ILIJANUM

Biću potpuno iskrena i priznati, ovako javno, da do maja ove 2015. godine nisam ni znala da je postojao slikar Ilija Bašičević Bosilj iz Šida, a kamoli da postoji Muzej naivne umetnosti Ilijanum. Sramota, znam, ali opet računam nije greh ne znati, greh je ne naučiti. Da se upoznam sa čika Ilijinim radom prilika mi se ukazala tokom izleta u Šid, na koji je grupa drugarica krenula pre svega da vidi galeriju slika Save Šumanovića (o čemu sam već pisala). Razgledajući na interntetu čega još zanimljivog za videti ima u Šidu saznala sam da postoji Muzej naivne umetnosti i to u blizini galerije. Mišljah da je sličan onom u Kovačici ili Jagodini – kako sam se samo iznenadila.

Završivši posetu Savinom svetu, drugarice su se uputile u Muzej naivne umetnosti Ilijanum, dve kuće pored. Dočekala nas je ljubazna direktorka Ljubinka Pantić i nadahnutom pričom nas uvela u neobični svet Ilije Bašičevića.

Od kako je Ilija za sebe znao radio je na zemlji i za zemlju. Završio je samo četiri razreda osnovne škole, ali je za svoje sinove želeo mnogo više te ih je na visoke škole po svetu poslao. Jedan je postao lekar, a drugi je uprokos očevom negodovanju i zaprepašćenju postao istoričar umetnosti. Za Iliju umetnost i sve za to vezano bilo je zgubidanjenje, no šta je tu je bar jedan je lekar postao.

Specifične okolnosti nakon II svetskog rata dovele su do toga da je porodica Bašičević ostala bez zemlje, te se vredan čovek kakav je Ilija bio našao u situaciji da nema baš šta da radi. Kako neobične situacije zahtevaju neobična rešenja ovaj zaista poseban čovek rešenje je pronašao  baš u onome što je osuđivao kao besposlicu – slikanju. Prva slika koju je naslikao bila je slika kućnih svetaca Kuzmana i Damjana.

Gospođa Pantić skrenula nam je pažnju na činjenicu da Ilijin sin u početku nije baš najbolje rauzmeo očevu novu pasiju, te je čak u jednom trenutku uništio tu prvu sliku izjavivši da su to sve gluposti. Godinama kasnije pokajao se gorko i priznao da mu je to bio najveći profesionalni promašaj.

Kako je rad ovog stvaraoca izašao iz anonimnosti zanimljiva je priča. Isti sin koji je uništio sliku svetih vrača Kuzmana i Damjana, radio je u muzeju u Zagrebu, a u pripremi je bila velika izložba, tih godina (60-te godine XX veka) veoma popularne Naivne umetnosti. Ne zaboravimo tih godina selo Kovačica dolazi u žižu interesovanja te nastaje tzv. kovačička škola između ostalog. Gledajući očeve radove zapitao se da li on kao sin možda ne vidi slike na pravi način pa je nekolicinu očevih radova odneo komisiji ali ne rekavši pravo ime autora.

Na njegovo, a i očevo, veliko iznenađenje slike su uvrštene među radove odabrane za izlužbu. Opet da bi izbegao nevolju sin je svojim kolegama rekao čije su slike, ali negde i nekako je do novinara stigla informacija da se radi o očevim slikama i čitava, zapravo naivna, situacija prerasla je u „aferu“. Te da li to zaista čiča Ilija slika, te u stvari to radi njegov sin pa podmeće očevo ime i tome slično.

Stvar je kulminirala 1965. godine kada je Ilija Bašičević Bosilj pozvan da pred komisijom i TV kamerama naslika jednu sliku i tako dokaže da je on autor svih ostalih i time stavi tačku na čaršijska naklapanja. Tako je i bilo sliku je započeo, komisija je shvatila da je zaista on autor i svih ostalih te ga je prekinula, a on na slici zapisa „Ovu sliku sam naslikao pred komisijom, Zagrebu 1965, Ilija Bosilj“ i ostavi je nedovršenu.

Tokom života, a i posle njegov rad je izazivao, a izgleda još uvek izaziva, polemike, rasprave, nedoumice. Zašto? Verovatno zato što je njegovo slikarstvo potpuno drugačije od svega što se može videti međ’ naivnim slikarstvom. Što su njegove slike alegorija, simbol, njegov doživljaj sveta u kome živi, a nisu opisne, nisu predstava onoga što ga okružuje i života koji živi.

Kako Ljiljana Pantić kaže u velikom katalogu Muzeja naivne umetnosti „Ilijanum“: „Opus Ilije Bašičevića Bosilja može se razvrstati u nekoliko većih tematskih celina: najbrojnije su slike sa motivima iz Biblije (naročito Stari zavet i Otkrovenje Jovanovo), potom sledi ciklus inspirasn sprskim narodnim epskim pesmama, mitovima i legendama. Ciklus Ilijada, nazvan po umetniku, a ne po Homerovom epu, umetnikov je obračun sa ljudskom glupošću, dvoličnošću i licemerjem. Brojan je i ciklus sa likovima iz životinjskog sveta u kome su najbrojine ptice, naročito paunovi, ali i nestvarna bića sa ljudskim telima i životinjskim glavama i obrnuto. Na posletku sledi ciklus vezan za leteća, astrološka bića.“

Dvoličnost svojih ljudskih i životinjskih predstava sam Ilija je objasnio „da se on lično u toku svog života uverio da su sva božja stvorenja na ovom svetu maramice sa dva lica, da jedno lice prikazuju pred svetom, a drugo pravo kriju i samo retki imaju priliku da ga vide.“

Istrajan u svojoj „drugačijosti“ Ilija Bašičević Bosilj 3. novembra 1970. godine zaveštao je 300 svojih slika i nešto slika drugih naivnih slikara „s kojima je razmenjivao slike“ sa željom „da darujući ove radove predložim opštinskoj skupštini da se osnuje muzej naivne umetnosti u Šidu…“ I bi Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“.

Muzej „Ilijanum“ mali je, ali je čaroban zahvaljujući radovima jednog neobičnog čoveka iz prve polovine XX veka, ali i zahvaljujući energiji, optimizmu, volji i istrajnosti zaposlenih u ovom malom Šidskom biseru.

Ideja da se sivi zidovi dvorištanceta oslikaju po ugledu na rad majstora Ilije samo je jedna od divnih ideja i inicijativa malog tima ovog muzeja. Oslikao ih je maldi umetnik čije ime na žalost ne znam ali se na jednom zidu potpisao kao A. Božić Ske, a kažu da je izuzetan strip crtač. Puno želja i ideja ima tim za ovo inspirativno mesto, šta su mogli bez novca to su uradili, a za dalje…

Naslovna fotografija – Simonida Zorić Jančić

Fotografije – Majda Sikošek