Decembarska tmurna nedelja, po ko zna koji put listam knjigu koja je od studentskih dana uz mene „Jedinstvo sveta u viziji umetnosti“ Ota Bihalji Merina. Čitam poneku rečenicu, onako na preskok i ne mogu a da se ne zapitam da li su intelektualci renesanso širokih shvatanja, interesovanja, znanja, intelektualci kozeri, intelektualci majstori reči i dijaloga, intelektualci sa težinom, zaista nestali zauvek; da li su zaista otišli sa poslednjim izdancima onih rođenih tik pre ili tik posle Drugog svetskog rata?
„Misaoni luk razapinje se u ovim beleškama od iskona do današnjeg dana.“ Rečenica koja mi ovog trenutka posebno odjekuje. Rečenica kojom Oto Bihalji Merin opisuje u predgovoru sadržaj knjige izdate 1974. godine povodom sedamdesetog rođendana osnivača blaženopočivše izdavačke kuće Nolit. Njegove rečenice nisu uvek tako kratke i kristalno jasne, naprotiv, uobičajeno su vrlo složene i iziskuju predznanje, koncentraciju, pa i višestruko iščitavanje. Ova je kratka, jasna i puna kao nar, nategnuta kao struna luka…
Da nanovo otvorim ’Viziju umetnosti’ podstakla me je poseta Salonu Ota Bihalji Merina smeštenog u stanu u Nemanjinoj broj 3, u kojem je do svoje smrti živeo sa suprugom Lizom, životnom, a pre svega intelektualnom partnerkom. Stan, knjige, dokumenta, pisma, likovnu zbirku, nameštaj – zaveštala je Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, ćerka Mirjana.
Ne postoji bolji način da se provede kišno, hladno, vetrovito novembarsko pre podne nego biti sa prijateljicama, a ako to druženje uključuje umetnost i još ponešto… Priča o esejisti, istoričaru umetnosti, izdavaču, slikaru, književniku, likovnom kritičaru, kolekcionaru, osnivaču Nolita, nekada giganta međ’ izdavačkim kućama; priča o misliocu koji je umetnost naive uveo na velika vrata u ’elitni’ svet likovnog stvaralaštva – pripoveda se sama u domu Bihaljijevih nadomak stare železničke stanice. Senka Latinović, kustoskinja, naglašava da su Oto i Liza odabrali baš ovaj stan zbog blizine železničke i autobuske stanice, jer su lako i mnogo putovali (na kojoj lokaciji bi danas trebalo da bude stan, a da je blizu takvim žilama kucavicama jednog grada… no, to su neke posve druge teme).
Salon je tek zakoračio u svet muzeologije. Posed njegov je ozbiljan, artikli brojni. Pokloni umetnika i prijatelja, fotografije, ostaviočevi crteži i slike, knjige, nameštaj, a za istraživače možda najintrigantniji obiman pisani materijal, prepiske, beleške, započeti i ne objavljeni radovi… Toliko toga… Nije tajna da bih rado bila na mestu onih koji imaju tu privilegiju da proučavaju sve te arhivalije, a beskrajno se radujem njihovom radu jer nas već dogodine očekuje velika izložba kao početak nepresušne sage o korifeju koji je zauvek zadužio intelektualni svet ovih prostora.
Citat iz knjige sa početka ove beleške uramljen, pod staklom, rezonira kroz stan, od sobe, koja izgleda kao da je spostvenik skoknuo do kuhinje po kafu, pa sve kroz prostor koji danas služi kao galerija:
„Umetnost sledećih decenija moraće da obradi mnogostruko viđenje pluralističkih perspektiva: viđenje koje ima svoj koren u humanom i koje odgovara zakonitostima planete zemlje, na kojoj je naš zavičaj i čije postojanje, dokle god ima ljudi, potrebuje i proizvodi svekoliku umetnost – i drugu trans-humanu perspektivu, gde se pojmovi i oblici dosadašnjeg umetničkog delanja i rešavanja potiru i prevazilaze.“
Koliko daleko je u svojoj sedamdesetoj godini života video Oto Bihalji Merin? Kako duboko je shvatao svet i umetnost? Da li je istinita tvrdnja da pakao života rađa veliku misao? Čak i pažljivo proučavanje biografije ovog velikana neće nam dati odgovore, iako ćemo naći potvrdu o paklu života i velikoj misli. Nezamislive su nama danas te žrtve, posvećenost domovini, ideji, jačina i snaga ljudska koja u nepojmljivim okolnostima nalazi snage za napredak, za davanje, deljenje, snage za viziju i veru…
Fotografije M. Sikošek
Posete Salonu se najavljuj na emal: info@mnmu.rs
Adresa: Nemanjina broj 3, Beograd
