Rana jesen pravo je vreme za boravak na Kipru, toplo je ali ne suviše, pirka vetar, noću je prijatno, a kulturni, umetnički i društveni život u punom zamahu. Za one koji vole plažu i more i dalje je uživanje, za nas koji smo skloniji da se stopimo u svakodnevni život kiparski još je bolje.
Ovogodišnji scenario dolaska na Kipar sličan je onom od prethodne godine, dolazak na aerodrom u Larnaki, drugarica Branka koja me čeka i put do Limasola tokom kojeg razmenjujemo informacije o svemu novom u našim životima, ali ovoga puta nešto više o onome što se trenutno dešava nedaleko od Afroditinog ostrva, a utiče na sve nas, posebno na žitelje ovdašnje. Tu preko puta, preko mora sinjeg bukti rat, još jedan u nizu besmislenih sukoba izazvan pohlepom, a na ostrvu vlada se priprema za prihvat onih koji će potražiti spas iz tog beznađa, dok se lokalno stanovništvo raspituje kod nadležnih gde su najbliža skloništa. Engleske vojne baze proglasile ratnu gotovost, pristigli američki razarači.
Velika je dilema treba li u mojim pričama sa Kipra pominjati surovu stvarnost. Dugo sam se premišljala, lomila, jer moja je želja da pre svega osnažim sebe, a onda i sve one koji sa radošću čitaju te priče – u stilu jedne devojke i njenih snimaka na društvenim mrežama „Ja sam Džen i svakog dana objavljujem nešto pozitivno“. Nedostaje nam pozitivnog, nedostaje nam lepog, važno je da ga bude jer jedino tako ohrabreni možemo u borbu sa vetrenjačama. Opet, ne može se ni sve ignorisati… Koliko god teško i zastrašujuće, sve to nije vidljivo u svakodnevnom životu stanovnika Limasola, a kako sam čvrsto rešena da otkrivam lepotu gde god i kad god mogu – u to ime: „ja sam Majda i donosim vam nešto pozitivno kad god to mogu“.
Valjane stvari ne treba menjati niti tražiti nove modele ako su postojeći više nego odgovarajući, zato je početak mog ponovnog boravka na Kipru po prošle godine ustanovljenom obrascu – šetnja starim gradom i marinom. Poznato, a opet novo jer neke obnove su završene, neke su započete, u marini je otvoreno još restorana. Oktobar je blag, pa je u gradu nekako življe nego proteklog septembra. Šetamo lagano, fotografišem bez žurbe, pričamo, zavirujemo u šarene radnje, pijemo neizostavni „lime squash“ (malo zaslađeni sok od sveže limete, sa soda vodom i dosta leda, savršeni letnji napitak), sedimo u hladu velikog drveta u dvorištu Muzeja srednjevekovne umetnosti, bivšem zamku Ričarda Lavljeg Srca. Upijam boje, zvukove, miris jasmina i lagano prelazim u neki drugi svet. Mirni svet, veseli svet, svet Afrodite, boginje ljubavi… Razgledam ponovo kamene ukrase složene oko Ričardovog zamka i nailazim na ostatke luka sa grozdovima na vinovoj lozi. Iz meni potpuno nepoznatih razloga radujem mu se kao dete, dojmao me se taj artefakt i produkt spretnih ruku od pre mnogo vekova. Da l’ zbog lepote i umeća anonimnog zanatlije, da l’ zbog impresioniranosti činjenicom da je artefakt star više od milenijuma, da l’ zbog kiparskog opojnog vina, vrag bi ga znao.
Moja sreća zbog tog luka sa vinovom lozom bila je uvod u večernje uživanje na Festivalu vina, održanom po šezdeset i treći put u gradskom parku Limasola, savršenoj pozadini ovog slavlja vina, hrane, druženja i života. Uz ulaznicu od pet evra i staklenu vinsku čašu, kupljenu za dva evra i dvadeset pet centi, mogu se degustirati vina raznih kiparskih vinarija, a može se i do mile volje piti lagano belo ili crveno vino koje je obezbedila limasolska opština za sve one koji efekat vole više nego delikatne ukuse Dionisovog napitka.
Nanovo me ophrvava opijenost ovim mestom, atmosferom, ritmom, bojama, mirisima. U parku je gužva, ali ne prevelika lagano se hoda, bez sudaranja sa veselim posetiocima, od beba u kolicima do starijih sugrađana sa štapovima. Sedi se na klupama, za kafanskim stolovima, na kamenim ogradicama cvetnih leja. Igra se, peva se, različiti zvuci tradicionalne kiparske muzike, ali i grčke. Prvi put sam imala prilike da paralelno čujem obe i da zaključim (kažu ispravno) da se veoma razlikuju. Ne znam zašto sam uopšte pretpostavljala da su slične?!
Majstorstvo ravnoteže čini mi se kao savršeni opis Kipra i kiparske kulture življenja. Svira muzika glasno, a opet ne bubnji sve, ne smeta normalnom razgovoru. Jedne pred druge kafanice i muzika, a opet u svakoj slušate onu koja vam odgovara, a ako se šetate te muzike su više kao neki daleki odjek, ne morate ni da ih čujete ako ne želite. Vina je svuda, toči se i besplatno, a neograničeno, a opet nema pijanih. Majstorstvo ravnoteže oseća se i u gutljaju Komanderije (Commandaria), vina koje se najduže na svetu proizvodi pod istim imenom i to ovde na Kipru, vino je slatko (za one koji su imali prilike da probaju dalmatinski prošek podsetiće ih), a ima i neku laganu gorkastu notu – savršenstvo balansa.
Iz Gradskog parka, kroz prijatnu ostrvsku noć, uz obalu mora do mog privremenog doma, lagano, uz priču, pored gospođe koja godinama, na trotoaru ispred Gradske galerije, noćnim šetačima prodaje najbolji kukuruz koji sam ja ikada pojela. U šali sam prokomentarisala da je to zapravo drive-through, jer vozači u prolazu staju u red ispred štanda i kupuju legendarnu limasolsku večernju užinu.
Magija noći čini čuda i menja izgled grada, pa i ono što na dnevnoj svetlosti boducka oči, obavijeno morskim mrakom alhemijski se menja iz olova u sjajne vedute.
Nastaviće se…
Fotografije – M. Sikošek