naslovna

ANRI MARI REMON de TULUZ-LOTREK MONFA

Da li bi Lotrekov talenat, strast, jedinstvenost boja i agresivnost linija imali priliku da ispilivaju da nije bilo njegove bolesti? Da li bi plemić predodređen za vojnu službu, lov, balove i razonodu imao priliku da otkrije i na pravi način iskoristi svoj slikarsko/crtački talenat. Ako bi i imao priliku da ga iskaže da li bi drugačiji motivi i životno okruženje iznedrili dela kakva danas poznajemo? Dela koja su istovremeno dokument svog doba i kritika društva u kojem su nastala.

anri                         japanski

Pitanja bez odgovora, šta bi bilo da je bilo…

Rođen međ’ plemićima, stasao međ’ prostitutkama. Slikao one koji su za novac zabavljali svekoliku publiku često krijući svoju nesreću i bol i sam je u svojoj muci trudeći se da je prevaziđe zabavljao okolinu. Nesrećan do poslednje pore, usrećio je mnoge.

Počeci nisu obećavali mnogo, pouke kod akademskih slikara, amatersko/plemićko slikanje konja, morskih motiva iz Nice i okoline, započete studije u privatnom ateljeu, aktovi, istorijske kompozicije. Ništa posebno, ništa novo, profesorska osuda njegovog crteža – „okrutan“ tako ga je nazvao. Moglo bi se reći još jedan u nizu onih sa željom da postane slikar.

Prekretnica u njegovom razmišljanju, prilazu radu i oslobađanju ličnog bilo je druženje sa slikarima „disidentima“ i večeri u pariskim lokalima. Najbolja ilustracija je svakako citat iz Tuluzovog pisma majci „Živela revolucija! Živeo Mane!“ (iz knjige Silvije Borgezi „Tuluz-Lotrek“).

pastel        kankan

Polako, ali sigurno Lotrekov stil se zauvek udaljava od lekcija sa Akademije i slikara naturalista. Zahvaljujući prijateljstvu i zašto ne nadmetanju, sa Edgardom Degaom, Vinsentom  Van Gogom, strasti prema japanskim grafikama (koje su evropljani negde u to vreme otkrili) i fotografiji, te donekle uticaju Edvarda Manea iznediro je nešto novo, drugačije, savremeno. Zauvek je pobegao od krutih pravila i istorijskih kompozicija, posvetio se svakodnevnom životu i u umetnost uneo ironiju.

Plemić koga je otac odbacio zobg bolesti svoj svet je izgradio na Monmartru, naselju koje je do kraja XIX veka bilo mesto na kome su u svojim skromnim kućama živeli mali trgovci i zemljoradnici, da bi  ga krajem veka otkrili umetnici. Kabarei, kafei, krčme, slikarski ateljei, javne kuće, cirkusi – biće njegovo okruženje do kraja života. Ovekovečio ih je za nas.

javnakuca

Zahvaljujući agresivnoj liniji, sažimanju i veštini da sa malo elemenata izrazi suštinu savršeno se izražavao kao ilustrator. Svojim radom uticao je na nove naraštaje i kao takav ostao najviše upamaćen.

Krajem veka (1891) štampar Eduard Ankur i slikar Pjer Bonar u njegovo stvaralaštvo uvode litografiju – i zvezda je rođena. Anri i grafički kamen, koji može da prenese svežinu i „okrutnost“ njegove linije, neraskidiv su spoj i nepresušna inspiracija.

plakat                     mulenruz

Alkohol, apsint, duhovi bolesti: kako se nositi sa fizičkim nedostacima u svetu koji ceni fizičko savršenstvo, u svetu koji se plaši različitosti, a svako odstupanje od proseka i uobičajenog ga zbunjuje i tera na otpor? Upleten u svoje bolesti (bolovao je i od sifilisa), alkohol, samo-ironiju, želju da druge zabavi i natera na smeh ne bi li zaboravili njegov izgled posustaje, boluje, a u želji da ga spasu majka i porodica ga smeštaju u sanatorijum. Zatvoren u ćeliji kopni i iščekuje svoju smrt. Jedini izlaz vidi u stvaranju koje ga oslobađa, mentalno, emotivno ali i fizički „Kada budem napravio dovoljan broj crteža, više neće moći da me drže ovde“.

Tako je i bilo. Galerista, najbolji prijatelj i promoter njegove umetnosti Moris Žoajan naručio mu je serju ilustracija sa temom cirkusa. Savršene ilustracije izbavljaju ga iz zatvora, ali ga ne mogu izbaviti od samoga sebe.

Četiri  godine po izlasku sa nepunih 37 godina Anri Mari Remon de Tuluz-Lotrek Monfa, umetnik međ’ plemićima  zauvek je napustio svet koji se nije lepo poneo prema njemu, ali začudo je razumeo njegovu umetnost.

„Svi ga poznaju, ceo Priz mu se smeje, on je redovan gost Mulen ruža, Kazina, Foli Beržera, krčmi na Monmartru, sastajališta ekscentrika, jazbina. Igra na svim svadbama, ukras je svake zabave. Ipak, veoma je produhovljen, izuzetno obrazovan, vrlo darovit umetnik iz odlične porodice. Njegova dela izazivaju tugu, razočarenje. S malo gestova, veoma brižljivo i nežno meša svoje koktele, tako da bi izazvao zavist i najčuvenijih američkih barmena. Njegova satira je jetka, ali on ne izobličuje prirodu, već čeka da sama pokaže svoju grotesknu stranu.“ – Franc Žurden, pariski arhitekta, pisac i likovni kritičar tog vremena.

Literatura: Silvija Borgezi, Tuluz-Lotrek; Grupa autora, Postimpresionizam – izvori moderne umetnosti; Victor Margolin – American Poster Renaissance.

Sve slike su preuzete sa interneta (različiti sajtovi).

kafanica

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
Posted in Istorija umetnosti, Umetnost and tagged , , , , , , , .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>