Koliko je vreme relativna stvar
Otkrijte u priči koja sledi
Uz jutarnju kaficu i čajić nad rasprostrtom mapom Porta ustanovljavamo koliko je to zapravo veliki grad i kako je za naše šetačke kapacitete to ipak previše. Ima svačeg da se vidi na sve strane, ne samo stari centar – čijim dobrim delom smo već prošli, već i novijih delova grada nastajalih od 20-ih i 30-ih godina XX veka do onih nastalih početkom ovog. Razmatrajući najbolje opcije odlučujemo se za najturističkiju, ali i najpovoljniju varijantu: 22 evra po osobi za autobuse koji voze dve rute po gradu i njegovim predgrađima, karta važi 48 sati, uključuje i jednosatnu plovidbu brodom da bi se obišlo šest najvažnijih mostova ovog grada od Ajfelovog železničkog, s početka XX veka, preko već pomenutog mosta belgijskog inženjera, pa preko mostova iz sredine XX veka do najnovijih, nastalih pre svega nekoliko godina, vožnja autobusima je po principu hop off/hop on – što znači da se može sići na bilo kojoj stanici i ući u neki od sledećih autobusa na toj ili na nekoj od sledećih stajališta; pri svemu tome, karta za dotični Yellow bus važi i za gradski prevoz. Čista ušteda.
Pogled sa gornjeg sprata turističkog autobusa
Na autobuskoj stanici na kojoj čekamo autobus prema gradu zaključujemo da on opet maši vozni red, ali dobro, ništa strašno; nismo valjda toliko razmaženi odjednom, kao da dolazimo iz grada u kome sve klapa kako je predviđeno.
Prvi autobus u koji smo ušli vozi turu pod nazivom Portoški zamkovi, doduše, uključeno je tu mnogo toga što baš i ne spada pod zamkove, ali ne smeta; vozimo se i razgledamo. Pratimo razvoj kroz istoriju. Najviše toga potiče iz XVIII veka, poput većine crkava, ili XIX poput većine kuća i zgrada važnih za istoriju i razvoj ovog grada, a dobar deo potiče i s početka XX veka. Najomiljeniji lik portugalske istorije je svakako princ Henrik ili Enrike, koji je krajem XIV i početkom XV veka podstakao razvoj brodogradnje i odlazak u istraživačke plovidbe – Portuguese discoveries. To vreme je bilo početak najvećeg uspona Portugalije. Mnogo toga je posvećeno njemu, od spomenika na malom tgru, koji su njemu u čast naručili i podigli istoričari, preko spomenika u parku na šetalištu uz okean, koji simboliše brodograditelje – od inženjera koji su brodove konstruisali i princu ih predavali preko drvodelja i metalaca koji su ih gradili.
U potpuno novoizgrađenom naselju uz obalu okeana, blizu luke – žile kucavice grada, u centru „kružnice“ (uobičajenog načina regulisanja saobraćaja u zemljama Evropske unije) grandiozna je konstrukcija crvene boje koju u isti glas nazivamo ribarskom mrežom. Ženski glas koji dopire iz slušalica na engleskom jeziku objašnjava da ispred sebe vidimo skulpturu koju je 2009. godine napravio i poklonio gradu američki skulptor pod nazivom She changes, ali da su je meštani odmah nazvali „ribarska mreža“ – svima je jasno zašto.
Zalazimo u deo oko luke, slušamo koliko je ona važna za privredu Porta, ali i celog severa države, da bismo ušli u ne tako široku ulicu u kojoj je niz ribljih restorana. Glas iz slušalica priča o tome da je ovde i velika riblja pijaca, te da su ovde najpoznatiji riblji restorani. Sa vrha autobusa posmatramo velike roštilje na kojima je red riba svakoraznih, vreme je ručku, krče stomaci – odlučniji u našem paru ustaje i predlaže da pitamo šofera da nam otvori vrata, iako smo prošli zvaničnu stanicu, ja se nećkam, ali polazim za njim (i u dobru i u zlu) – pa ako nas odbije, odbio nas je, uvek možemo da se popnemo nazad. Šofer je ljubazno otvorio vrata.
Nastaje dilema, koji odabrati od silnih restorana? Prva ideja je da sednemo tamo gde je najviše ljudi. To se ispostavilo kao dobro u teoriji, ali ne baš toliko zgodno u praksi – sve je puno i nema mesta. Sva sreća, nailazimo na restoran koji je popunjen, ali ima jedan prazan sto, uz sve to restoran se zove Tito II – nama, kao osvedočenim nostalgičarima, odgovara. Ispostavilo se da je odabir bio više nego dobar. Savršeni obrok: za predjelo srdele na gradele, gratis masline i pečene papričice, za glavno jelo zubatac na gradele, mladi krompirići, bareni kupus (usput budi rečeno, bio je savršen, skoro bolji od ribe), mešana salata. Uz ručak vino stono – crno, pola litre da se ne preteruje usred dana. Na kraju gratis čaša porta, a kakvog nego savršenog. Čak i osvedočeni protivnik čokolade i ljubitelj bombona konstatuje da bi uz čašu ovog porta savršeno pasovala čokolada: „Ma nemoj“, kažem ja, „otkrio si rupu na svirali.“ Da ne ostane nezabeleženo, sve to za tričavih 21 evro.
Ne samo da smo carski jeli već smo upoznali i menadžera dotičnog restorana, simpatičnog momka po imenu Ivo, bajkera koji se sprema da sa društvom proputuje neke od zemalja bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju i Beograd. Pozvali smo ga, naravno, da navrati do nas, što je on sa oduševljenjem prihvatio – vidimo se u Beogradu. Kako je naš ručak potrajao, tačnije rečeno, završavao se zajedno sa ručkovnim radnim vremenom restorana, mada nam je bilo čudno što završavaju oko četiri kada znamo da to obično biva ranije, imali smo prilike da sa Ivom porazgovaramo o prilikama i neprilikama u Portugaliji, o krizi, o nekada i sada. Razmenismo kontakte, oprostismo se i krenusmo dalje.
Kako je prva sledeća stanica Yellow bus-a bila nekako preblizu, a upravo je sledila šetnja pored plaže, odlučismo se za odlazak do narednog stajališta. Nismo pogrešili, uživali smo u svakom momentu. Potrajala je ta šetnja, a onda i čekanje autobusa koji nekako nije došao u ono vreme u koje smo mi sračunali da bi trebalo stići. Ništa zato, nismo se opterećivali.
U centru smo se ponovo spustili do reke ne bismo li otišli na brodić i obilazak mostova. Javljamo se na punkt Yellow bus-a, ljubazna devojka nas obaveštava da je sledeći polazak u tri sata, da ne kažem u 15 časova. Vadim telefon ne bih li ustanovila koliko vremena treba da čekamo na plovidbu i konstatujem da mora da se devojčica zbunila jer je sada 10 minuta do četiri sata, da ne kažem 16 časova. Slažemo se da mora biti da je to. Posle nekoliko minuta devojka obilazi sve nas koji čekamo brodić da bi nas upozorila kako je grupa pored za neki drugi brod, a da naš polazi u tri sata i samo što nije stigao, te da treba ići levim stepenicama. Usput joj govorim kako je verovatno mislila na četiri sata, na šta me ona zapanjeno gleda: „Ne, ne, na tri“, i pokazuje sat na kojem, fakat, samo što nije tri sata. Zgledamo se i shvatamo da smo već šest dana u zemlji, da smo primećivali kako razni satovi, počevši od onog u kampu u Seloriko de Bašto nisu pomereni na letnje vreme, kako autobusi ne poštuju red vožnje, a zapravo mi nismo shvatili da smo u zemlji čije vreme je sat vremena ispred našeg! Šest dana, pobogu! Neki od nas su i konstatovali da smo već tamo u nekom momentu prešli liniju Griniča i ništa. Ti isti su primećivali da čuvena naprava pod imenom Nena pokazuje čudno neko vreme, da ne kažem sat manje i opet ništa. Šest dana mi zapravo ne znamo koliko ima sati, a očigledno nam nije ni bilo važno. Vreme je, zaista, relativna stvar. Smejem se nezaustavljivo, ulazimo na brod, a ja se još uvek smejem, sve glasnije i nema izgleda da ću uskro prestati, smeje se i čovek mog života, prepričavamo situacije u kojima smo se čudili zašto autobus kasni, zašto sat ne radi kako treba, smejemo se uglas. Francuska porodica pored nas biva zaražena virusom, pa se smeju i oni, a ni sami ne znaju zašto, čak nas i, kao neprtimetno, fotografišu.
Najnoviji most na reci Duro, snimljeno sa gornjeg sprata turističkog autobusa
Brod isplovljava, iako je hladnjikavo i duva, uživamo u prizorima oko nas. Foto-aparat je opet na nekom drugom mestu (ovog puta nenamerno), što i nije tako strašno. Kao što već rekoh, dobro je svet posmatrati bez fotografskog objektiva i dobro je ponešto zadržati samo u srcu, sećanjima i mašti, a ne samo u foto-dokumentaciji. Samo mogu reći da svaki grad sa reke izgleda potpuno drugačije, a čarobni Porto postaje još čarobniji i usađuje se u moje srce duboko da bi tamo ostao zanavek.
Putovanje naše je dugo, predugo i mora se nastaviti dalje. Lisabon je nešto južnije i uprokos tome što nas severnjaci uozoravaju da na jugu, a pogotovu u Lisabonu, ni prineti nije kao ovde, mi moramo kuda nas gume nose.
