij. Zanimao se Pehan za pozorište, imao je i muzički kvartet – uz mogućnosti svetlopisa nije ni čudo što je postao pionir fotofantazije i eksperimenta. Na kraju i Rembrant i Direr su autoportretima savladavali nove tehnike i eksperimentisali pomerajući granice umetnosti.
Tako je „i u tom segmentu svoje umetnosti Pehan … verovatno bio prvi u istoriji fotografije Vojvodine“ (katalog „Jožef“ Ferenc Nemet).
Pahan kao Rembrant
Fotografije su iz kolekcije Jovana Mandića
Obrada za potrebe sajta M. Sikošek
[1] „Dom umetnika“ je društvo umetnika osnovano u Budimpešti 1909. godine, nalik na bečku „Secesiju“. O Domu umetnika biće više reči u nekom od sledećih tekstova
[2] Nađbanja je današnji grad Baja Mare u oblasti Maramureš u Rumuniji
[3] Izložba je održana u Dvorcu Eđšeg u organizaciji Gradske uprave za kulturu Grada Novog Sada, kolekcionara Jovana Manidića i M.F.A.M. – Manual muzeja zaboravljenih umetnosti; autori izložbe Jovan Mandić i Siniša Žarin