Oko teme aprilskog okupljanja čitalačkog kluba nije bilo potrebe mnogo se dvoumiti. Prosto je bilo nemoguće ćaskati o Džojsu (kao što je bilo planirano) dok se oko nas uživo odvija Saramagova mračna vizija.
Iako je malo verovatno da su kreatori Zoom aplikacije imali na umu čitalačke klubove, ispostavilo se da je nama prilično dobro poslužila da na jedno veče pobegnemo iz izolacije, makar i online.
Realnost nas je sve, nekoga manje, nekoga više, vrlo grubo zaustavila u našim dnevnim, nedeljnim, mesečnim, godišnjim, životnim planovima i naterala nas, hteli ne hteli, da se suočavamo sa sobom, da se preispitujemo, razmišljamo o svetu u kome živimo. Trudeći se da „živimo svoj život”, izgleda da smo se nekako navikli da taj svet čiji smo neodvojivi deo i mi sami, često gledamo poluzatvorenim očima i da uspešno ignorišemo činjenicu da je postao i suviše ružan, prljav i zao. Pa i danas, dok svedočimo ogromnoj krizi koja neumoljivo zahvata čitav svet, i dalje se krišom nadamo, poput dece, da će ipak sve nekako da se vrati u normalu za tri-četiri nedelje, meseca, godine… pa ćemo moći da nastavimo svoj stari, udobni život… Sve dok nas ne otrezni neki podsetnik sa Bookinga… Šta ono beše u planu? …Italija?
Prolazi vreme poluzatvorenih očiju. Sada držimo četvoro oči širom otvorene, pazimo kuda hodamo, šta dodirujemo, pored koga stojimo… Ubrzano učimo nove medicinske termine, sofisticirane razlike između različitih tipova virusa, prizivamo davno zatrpana znanja iz statistike pokušavajući da tumačimo grafikone, lokalne i globalne. Prezrivo odmahujemo na najezdu najluđih teorija zavere ali ih onda ipak, krišom i od sebe samih, čitamo, za svaki slučaj.
Pa, dobro, evo i najnovije: „Ovo je informacija iz pouzdanog izvora koji lično poznajem. Izvesni portugalac Žoze Saramago opisao je sve ovo što nam se dešava još 1995. godine u jednom od svojih romana. Širi dalje, ne daj da te lažu!“
„…prošli su preko prostranog trga gde su grupe slepih slušale govore drugih slepaca, na prvi pogled ni jedni ni drugi nisu izgledali slepi, oratori su se vatreno okretali licem prema publici, slušaoci su s pažnjom okretali glave prema govornicima. Najavljivan je na tom mestu smak sveta, pričalo se o otkupljenju pokajnika, viziji sedmoga dana, prikazanju anđeoskome, kosmičkoj koliziji, zgasnuću sunca, plemenskom duhu, soku mandragore, tigrovoj masti, znacima zodijaka, kroćenju vetra, mirisu mesečine, zovu tišine, moći egzorcizma, đavoljem znamenju, raspetoj ruži, prečistoj llimfi, krvi crnog mačora, senkama mesečara, revoluciji plime i oseke, logici antropofagije, bezbolnoj kastraciji, božanskom tetoviranju, dobrovoljnom slepilu, konveksnom mišljenju, pa o konkavnom, linearnom, komplanarnom, vertikalnom, okluzalnom, koncentrisanom, disperznom, rastrzanom, o ablaciji glasnih žica, smrti reči,…“ (Saramago, Slepilo, 1995)
Dakle, Slepilo. Svako slovo u njemu je i dalje isto kao i te 1995. kada je užasnulo, zgrozilo i sledilo veliki broj čitalaca, podiglo im želudac i naježilo kožu. Mnogi su ga čitali za ovih 25 godina širom sveta. Neki su bili oduševljeni, neke je samo smorilo, neke čak uvredilo…
Ipak, većina je, svakako, ostala zapitana – da li je moguće da je dovoljna jedna ozbiljna, globalna epidemija pa da se društveni sistemi, ljudska prava i ostale tekovine savremene civilizacije sruše kao kula od karata? Sada se više ne pitamo…Čini se, da se posle čitanja Slepila nekako najduže u svesti čitalaca zadrži ta stravična, apokaliptična slika čovečanstva koje se bez dostojanstva, životinjski valja u sopstvenom izmetu i krvi. Ljudi koji su bez najave i vidljive logike najednom oslepeli, postaju bezumnici koji se vođeni strahom i glađu međusobno ubijaju, siluju i gube poslednje obrise dostojanstva i ljudskosti.
Ruku na srce, Saramago jeste vrlo upečatljivo dočarao sve te gadosti u koje zapada ljudska zajednica.
Istini za volju, nije da nam takvi scenariji nisu poznati i od ranije. Nažalost, ne kao fikcija nego kao surova stvarnost.
Međutim, postavlja se pitanje da li je baš to vrhunac ovog dela. Da li je vrhunski domet ove knjige bio zgroziti čovečanstvo okrenuvši mu ogledalo pravo u lice. Kako god, očigledno je da se čovečanstvo nije dovoljno zgrozilo.
A možda ipak, nismo pažljivo čitali. Možda smo i mi bili „slepci“ zaslepljeni tim ogledalom koje nam je Saramago tako oštroumno poturio.
Možemo se, na primer, zapitati, zašto se u romanu dešava baš epidemija slepila? Zašto ne epidemija gluvoće ili neke druge bolesti?
Šta ako je u pitanju podmetnuta zamka za nepažljivog čitaoca. Jer, ako malo pažljivije sagledamo uzroke i posledice brzo ćemo doći do toga da se apokalipsa nije dogodila zato što su ljudi bili slepi, nego zato što su bili zli, amoralni, korumpirani, sebični…
„Ali to je zato što su postali slepi, pa više nisu mogli da kontrolišu svoje živote!“ – reći će neko.
Da li zaista nisu mogli da kontrolišu svoje živote samo zato što su fizički oslepeli?
Da li to znači da čovek koji oslepi automatski postaje zao, korumpiran, nemoralan, bespomoćan?
„Naravno da ne!“ Reći ćemo svi uglas. Ali sada već svako pomalo zbunjen, sam sa sopstvenim mislima…
Naravno da svi shvatamo alegorijsku priču i da se u knjizi ne priča o bukvalnom slepilu, Ali, ipak, neki deo značenja kao da stalno izmiče…
O kom slepilu govori Saramago?
Moralno slepilo, duhovno slepilio, slepilo za nepravde, slepilo za sve ružnoće savremenog sveta, može se nabrajati u beskraj. Razna su slepila. Ali opet, sve su to neka opšta mesta koja ne govore ništa suštinski novo. Ako ćemo iskreno, čovečanstvo nikada u svojoj istoriji i nije bilo moralna zajednica ljudi u kojoj vlada harmonija, iskrenost, dobrota, lepota i saosećanje.
Možda se odgovor krije u istoriji. Još od antike slepilo kao pojava, nosi složenu i višeznačnu simboliku.
Linija koja vodi od slepog pesnika Homera, slepog proroka Tiresija i dr. daje slepilu specifičnu moć unutrašnjeg vida. Slepi su mudraci, oni koji vide duboku suštinu stvari i dešavanja. To svakako nije Saramagovo „slepilo“.
Možda tajnu krije semantika. Ne samo u našem jeziku, iz pojma slepila, odsustva vida, izvedeni su izrazi poput slepac (bednik), zaslepljen (obmanut) i drugi izrazi koji slepilu daju negativnu konotaciju i upućuju na nekoga ko je intelektualno ili moralno problematičan ili na nekoga ko je izmanipulisan. Slep čovek nema čulo vida, slepac može da ima potpuno zdrave oči.Ili možda treba razmišljati o neurološkim naukama koje su odavno dokazale da ono što vidimo nema zapravo mnogo veze sa našim očima, ali i da te kako ima veze sa načinom na koji naš mozak obrađuje i tumači informacije koje dobija.
A to ipak zavisi od mnoštva različitih stvari, počev od naših interesovanja, obrazovanja, navika, sredine u kojoj živimo, knjiga koje smo ili nismo pročitali, vaspitanja, religije, pa do toga da li smo, umorni, srećni, nesrećni, uplašeni… Sve to zajedno i još mnogo toga utiče na značenja koja dajemo informacijama koje dolaze u naš mozak. Utiče na ono što „vidimo“ ili „ne vidimo”.
Ispada da je ipak do nas samih. Da svako od nas, bili zdravi, bolesni, slepi, okati, gluvi, čujući, hromi, crni, beli, žuti, bogati, siromašni, sa domom ili bez njega… krije nekog mogućeg „slepca”, koji nešto „ne vidi“.
Dobra stvar (ili možda ne) jeste činjenica da se ono što nas sprečava da budemo „slepci“ ipak prvenstveno tiče naše slobodne volje, a ne naših čula.
Tekst i fotografije Jasmina Orelj Dotlić