Toplo nedeljno po podne izmamilo je troje prijatelja, kako sami sebe nazivamo avanturistički trio, u još jednu šetnju po našem gradu. Ovoga puta počeli smo od Muzeja Vuka i Dositeja u Gospodar Jevremovoj 21 na Dorćolu.
Muzej je u sastavu Narodnog muzeja, a posvećen je dvojci velikana, prosvetitelju Dositeju Obradoviću i reformatoru srpskog jezika Vuku Stefanoviću Karadžiću. Zgrada u kojoj se nalazi je građena u balkanskom stilu, jedna od najstarijih očuvanih u našem gradu, a jedna od namena joj je bila i Velika škola koju je osnovao Dositej Obradović kao prvu visokoškolsku ustanovu u Srba, a vremenom je iz nje izrastao Univerzitet.
Detaljniji tekst sa puno informacija o nastanku muzeja i zbirkama koje ga čine možete pogledati na sajtu Narodnog muzeja http://www.narodnimuzej.rs/o-muzeju/prostori-narodnog-muzeja/muzej-vuka-i-dositeja/ Ova kratka crtica o poseti više govori o mom ličnom utisku i razmišljanjima nakon posete nego o faktima vezanim za sam Muzej, te tim povodom i link za više informacija.
Postavka u muzeju je jasna, savremena i zaokružena priča. Iz prostorije u prostoriju, ove ne velike zgrade, niskih plafona u skladu sa tadašnjom prosečnom visinom ljudi, mogu se videti knjige, pisma, portreti, lični predmeti pre svega Vuka Karadžića, ali i grafikon sa događajima kod nas i u svetu ili citati iz najvažnijih knjiga ove dve veličine naše kulture.
“Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati! Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!” – Dositej Obradović, Saveti zdravog razuma.
Odzvanjaju mi još uvek ove reči Dositeja, po meni našeg najvećeg filosofa, prosvetitelja i veličine naučne. Odzvanjaju i bole, izgovorene s kraja XVIII veka kada se polako, ali sigurno srpska država ponovo budila i izdizala, koračajući ka novom prosvetiteljskom veku i veku kada će postati nezavisna sa ciljem da postane i moderna država. Odzvanjaju jer je dva veka posle nesrećna Srbija na početku. Čuju se samo zvona i praporci, a nigde knjiga.
Svaka poseta muzejima poput Konaka Kneza Miloša, Knjeginje Ljubice, sada i Muzeju Vuka i Dositeja potseća me na činjenicu da je država koja je nastajala s početka XIX i XX veka na svom čelu imala ljude s vizijom. Uprkos svim onim problemima s kojima i dan danas živimo, od korupcije i neefikasne i prevelike birokratije, preko lopovluka, licemerja i snobovštine, bogaćenja jednih na uštrb drugih i sirotinje, tada je postojala zamisao kako bi država trebalo da izgleda i čemu bi trebalo da teži. Obrazovanje je bilo važno, pametni ljudi su slati na „velike škole“ po Evropi, ali sa zadatkom da se nazad vrate i ono što su naučili ovde prenesu. Uspevali su u tome više ili manje, ali Srbija je dobijala urbanistički uređene gradove, škole, pozorišta, kanalizaciju, železnicu, hidrocentrale, prvo konjske pa električne tramvaje, modernu vojsku, uređene vodotokove… i još mnogo toga i sve to nedugo po pojavljivanju u velikom svetu.
A gde smo danas? Koliko je našoj savremenoj državi važno obrazovanje? Važnija li su zvona i praporci no knjiga?
Da li bi se ova dva velikana zgrozila kada bi se danas kojim slučajem našli „po drugi put među Srbima“? Da li bi imali snage da krenu još jednom sve od početka?
Da li će se naći neki slični njima koji će biti spremni da žrtvuju svoju ličnu sreću i blagostanje „na polzu otačastvu“? Lično se plašim da se neće naći.
Bilo kako bilo, ako živite u Beogradu ili mu dolazite u posetu svratite do ovog malenog muzeja i posvetite se „veku prosvećenom“. Pokušajte da zamislite sve one koji su pre vas hodali tim prostorijama, sedeli u divanhani i vodili beskrajno duge umne razgovore. Obogatite sebe, jer kako je napisao Nehru (posle Gandija otac savremene Indije) „…prošlost je svakodnevno s nama i sve ono što smo i što imamo, dolazi iz prošlosti. Mi smo njen proizvod i žvimo utopljeni u njoj.“
