Predanje kaže: „Vino kraljeva i kralj među vinima“ – izjavio je na svojoj svadbi na Kipru Ričard Lavljeg Srca za slatko kiparsko vino pod imenom Commandaria. Nije prvi put da pominjem Ričarda Lavljeg Srca i Commandariu, bili su sastavni deo priče o poseti Kolosiju, ali za ovo pripovedanje su važni jer se selo Lania, na obroncima brda Valanos, smatra za rodno mesto tog vina i te vrste vinove loze. Legenda kaže da je u vreme kralja Anrija I bolest uništila francuske vinograde sa sortama grožđa za proizvodnju šampanjca. Tražeći zdrave sadnice kojima bi obnovio proizvodnju, Anri I (ili pre oni koje je poslao u potragu) naišao je na ono za čim je tragao u selu Lania na Kipru, u kući porodice Rusos (Rousos). Primerci lanijske loze utovareni su na brodove i odveženi u regiju Šampanj u Francuskoj, zahvaljujući čemu svet i dalje uživa u ovom napitku.
Legende u sebi nose trunku istine, a bez njih život bi bio prazan i jednoličan. Koliko samo porodičnih čitija svako od nas u sebi nosi… Kada stignete u selo Lania, parkirate auto u centru ispod kraljevskog hrasta, popijete njihovu domaću kafu u lokalnom kafencetu pored stare česme, od domaćina čujete priču o velikom platnu sa fotografijom na kojoj su svi žitelji sela okupljeni i slikani povodom proslave izgradnje mosta 1894. godine, prihvatićete svaku legendu kao potvrđenu istinu, a dodaćete i poneku na listu svojih porodičnih…
I ime sela je, po legendi a kako drugačije, vezano za vino – pripovedaju da je nazvano po Lani ćerki Dionisa, boga vina i dobre zabave.
Danas ovo draguljče na glavnom putu od Limasola do Trodosa naseljava svega oko tristotinak stanovnika, što domaćih, a bogami i dobar broj stranaca koji su do njega stigli, zaljubili se i ostali. Vino se još uvek proizvodi, gosti se rado primaju, ali je danas Lania poznata pre svega po galerijicama i mnogobrojnim umetnicima koji su ovde našli utočište od surovog sveta. Utočiste u laganom ritmu, sjaju kamena na suncu, bojama bilja, toplini kiparske duše i lepoti življenja.
Kao i u selu Lofu i u Laniji su kuće obnovljene i nove sazidane poštujući tradicionalnu gradnju i izgled. Nema ničeg što odskače, sklad vlada, istorija se vidi, a savremeni život živi ruku pod ruku sa pripovedanjima. Neizostavna platna sa fotografijama iz prošlosti vode nas kroz priču o Laniji, o njenim žiteljima, načinu života, izgledu ljudi, prvim automobilima… priči o životu koji je jednom bio, ali se nije završio, samo se utopio…
„Vlada zaglušujuća tišina i spokoj i jedino što treba da uradite je da stojite mirno i udahnete“; rečenica sa sajta Heartland of Legends savršeno opisuje putovanje ka mestu Kakopetria na severnim obroncima Trodosa.
Kipar je jedinstvena geološka destinacija gde se mogu videti najdublji slojevi dela okeanske kore i gornjeg zemljinog pokrivača. Ovo neveliko ostrvo je, između ostalog, i unikatna geološka destinacija za sve geologe, studente, naučnike, kao i za geologe amatere – za sve one koji pasionirano tragaju za tajnama evolucije zemlje i okeana. Bio neko zainteresovan za geologiju ili ne, ne može da ostane ravnodušan na raznolikost zemljišta koje ga okružuje, pa makar i čisto likovno.
U udolini ušća dveju reka (Kargotis i Garilis) smestila se Kakopetria. Očuvanje prošlosti i njenih materijalnih podsetnika za Kipar je važno, vidi se na svakom koraku pa i ovde. Staro mesto Kakopetria smešteno između ova dva rečna toka zaštićeni je spomenik kulture, ozbiljno zaštićeni spomenik kulture, nema izuzetaka, nema ustupaka, nema popuštanja i prilagođavanja. Nema. Šta mora da se obnovi, obnovi se valjano i u skladu. S druge strane doline širi se stepenasto uz planinske obronke nova Kakopetria, prilagođena trenutku i odgovarajućem načinu života. Sklad je reč koja mi se javlja i ponavlja…
Gde planinske reke žubore, kažu najbolja riba pliva, a najbolja pastrmka na Kipru sprema se u čardaku ni na nebu ni na zemlji – hotelu „Old Mill“ Kakopetria je do Drugog svetskog rata bila ozbiljan centar za uzgajanje svilene bube i proizvodnju svile, što znači da su bile potrebne manufakture, a manufakturama voda da pokreće rad… Tako je hotel nastao na osnovama manufakture, a arhitekta ga je mudro dogradio da se ne razlikuje od tradicionalnih kuća. Kamena osnova, drveni spratovi i drveni balkoni. Sklad li beše reč koja mi se javlja…
Voda je nasušna potreba svi znamo, živeći savremenim životom gde nam je voda dostupna svuda u svakom sekundu, bilo iz česme bilo iz flaše, zaboravljamo da to nije oduvek tako bilo. Zaboravljamo da se do vode dolazilo ne baš jednostavno, da se s vodom postupalo racionalno i da se kao blago čuvala. Zaboravljamo i to da nekada davno, voda van gradova i vodovodnih sistema nije bila predmet profita i nije opterećivala kućne prihode; a onda… Onda u porti crkve Preobraženja Hristovog (1520) sretnete kakopetrijsku baku… Živi u kući preko puta, teško je pokretna, ima ženu koja je pazi, ali sada spava po podnevnim snom, a njoj dosadno, nema s kim da priča pa je prešla (uz pomoć hodalice) u portu da prozbori koju s putnicima namernicima te vam iznebuha, osim priče o crkvi, ispriča kako je nekada tu kod njih voda bila svuda, bilo puno česmi javnih i bila besplatna, a fina, onda je došla „tamo neka kraljica“ (misli na Elizabetu II), dovela nam vodu do kuće i od tada plaćamo, zamisli plaćamo vodu! Da se podsetimo, Kipar je 1960-ih godina 20. veka prestao da bude kolonija Velike Britanije, što znači da je nezavistan više od 60 godina, a da su pre toga dobili u starom mestu vodovod i da vodu plaćaju. Eto, ceo život ona nikako da prihvati činjenicu da se voda plaća, a ima je, tu je teče, samo odeš do česme.
Kasno je po podne, u filmovima iz tridesetih godina 20. veka to je bilo vreme za koktel pre pripreme za izlazak na večeru. Ako smo već u vremeplovu, a na Kipru je lako biti u vremeplovu, zašto ne bi zastali upravo tu. Na magičnom Trodosu postoji savršeno mesto za taj predah, mesto na kome je Dafne di Morije napisala završna poglavlja „Rebeke“, mesto na kome je egipatski kralj Faruk I zatražio alkoholni koktel koji je izgledati kao čaj i dobio ga… Na terasi hotela Forest Park, prvog velikog, modernog hotela na Kipru izgrađenog između 1934. i 1936. godine, pijuckale smo Brandi Saur (Brandy Sour) uz tihi kiparski žamor, toliko živ, a opet skoro pa nečujan. Gledajući kroz krošnje balkon sobe na uglu, spontano sam izjavila: „Vidiš li Branka onaj balkon na uglu? Da pitamo na recepciji kojoj sobi pripada“. „Zašto pobogu“, začudila se Branka. „Zašto? Pa u toj sobi ću pisati knjigu o Kipru“. Hoću, sigurna sam… jednog dana…
Brendi Saur (Brandy Sour) koktel osmišljen za egipatskog kralja Faruka I, i dalje u ponudi u hotelu Forest Park po originalnom receptu
„Lepota je obećanje sreće“ – Stendal.
Fotografije – M. Sikošek
Nastaviće se…
