„Usporite. Otkrijte. Doživite. Stvorite uspomene.“[1] – bio bi siže mog boravka na Kipru. Iz decembarske perspektive septembarsko otkrivanje Afroditinog ostrva deluje kao neki drugi život. Jedno je sigurno – vratiću se ovom ostrvu. Moram, ostalo je toliko toga neotkrivenog, nedoživljenog… I Brankin je to dom, a prijateljstva se neguju.
Sunčana septembarska nedelja i put u susret još jednoj od mnogobrojnih legendi Kipra, jer je uistinu zemlja satkana od legendi. Penjemo se uz Trodos, čavrljamo, tetka Ljubica (Bankina mama) prepričava svoja sećanja na prolaske ovim putem. Uživam, upijam, koristim prednosti suvozača da posmatram lepotu koja nas okružuje… Osećaj pripadnosti, vezanosti, opuštenosti, očaranosti, od dolaska na Kipar bili su jači iz dana u dan; sa svakim novim otkrićem, sa svakom novom legendom… Proviruje lagano i seta, meša se međ’ ostale, nepozvana… bliži se kraj mog boravka, ne znam da li sam spremna da se suočim sa realnim svetom i svojim pravim životom.
Pogled na Kato Lefkaru
Bele krečnjačke stene, osim što su podarile materijal za gradnju, stvorile su i ime mesta u koje smo se uputile „beli kamen = Lefkara“. Mnoga sela Trodosa zapravo su blizanci i uvek su ’gornje – pano’ i ’donje – kato’. Ništa različito nije ni sa Lefkarom: Pano i Kato. Ispostavilo se da nekako ona ’kato’ sela privlače manje pažnje od onih sa prefiksom ’pano’. Tako je i sa Lefkarama. Pano Lefkara je odredište mnogih posetilaca i gostiju Kipra, pa naravno i nas.
Pogled na Pano Lefkaru
Pano Lefkara je dom dva stara zanata: filigranskih majstora (srebrnara) i specifične varijante veza koji ujedinjuje više različitih tehnika. Dan danas „lefkaritiko“ je, kako domaćini zovu ovu lepotu, neizmerno važan za napredak. Umeće se prenosi s kolena na koleno i opstaje. Sve je započelo davno u doba renesanse, tokom vladavine Republike Venecije. Priča kaže da su na stvaranje jedinstvenog Lefkara veza uticale geometrijske mustra antičke Grčke i Vizantije, te čipke i vez koje su na svojoj odeći i kućnim tkaninama donele ’plemenite’ Venecijanke (Mlečanke).
Kraj 15. i početak 16. veka je trenutak kada u predanje o lefkaritiku ulazi glavom i bradom, niko drugi do Lenoardo da Vinči. Stigao je na ostrvo u posetu kraljici Kipra, Katarini Koronaro, video, očarao se i sa sobom poneo stolnjak iz Pano Lefkare, izvezen sa svih strana. Stolnjak je poklonio Katedrali u Milanu za oltar. Od tada do danas, s kolena na koleno prenosi se priča…
Krajem 19. i početkom 20. veka vezilje iz Lefkare su otkrile da njihovo umeće može biti, ne samo ukras doma ili ćerkin miraz, već i dobar izvor prihoda. Tako su započele veliku avanturu trgovine lefkaritikom. Porudžbine diljem Evrope, a i dalje, su stizale što je podstaklo potrebu za novim veziljama, novim materijalima. Radilo se, stvaralo se, a vrhunac ova posebna kombinacija čipke i veza dosegla je tokom 1920-ih i 1930-ih godina. Prepoznata kao vrhunsko umetničko delo zauzela je svoje mesto zauvek. Da ne pominjemo ekonomsku dobit i ekonomsku nezavisnost žena.
Lefkara je više varošica no selo, kuće se razlikuju od onih u Lofuu, Lanii i Kakopetrii. „Kuće ovde nisu kuće farmera, već domovi trgovaca i zanatlija“[2], očigledno je na svakom koraku. Ono što je zajedničko je sklad, očuvanje graditeljskog nasleđa i vizija… Rekao bi čovek jednostavne, logične, uobičajene stvari, a opet.
Ulice su šire, prepuno je radnji, izloga. Arhitektonsko nasleđe se može sačuvati, ali se na ponudu robe turistima ne može uticati. Iako je lefkaritiko jedinstven, ušunjalo se u te mnogobrojne radnje puno toga što baš i nije originalno. No, dobro, nije red zakerati.
Specifični ručni rad Pano Lefkare našao je svoje mesto i u poslastičarstvu. U jednoj od centralnih ulica šćućurila se poslastičarnica gospođe Afrodite Nikolau, idejnog tvorca unikatnog keksa sa motivima lefkaritika, i ne samo toga, mnogo su joj lepi svi kolači, probala. Nekolicinu keksića kupila i sa sobom donela da me podsećaju na kiparsku čaroliju. Podrazumeva se da Branka lično poznaje gospođu Afroditu. Podrazumeva se da je bilo ćaskanja. Podrazumeva se da sam ponovo zažalila što ne znam grčki. Ko zna, kažu da nikada nije kasno da se nauči novi jezik, a i dobro je za sive moždane ćelije. Ko zna.
Iako je te nedelje, po rečima gospođe Nikolau, bila zaista neuobičajena gužva za septembar, svi oni koji su se obreli u istom mestu i istom trenutku kao i mi, razmileli su se po ćoškićima varošice, te se opet nije ni primetilo da je gužvovito – ako preskočimo savremenu igru „pronađi parking mesto“.
Šetamo, fotografišem i nanovo se čudim kako me je ostrvo opčinilo, kako po prvi put u svom životu vidim sebe kako živim negde, a da to nije Beograd. Istina, onomad me zaludeo Porto na severu Portugalije. Istina i tada mi je prolazilo kroz glavu kako bi bilo odabrati ga sa svoje prebivalište. Na kraju je sve to bila više stilska vežba no iskreni osećaj. Ovo sa Kiprom posve je drugačije.
Upijam, upijam, intenzivno upijam i gledam da sačuvam tu magiju u sebi. Čeka me siva beogradska jesen, a onda i zima, biće mi potrebne uspomene da me sačuvaju…
Nastaviće se…
Fotografije M. Sikošek
[1] Sa sajta Heartland of Legends
[2] Sa sajta Choose your Cyprus