Beogradsko, decembarsko jutro. Jutarnje supružničko druženje, kafica, pričica, i zvonjava telefona. Moja malenkost: „Zdravo Natalija drugarice… (identifikacija pomaže)“ Natalija: „Zmajček, šta misliš o ideji da odemo vozom do Novog Sada na izložbu, prošetamo, vratimo se uveče? Predložila Natali, rekla da te pozovem, ona organizuje.“ Moja malenkost: „Jaoooo, Natalija!!! Mislim, mislim nego šta. Nećeš verovati upravo pričam čoveku svog života kako bih mogla vozom do Novog Sada na izložbu, prošetam, vratim se uveče… Ovako u društvu još bolje.“ Natalija: „Sinhronicitet, sinhronicitet…“
Ni na glavni ulaz se ne može, no na sporedni
Decembarski petak, jutro, Glavna železnička stanica Beograd i tri drugarice spremne, uzbuđene kao kada su bile male pa išle na školske izlete. Kupismo karte i pravo do novog, ‘svetskog a našeg’ voza (koji je moram reći u totalnoj suprotnosti sa peronima na našoj negda divnoj i savremenoj železničkoj stanici, a koja to odavno više nije).
Unutra sve lepše od lepšeg, plavo i praznjikavo. Smestismo se lepo i ubrzo, tačno u minut, započesmo svoje jedno i po časovno putovanje do vojvođanske prestonice, negda zvane Srpska Atina. Uzbuđenje ne jenjava, priča se zahuktava, tema ne zna im se broj, jedva se postiže… Tu i tamo pogled kroz prozor, nije neki, sivkast je dan, al’ mi ne marimo, lagano jezdimo i uživamo same u sebi i druženju. Svako malo u sebi pomislim ‘ima li većeg blagoslova od pametnih i elokventnih prijateljica i prijatelja? Nema vala – sama sebi i odgovaram’.
Preko reke
U Petrovaradinu otpravnica vozova budno prati
Ne stigosmo ni mili delić od silnih tema obraditi kad evo Novoga Sada. Kupljene rezervacije za povratak i šetnja poče.
Stigle
U Srpskoj Atini je nama lako snaći se, em su ulice lepo obeležene, em su relativno pravilne i sve je nekako tu, na dohvat ruke. Lagana šetnjica i vrlo intenzivan razgovor (mili Bože toliko toga ima prosto se plašim da li ćemo ikada stići sve pretresti) i ulazak u centar centra. Naravno složno jednoglasje ‘a što ja volim Novi Sad, mnogo je lep’. Biće da ta uređenost, sklad i ušuškanost ostavljaju takav efekat na one koji u njega u goste dolaze.
Novosadska sinagoga
Iz XIX-to vekovnog u XX vekovni Novi Sad pravac do Spomen zbirke Pavla Beljanskog, jedne od kultnih institucija ovoga grada, a i države nam. Kako to kod mene često biva i za ovu galeriju me vežu studentske uspomene i dolazak, a kako drugačije nego vozom, davne 1982. sa profesorom Lazarom Trifunovićem u obilazak. Kao studenti često nismo svesni kakvu privilegiju imamo da nam neke legende i velikani budu profesori, prihvatimo to zdravo za gotovo, a tek posle…
Dočekao nas je u Zbirci Ignjat Job; zatajni, vatreni, potresni Ignjat Job; Ignjat Job ‘slikar koji je čisto živio za umetnost’; kako je prikladno izložbi profesor Zvonko Maković ime dao: ‘Ignjat Job: Vatra Mediterana’.
Prošetasmo se kroz stalnu postavku, kroz deo zbirke koju je je sakupio Pavle Beljanski i zaveštao je srpskom narodu. Dalekovid je bio Beljanski, odabirao je mlade stvaraoce, na početku, ali je u njihovom delu video ono što će postati. Imao je i ideju vodilju koju je sam opisao: „Ja sam u zbirku uneo samo one slike koje predstavljaju lične intimne doživljaje slikara, ukoliko su se služili čistim slikarskim jezikom. Taj se jezik mora razumeti ili intuitivno osetiti“. Stvorio je celinu jasnu; celinu koja priča o umetnosti s početka XX veka pa sve do 1970-tih godina. Dalekovidi ljudi, senzitivni ljudi, posvećeni ljudi… Ljudi.
Ne može se u Spomen zbirci fotografisati pa priča ne može biti ilustrovana, ali može podstaći da se ode lično i uveri u bogatstvo likovnog stvaralaštva okupljenog oko slikarskog intimnog doživljaja i čistog slikarskog jezika.
A na spratu Job, i šta o njemu reći. Slikareva je duša krhka, lako se lomi, treperi i svaki je damar povređuje i trag ostavlja. Ignjatova nije izuzetak bila. Nije ga život štedeo, a on je sve na platna izlivao.
„… nego pre o nagonu da se … poziv slikara i jezik slikarstva gotovo bez ostatka pretopi u samo suštinsko ljudsko postojanje, a to je ono postojanje koje bez slikanja ne može da opstane, koje mimo slikarstva ne nalazi svoj pravi i puni životni smisao[i].“ Ovaj citat sve je rekao o Jobu i njegovom slikarstvu, o njegovoj boji, potezu, gustom nanaosu i treperenju mediteranskog vazduha, o žarećem Suncu, o zrikavcima, o vrelini koja oslobađa i guši, o praznini i o punoći…
Uživasmo, utonusmo u Jobovu ekspresiju, u njegovu dramu, u njegov žar… Skoro zaboravismo vreme. Ne želeći da išta pokvari taj njegov trag u nama odlučismo se da na tome i ostanemo. Pa vozom se lako do Novoga Sada, a svako malo nešto lepo se u njemu zbiva i otkriva.
Na ručak tu blizu, na ručak, čašku vina i puno razgovra. Razgovarajte, razgovor dušu leči – samo kažem.
Ručkale, vinca pile
Vinca popile…
Veče, pa još pred novogodišnje veče priča je za sebe. Svetluca i sa mrakom čaroliju stvara, a Srpska Atina decentno, s merom u noći treperi. Lagano, nogu pred nogu do stanice pa u voz, a voz pun jedva se tri mesta za nas našla. Uz priču smo nazad krenule, ali smo usput svaka u svoj svet utonule, boje Jobove nam žar unele, toplinu neku razlile.
Nekako bi više odgovaralo priči, a i nama da smo se na onu ‘staru’ stanicu vratile, no stigosmo i na tu novu Beograd Centar nazvanu. Moderno je, uz voz ‘svetski a naš’ više paše od one početne, al’ hladno je nekako, bezlično, sivo… A i izlaz nije baš neki.
Ulaz/izlaz na železničkoj stanici Beograd Centar (Prokop)
Gospodski nas je auto dočekao i Majkl Buble, da upotpuni i prigodno putovanje ovo završi.
Fotografije – Majda Sikošek
“Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača.” (Ibn Batuta, 1304-1369)
[i] Ješa Denegri: „Modernizam/Avangarda. Ogledi o međuratnom modernizmu i istorijskim avangardama u jugoslovenskom umetničkom prostoru“
Vitraži novosadske sinagoge