Novi vikend, novo putovanje u prošlost. Avanturistički ili pustolovni trio, kako moja drugarica Sofjana, njen muž Goran i ja volimo sebe da zovemo odlučio je da sunčanu pauzu u nizu izuzetno kišnih dana ovog leta 2014. iskoristi za put u daleku, daleku prošlost – čak u neolit do Vinčanske kulture. Nismo mogli doneti bolju odluku.
Arheološko nalazište Vinča nalazi se nadomak centra grada Beograda, na samoj obali Dunava. Do njega se može stići veoma jednostavno kolima ili gradskim autobusom. Za one koji stižu kolima postoje putokazi (doduše duhovita omladina je smatrala da je veoma dobar vic iste oblepiti nekim nalepnicama), no u ključnom momentu 50-tak metara pre izlaska na obalu i parking, na mestu gde se put kojim se do tada išlo razdvaja na dva dela znaka nema pa se lako donese pogrešna odluka. Na tom mestu se drži desni put, ne skreće se levo.
Od parkinga do samog centra još uvek živućeg arheološkog nalazišta i galerije koja je na njemu otvorena vode uske strme stepenice. Vode preko samog nalazišta koje je trenutno konzervirano, da bi se radovi nastavili u nekom boljem finansijskom momentu.
Kao i u Viminacijumu organizovano je stručno vođenje. Ovde je naravno kraće, ali daleko od toga da je manje zanimljivo, naprotiv. Na svakih sat i po, počevši od 10 sati gospodin Dragan Janković svojom nadahnutom pričom povešće vas do neolita i Vinčanske kulture. Uvodna priča počinje u dubokom hladu drvenog trema, a obilazak se nastavlja u galeriji.
Dragoceno je bilo čuti da ostatci kuća upućuju na to da je u pitanju bilo gradsko naselje, a ne seosko i to pravo gradsko naselje sa pravilnim rasporedom kuća. Smatra se najstarijim gradskim naseljem. U tom periodu od 5500 godine pre nove ere do 4000 god. pne. počinje da se razvija trgovina, prvi put ljudi đubre zemlju te mogu ostati na jednom mestu duže jer je neće ispostiti.
Mesto na kome su raskrsnica je puteva koji su vodili uz reke. Arheološki nalazi potvrđuju da se ova kultura rasporstirala od reke Bosne do Sofijskog basena, od Transilvanije do Skoplja.
Period u kome je vinčanska civilizacija cvetala bio je „zlatni period“ ljudske istorije – 2000 godina bez rata. Teško za zamisliti. Na čitavom velikom prostoru ove kulture nije pronađeno oružje, niti su gradili fortifikacije i utvrde za zaštitu naselja.
Nisu imali „Velikog ratnika“ već „Veliku majku“ – simbol plodnosti, budnosti, odgovornosti, uvek predstavljanu sa široko raširenim rukama u znak dobrodošlice i prihvatanja. Kako je rekao naš domaćin bilo je to doba u kome je svako živeo od svog rada.
Ako samo pođemo od činjenice da su deca od svoje 6, 7 godine počinjala sa učenjem izrade keramičkih posuda lako možemo da zamislimo razvoj i napredak takvog društva. Kako znamo da su počinjali tako rano, lako na posudama su ostali otisci prstiju, a forenzičari su utvrdili da su dečji i to dece starosti od 6, 7 godina. Multidiciplinarnost je čudo.
Galerija je mala, sa ne previše eksponata, ali su svi vredni za videti, fotografije pomažu u ilustraciji, ima i tekstova koji govore o tome šta je ispred vas, ali je zasigurno najbolje doći u trenutku kada gospodin Dragan Janković počinje svoje stručno vođenje.
Ulaznica je 200 dinara, a za povlašćene poput nezaposlenih, studenata, đaka… ulaznica je 100 dinara. Koliko god je platili ulaznica je vredna svakog dinara.
Vinčanska kultura, koja je po opisu bila blizu idela življenja – život od svog rada, bez ratova, sa odgovornošću i savešću u uređenom naselju i društvu – tu je nadomak i vredna je da se vidi. Slušajući kustosa pitali smo se zašto se tako nešto ne uči u našim školama? Zašto je naš školski program suvoparan i neinspirativan kada bi mogao biti zabavan i inspirativan? Pitali smo se naglas ali ni mi, ni Dragan ni ostali posetioci niko na to pitanje nije imao odgovor.
Za više informacija o Vinčanskoj kulturi možete da pogledate tekst na Vikipediji.